Lillian Q

Zoosk

— Autor lillianq @ 23:59

Gledala ga je kako spava. Crn, ličio je na nešto toplo iz detinjstva ... možda na san... možda na princa ... nije bila sigurna. 

Želela je da mu telo celo obeleži kao žar vrelim poljupcima ... da ga žigoše da ga nijedna više ne poljubi ... da ga začara ... da nijednu više, sem nje, ne poželi. Želela je ... da u njoj pronadje sve ... a znala je da neće ... jer, on nije ...
Slušala mu srce. Milovala kožu. Uživala ...

Gledala ga je kako spava i kako u snu glavu okreće ka njoj. Udisala, upijala, topila se, prelivala ... 

Zahvaljivala dragom Bogu na ovim trenutcima ... kada joj duša, kao oblak, raste. Od ničega. I, verovatno nosi kišu ... jer on ... nije ...

“Kada si počela da pleteš mrežu oko mene?” kao grom iz vedrog neba, izgovorio je a da je nije u oči pogledao. To isto radi i ona ... kada se plaši ... da bi pogled u oči mogao izazvati ... da bi reči mogle zazvučati ... patetično ...

Da li je moguće ... da su i u tome slični? Ili se to on ... samo igra?!

Nije ju nikada lagao, i na tome mu je bila beskrajno zahvalna. Nikada joj nije rekao da je voli. Nikada - da može da traje u dvoje. Sita je laži i preterivanja. 

Nikada je nije lagao, do sada i, čemu sad ovo? Kada ona stoji na rubu ... i, samo jedna njegova reč ...

Bio joj je ... sve draži. I to bi uskoro mogao postati problem.

Jer, ona njemu nije.
 

Slonovski strah od miša

— Autor lillianq @ 18:36

Nekada davno Zemljom su vladali suša i glad. Kako bi se sačuvao red medju životinjama kojih je bilo sve manje te su stoga bivale sve gladnije i neposlušnije, Savet životinja sa sedištem u Africi kojim je predsedavao kralj Lav (zbog koga je sedište Saveta i bilo u Africi), doneo je Odluku da se ima strogo poštovati „Lanac ishrane“. Na vrhu toga lanca, normalno, bio je sam Lav jer svi predsedavajući za sebe uvek nekako nadju najpovoljnije mesto sa koga ih je ponekad nemoguće skinuti.

Po tom lancu slon i miš nikako nisu mogli biti neprijatelji pa se svi sigurno pitate što ga onda ovde uopšte i pominjemo. Ali, zakon je jedno a život se često odvija mimo zakona. Ko tu onda nije u pravu: zakon ili život nije tema ove bajke.

Nas priča vodi u jedno seoce na jugu Indije (to vam je tamo gde ne žive Indijanci) gde se desilo da punih godinu dana nije pala ni kap kiše. Oni koji su nekada putovali u Indiju znaju koliko je to čudno i neverovatno no, verujte, nastavak je još neverovatniji.

Iz tog sela su, iz pomenutih razloga, otišle sve životinje sem jednog krda slonova i velikog čopora kućnih miševa.

Slonovi su svoj ostanak pravdali poštovanjem tradicije i nemogućnosti da se napusti staza slonova kojom su još njihovi preci hodili i za koju su, uostalom, bile vezane sve lepe uspomene iz njihovog života. Praktično, po njihovim tvrdnjama beše to kolevka slonovske civilizacije koju su bili spremni da brane do poslednje kljove. Nešto kao nama Kosovo. E! Baš tako! :) 

Svi znamo da slonovi imaju slonovsko pamćenje i da stoga u verodostojnost njihovih uspomena ne treba nikako sumnjati.

Miševi su, sa druge strane, verovali da se za njih uvek mora naći bar neka mrvica hrane u napuštenim domovima. Nažalost, već dugo nisu bili u pravu. Sve što su mišji želuci mogli svariti bilo je već pojedeno. 

Svi znamo da u sposobnost mišjih želudaca da svare nesvarljivo ne treba sumnjati. Zato vam je sigurno jasno koliko je situacija bila ozbiljna a koliko nedostatak hrane  evidentan.

U pomenutom čoporu miševa živeo je izvesni miš Mile i bio taman u godinama koje vrlo često ne poštuju zakone i propise starijih. Opet, da li su krive godine ili zakoni – nije tema ove bajke.

Dakle, jedno toplo veče kada je pamet svima već polako bivala na izdisaju (jeste primetili da srce ipak uvek dobije bitku i živi duže od pameti?) miš Mile i njegovi drugari, svi vrlo gladni i svi u buntovnim godinama pokušavaju zametnuti razgovor ne bi li skrenuli misli sa svojih praznih mišjih želudaca na neke mnogo uzbudljivije stvari.

