Lillian Q

Vreme je za budjenje!

— Autor lillianq @ 19:37

Na site-u Zeleni Srbije, koji je startovao danas ...  sa iskrenom nadom da će napraviti pomak i razdrmati ovaj učmali narod! Da shvati da rodoljublje nije tek puko navijanje na utakmicama i uzvikivanje imena Srbije ... Zemlja se može (i mora) voleti i na druge načine.

Sat otkucava - vreme je za budjenje! 

 

 


Per i miei amici

— Autor lillianq @ 18:22
Život je, u suštini, vrlo često - sranje.
I to je fakat.
Nekad do članaka duboko. Nekad - duboko lakat. A nekad, Boga mi, do nosa ... pa i više. Katkad jedva da može da se diše.

Život je, u suštini, vrlo često - sranje.
Znam.
Nekad u njega budeš gurnut. Nekada uskočiš sam. Onako, sa osmehom, bez razmišljanja, smelo ... na tri. A onda ti bore namršte čelo i shvatiš da si se zezn’o. I da za tobom nisu skočili svi. Koji su se kleli da hoće. 

Onako - jedan, dva ... tri. Ajde prvo ti...

Potom slede časovi samoće i neprihvatanje greške. Zatim optužbe teške. Da si baš ispao blesav, i mulac, i budala. I da su i vrapci znali. I da je svačija baba znala ... da to tako neće na dobro izaći. 

Kao što i nije. 

Ali, zašto da se krije. Greške su za ljude. Duša, ako je imaš, mora katkad i da zaboli. Srce je tu da voli ... a mozak da srce truje.

Život je - da se snuje. Za snovima uglavnom stižu suze ... da ono, isperu oči. E, tada ti baš jako treba  prijatelj – da u nevolji priskoči. 

Kad si u g... do guše. 

Baš onaj što ga se setio nisi kada ti je u životu Sunce sijalo. Što mu se javljao skoro uopšte nisi dok ti je sve prijalo ... i potaman bilo. I baš taj i baš onda te meko pusti u krilo i počne da sluša pažljivo. Dozvoli ti da plačeš ... i da ga daviš kada te tuga potpuno dotuče. Pa kao remorker počne da te vuče. I vuče ... I izvlači iz blata. 

Milimetar po milimetar. Pazeći da naglo ne zategne uže.

I što je blato bilo veće – izvlačenje traje duže. Al, on je tu. Strpljivo sluša. I istinom pomalo soli - ranu koja još uvek jaaako boli. Ali koja mora da se dezinfikuje i zaceli.

Prijatelj je tu da sa tobom podeli i razbije na komade manje, nevolju tešku. Da ti pomogne da prihvatiš grešku i nastaviš dalje.

Do novih snova. I, možda, greške nove.

Prijatelj je zapravo tu – da ne prestaneš da veruješ u snove, jer ...

Život je, u suštini, vrlo često – sranje! I snovi su zapravo - jedino što vredi. 

Zato sanjaj. Srce ne štedi. A prijateljstvu ... ne daj da izbledi ... 

Gagi, Olgi, Mladenu, Maji, Draganu, Čupavoj, Anji ... i ostalim emotivnim remorkerima koji su me izvlačili poslednjih XY meseci. Milimetar po milimetar. I savetovali da počnem da pijem jer će me lakše izlečiti od alkohola neg’ od njega :-D

Fala Vam! 

Baš! ;-)
 
Ljubim ... 


Ivica i Marica - na drugačiji način

— Autor lillianq @ 22:23
Jednoga dana, u jednom gradu (znam kom ali neću da vam kažem) srela Marica Ivicu. Ivica je imao šesto čulo i u Marici je prepoznao nekoga s kim bi mogao doživeti avanturu. Marica je imala veliko srce i u Ivici je odmah prepoznala ljubav. 

I baš zato ga izbegavala. 

E sad, da li je Ivicina potreba za avanturom bila veća, pa zato, ili je Marica na kraju ipak rešila da rizikuje i korača po ivici, tek njih dvoje vrlo brzo zajedno dotakoše zvezde. 

Bilo je proleće i život je preda njih posipao puteve slatkišima, mameći ih sve dublje u duše. Cvetali su osmesi na njihovim usnama, leteli leptiri u njihovim telima a vazduh je postao lepljiv od ljubavi toliko da - Ivica zaboravi na avanturu i zaljubi se u Maricu sasvim, a Marica, slepa od ljubavi, pristade na najopasniju avanturu svoga života. 
 
