Lillian Q

27 Avg, 2011

Mreža - M. Antić

— Autor lillianq @ 15:15


Vredi li se upuštati u tumačenja stvari kojima nismo u stanju da sagledamo obim? Milijarde su godina potrebne da se vratimo u dubine strpljenja. 

Jer ogromna je starost tog svojevrsnog čuda koje se zove: nas dvoje.
 (...)
Veruj mi, prva ljubavi, nemoguće je voleti prvi put u ovoj večnosti.
 (...)
Ubrzo sam razumeo da nema smisla bežati. Ne prati ona mene, već ja idem za njom. Nadnesem li lice nad lokve, bunare ili potoke, već je čekala tamo. Danima sam se mučio da je noktima oljuštim sa površine talasa.
I nije mi uspevalo.
Onda sam pokušavao da je dotaknem usnama i na prevaru posrčem.
I skoro sam se udavio.
Skakao sam u nju. I gnjurao se uzalud. Pleo sam mreže od trave, vrše od grabovih mladica i zabacivao udice. Gađao sam je kamenjem, a kamenje se vraćalo i tuklo me po licu. I ma koliko se trudio da je odatle izvadim, uvek bi na dlanu ostao
njen izgužvani osmeh, mokar kao celofan, i curio mi kroz prste.
A lik je u vodi bio i dalje jasan i netaknut.
 (...)
Pamćenje, to je presuda. Pamćenje je progonstvo.
 (...)
I ja sam stajao zbunjen. Ona je videla mene, ja sam video nju. Znači da se mi zajedno, na istom mestu stvaramo, iz mozga ove planine. Zemlja nas zajedno misli.
 (...)
Ona se nevešto osmehnu: “Pobrkali smo snove. Sad ćemo se zameniti. Vi meni vratite mene, ja ću vam vratiti vas.“
 (...)
Popodne sam joj rekao: “Ne vidim bolji način da se ovo razjasni, nego da zaronimo i u vodi obučemo svako sebe na sebe.“
Ona izvuče ruku: “Strašno ste me umorili. Odjednom sam u sebi i zasićena i željna. Ovo je nešto mekše i belje od svakog vajanja, pa ipak na duši ostavlja brazgotine i plikove. Šta vi znate o ljubavi?“

Govorila je glasom od kojeg bi se istopili kamenje i metal utečan, umiljat vetar. Odmakoh se od nje. Gledao sam u šume što silaze u stadima, sa isplaženim lišćem, ožednele od jare. Ne znam da li sam drhtao od stida ili slutnje.
Stvarno, šta sam ja znao ... o ljubavi?
 (...)
Ona mi priđe i rukama skupi mi vodu s tela. Prinosila ih je licu kao da njuši svetlost.
 (...)
“Događaju nam se“, rekla je, “nekakve vrste vida koje liče na buđenje.“
 (...)
Poskidali smo odeću i skočili u vodu.
Vreme, za koje postoji izvesna nada da protiče, umirilo se i zgrušalo u pogašenim plićacima. Ronili smo i tražili. Sada nas je bilo četvoro: dve mreže i dva tela. Njena je lovila mene, moja je lovila nju.
 (...)
Doplivao sam do nje, probio se kroz mrežu i načinio telom kavez od zagrljaja. Mreže su se zamrsile i pomešale niti. Umesto da nas ulove, mi smo ulovili njih. I motali smo u vodi moju dušu na njenu i njenu dušu na moju. I prvi put sam shvatio da je ovo, što činimo, mnogo veće od ljubavi.
Da plivamo kroz večnost.
 (...)
Taj dan i noć smo proživeli ošamućeni od sebe. Hranili smo se školjkama, divljim voćem i disanjem. Nije se više događalo da pobrkamo likove. Videli smo ih zajedno, zagrljene u vodi.

Drugoga dana, ujutro, sišavši da se umijem, primetio sam da naši obrazi tamo dole imaju bore na licu.

