Lillian Q

Ja kad hoću

— Autor lillianq @ 09:08
Ja kad hoću, ja stvorim univerzum. Nekada i dva. Onako, bez muke.
Samo jako zatvorim oči i on je tu.
Samo pare nikako ne mogu da stvorim.
 
Ja kad poželim da letim, meni instant izrastu krila.
I mada ih niko ne vidi svi me pitaju zašto tako sijam, a ja im kažem “To mi zvezde upale u oči”
I oni znaju da ne lažem.
 
A na zemlji se stalno spotičem. I svi me pitaju “Kako si tako trapava” a ja kažem “Moje oči gledaju ka nebu, ne vidim ja te prepreke na putu. I ne osetim. Samo posle po kolenima i modricama znam da sam padala.”
 
Ja mogu da se pretvorim u svetlost. I onda idem tako kroz mrak i privlačim mušice. Pa se ugasim. Neću da mi zuje oko glave.
 
Ja kad želim, i kad hoću (a nekad i kad neću) pretvorim se u vetar pa preletim začas ravnicom i vidim sve. I što hoću i što neću. Pa onda (pokušam da) vežem sebe u sebi i kažem: Pa šta će ti pare. I baš te nešto ni brige nije za sve te zamke i rupe. Imaš ti svoj svet. I u njemu magične boje, daljine bez kraja, zvuke koji miluju. I mirise imaš. Šta će ti vise.
 
Imam ja svoj svet. Gde se priča mislima a misli srcem.
 
I u njemu ste dobrodošli svi koji znate o čemu pričam.
 
 


Prkosu u inat

— Autor lillianq @ 11:49

U džak sad sa svim tim uspomenama pa ću već negde sa njim. Sa džakom. I dobro ću ga svezati, da mi ne beže i ne lete po mislima više.
 
U zavoje srce, dok ne prestane obimno da krvari, pa ću ga već nekom ponovo pokloniti. Srce. I dobro ću paziti da mi ga taj neko kao ti ne povredi. Oh, ovo lažem Undecided
 
Pod masku. Osmeh. Pa ću ga već na nekog, nekad, detinje prosuti.
 
U lance. Pesmu. Dok mi grlo ne izadje iz moll-a.
 
A, leteću ja opet. I više i lepše. I pevaću grlenije. I osmehom ću gore tresti. I srce će se opet u pliš plišani meki pretvoriti. I nekog ću opet jako, jako zagrliti. 
 
A ti idi. Prkosi. Samo znaj da prkosu, kao i osveti i kami obe strane seku.
 
Idem i ja.
 
Jer ovde više mirisa mojih nema.


Powered by blog.rs