Jer, Ivica (kao i svaki Ivica sa ovih prostora) hteo ju je samo za sebe. Potpuno. Tražio od nje da zaboravi prijatelje. Zanemari sve druge želje i preda mu se bezrezervno. Marica (kao i većina Marica sa ovih prostora) gotovo bez protivljenja ga je poslušala.

„Ja sam sve što ti treba“ govorio joj je svaki njegov gest.
„Ja ću ti pružiti sve što ti treba“ poručivala su njegova dela svakoga dana.
„Ja sam centar, jedan-jedini, tvoga sveta...“ zahtevao je njegov pogled.
„Sve dok meni tako odgovara“  ... mislio je njegov mozak ... nezrelo.

Bio je sve što joj treba i pružao joj svet na dlanu. Pa zašto da ne postane centar njenog sveta – mislila je srcem. Nezrelo.

Jednoga letnjeg dana, dok je Sunce bilo na vrhuncu moći, zakoračili su smelo u gustu šumu tražeći hlad. Držali su se rukama, srcima, mislima, pogledima. Držali su se čvrsto jedno za drugo. On je bio njen vodja i obeležavao je put. Ona mu je slepo verovala i nije vodila računa kuda korača. Važno joj je bilo da korača uz Ivicu, pa makar i uz ivicu. Nije preterano marila kuda je Ivica vodi jer je bila tačno tamo gde je htela da bude. U sadašnjem trenutku. Potpuna i cela. Ne mareći za prošlost. Ne misleći o budućnosti. Baš tu. Baš cela. Baš zadovoljna. Baš sa njim. Sasvim. Retki trenuci i retki od nas ih dožive. Eto, ona jeste.

Ali, kao što rekosmo, beše leto a leti često, bez ikakve najave iz vedra neba krenu oluje. Strašne. Šuma je počela da huči celim telom i jezivi zvuci za čas su zamenili cvrkute ptica. Nebo se namah zatamnilo i postalo je mračno kao u špajizu. Ivica ju je čvrsto zagrlio i rekao „Tu sam, ne boj se“. Nije se bojala jer je bio tu. Ali, oluja se nije smirivala satima, noć se spuštala i Ivica joj u jednom momentu reče „Idem da nadjem gde ćemo prespavati. Sačekaj me tu. Brzo se vraćam“ i, pre nego što je uspela išta da izusti – on nestade u gustoj šumi bez odjeka.

Ostala je sama. A mrak se kao testo spuštao sa nebesa. Zvuci su se pojačavali a od Ivice ni traga ni glasa. Nije obraćala pažnju kuda ju je vodio, niti kako je obeležavao put kojim su došli i tek sada, prvi put, shvati koliko je to nesmotreno od nje bilo. „Iviceee“ dozivala ga je. „Ivice, molim te, ako se šališ – prestani. Dodji po mene. Plašim se. Ivice!“ Nije ga bilo.

Tada shvati da je brzina straha, bez obzira na to šta su je u školi učili, mnogo veća od brzine svetlosti jer svetlost, eto, već duže putuje a nikako ne uspeva da prodre u šumu do nje, dok joj je Strah sve bliži i sve veći.

Tada shvati da svet postoji i kada centra nestane i da ni šuma ni oluja ne mare mnogo za njeno pronalaženje Istoka i Zapada.  Upade u vrtlog sopstvenih misli i jeza joj prodje celim telom.

Tada joj se učini da noć neće imati kraj, te da ne liči na nju (uopšte) što je tako nespremna i potpuno oslonjena na drugo biće krenula u šumu.

Tada se trže i – probudi.
 
Ivica je spavao kraj nje ne sluteći dramu u njenoj glavi. Poljubila ga je nežno u (od sna topao) obraz i dalje se tresući kao prut na vetru. Ušuškala se pored njega i ubacila svoja stopala medju njegove noge pokušavajući da odagna strah i da ponovo utone u san. Sutra joj valja ići na posao.

A sledeći put kada je neko bude pitao - „Koja je najopasnija stvar koju je u životu uradila“ - znaće pravi odgovor.

Zavolela je. Potpuno i sasvim. I predala svoj život njemu u ruke.

Brrrr....
 
In vino veritas 


Powered by blog.rs