Probudio sam devojčicu. Bila je zabrinuta. “Izgledaju mi“, reče, “kao da ocvetavaju.“ Trećeg jutra su bili deset godina stariji. “Šta je to?“ reče devojčica. “Imam emajliran grč na iskrzaloj usni. Svi pokreti mi rđaju. Kosa mi je osedela. To vene obim mog prisustva.“
“Ogledaćemo se“, rekoh, “odsad u našim očima. U njima ništa ne stari.“

Četvrtog dana su nas odozdo gledali starci sa našim crtamalica i našim detinjim osmehom.
Devojčica je plakala.
Odveo sam je stazom sat hoda prema vrhu. Tu smo proveli noć, jer izvor je mirisao na tišinu i smrt.
Pokušah da je utešim, a i sebe sam tešio. “Zar nije predivno“, rekoh, “što se to, tamo dole, događa mimo nas? Mrzovolje i bolesti. Svađe. Brige. Ljubomora. Za samo četiri dana proživeli smo nešto za šta je drugima potreban izgužvan ljudski vek.“ Od rođenja do smrti živimo mnoga vremena, koja neko neupućen čita kao trenutke. Mi smo od trenutka stvorili svetlosne godine.
 (...)
Verovatno sam rekao: “Prošli smo pored prolaznog iz predostrožne blizine, nezačuđeni ničim, nedotaknuti strahom, dosadom, tugom i venjenjem.“
Ona skloni sa čela kao pramičak kose malu nevidljivu misao i reče: “Siđimo tamo.“
Sišli smo petog jutra i nadneli se nad izvor. “Utonuli smo u nebo“, reče devojčica šapatom. “Obući ću se u belo. Tako ću
biti čistija. Izgleda da smo umrli.“
Pokušah da se osmehnem, ali nije mi uspelo. Govorio sam zgužvano: “Ne, to su oni umrli. Mi i dalje postojimo.“
Njen glas je bio zagasit: “Odlučila sam da prestanem da se smejem i plačem. Izgleda da je smrt besmrtna. Vama to ništa ne znači, jer ste i dalje dete i u tome je nevolja.“
 (...)
Držeći se za ruke, išli smo neko vreme brzacima niz kanjon.
Zatim smo se razdvojili.
Išli smo kao dve obale. Ona desna. Ja leva. Umesto naših obraza, u vodi nije bilo ničega osim neba.
Nije se odslikao ni čvor naglog rastanka, razvezan iza okuke, gde se potok rasplinuo.
Ko zna kuda je pošla. Ko zna kuda sam pošao. Valjda sam i požurio. Ili je ona požurila.
Čuo sam sve brže korake kako se udaljavaju.
Okrenuo sam se, ipak, izlazeći na proplanak. Videh je kako trči i zamiče za borove.
I da sam pokušao da se nasmejem ili zaplačem, ne bih to tada mogao, jer usne su me bolele, ispucale od vetra i mojih
koralnih zuba.
 (...)
Vredi li se upuštati u tumačenja stvari kojima nismo u stanju da sagledamo obim?
Milijarde su godina potrebne da se popnemo uz okomitu budućnost do nekih kristalnih vrhova načinjenih od želja.
Jer ogromno je obnavljanje tog svojevrsnog čuda koje se zove: nas dvoje.
 (...)
Veruj mi, poslednja ljubavi, nemoguće je voleti poslednji put u večnosti.


Komentari

  1. Ovog trena pomenuh Miku Antića u komentaru i eto posta! Da li ti to čitaš misli?

    Autor sanjarenja56 — 27 Avg 2011, 15:43

  2. hvala za podsećanje na tekst nad kojim sam se smejal i plakala i izdisala i pevala...
    Prijatno!

    Autor domacica — 27 Avg 2011, 18:43

  3. @sanjarenja - ;) čitam. Istomišljenicima :))

    @domacice - Mika je ... vanvremenski :)

    Autor Lillian Q — 27 Avg 2011, 19:52


Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me