Ali, avaj. Iz minuta u minut Miletov apetit sve je brže rastao dok Mile na kraju ne uzviknu: „Toliko sam gladan da bih slona mogao pojesti!“ i ideja, ma kako ona neverovatna bila i ma koliko se protivila zakonu životinjskog Saveta, rodjena je u Miletovoj glavi. A kako to već biva sa neverovatnim idejama, jednom kada vas dotaknu, ma koliko se posle trudili da ih zaboravite, one kao u inat rastu i muče vas dok ih ne prihvatite kao nešto sasvim normalno i neizbežno. Zapravo, niste više sigurni kako ste do tada uopšte mogli i živeti bez njih!

Uzaludni su bili pokušaji Miletovih drugara da ga odvrate i upozore na opasnost kojoj se izlaže i samom pričom o tome kako će pojesti slona. Lanac ishrane bio je istaknut na svim vidnim mestima i svakome ko ga se ne bi pridržavao pretila je oštra kazna. Džaba! Mile, rodjeni buntovnik, rešio je čvrsto i neopozivo da poštuje samo zakon svoga praznog mišjeg stomačića koji je glasno zahtevao da bude nahranjen. I to vrlo brzo!

To veče, pod okriljem noći, iskrao se Mile iz svoje mišje jazbine i otišao put severa odakle se prethodnog dana čula rika slonova. Sutradan, većina pripadnika čopora nije ni primetila Miletov nestanak. Bili su zaokupljeni traženjem hrane i punjenjem stomačića na raznorazne načine. Sve u skladu sa zakonom. Normalno.

Da Mileta nema, primetili su samo njegovi drugari, i sami buntovnih godina i bogati maštom koja pomera granice. I ostvaruje nemoguće.

Mile je postao jedina tema njihovih tajnih sastanaka, njihov heroj. A proglasili su ga i za vodju, mada sam Mile o tome još nije bio obavešten. Željno su iščekivali njegov povratak i, da ih je neko od starijih samo malo pažljivije pogledao, po zavereničkom sjaju u očima zaključio bi vrlo lako da oni skrivaju neku veliku tajnu. Srećom, stariji imaju tu lošu naviku da sve rade po navici i vrlo se retko gledaju duboko u oči pa im tako mnoge važne stvari nepovratno promaknu. Kažem, srećom po našu družinu jer vremena su bila opasna i njihovo ćutanje bilo bi kažnjeno kao saučesništvo u nepoštovanju zakona. A kazna bi bila visoka. I oštra. I široka. Kako se uzme.

Tri puta je još užarena sunčeva lopta prešla svoj put sa jedne na drugu stranu neba pre nego što je Mile, upadljivo zadovoljan i čudno zaokružen, ušetao nazad u svoje selo, obavijen tajnom.

Drugari su ga dočekali kao što se dočekuju heroji. Zažarenih pogleda, istovremeno i u glas, postavljali su mu bezbroj pitanja. A sva su se mogla svesti na jedno:

„Da li si ili nisi pojeo slona?!“

Okrznuvši ih vragolastim pogledom, Mile je prošao kroz okupljenu gomilu prozborivši samo:
„Uf! Strahovito sam žedan!“ i - legao da spava! Kao što se spava posle dobrog i obilnog obroka.

Neki su se posle kleli kako im je Mile šapatom priznao da jeste pojeo slona, dok su drugi njegov stomačić objašnjavali napuštenom vodenicom na severu zemlje (do koje Mile, ako ćemo pravo, nije mogao za tako kratko vreme ni da stigne) gde je, nema sumnje, pronašao džak pirinča ali, alav kakav je u njihovim pričama bio, nije hteo ništa da donese u svoje selo.

Bilo kako bilo, i jedni i drugi su zavideli Miletu na osmehu, stomačiću a ponajviše na veri. Veri koju oni behu odavno izgubili.

Zlim jezicima zalud su pokušavali da umanje Miletov uspeh i sruše mit koji se počeo stvarati.

A mitovi su, kao što sigurno znate, posvećeni onim retkim pojedincima koji čine čudnovate i junačke podvige i pomeraju granice mogućeg. Pojedincima koji svojim primerom dokazuju da su krila mašte najšira i da nas uz snagu vere mogu odneti daleko, najdalje i ispisati naše ime medju zvezdama.

Ako to zaslužimo.
Ja na nebu vidim Miletovo ime. A vi?

Medveđa dijeta

— Autor lillianq @ 16:20

Znate li priču o medvedu Nićiforu, rodom iz Šume br. 11 (od ukupno 13 koliko ih je  preostalo na kugli zemaljskoj),  koji je jednog leta nakon 101. kraja sveta rešio da drži dijetu? Ne?!

Priča kreće ovako...

Iza sedam mora, i sedam gora, sedam planina i sedam dolina ... u dnu pećine hladne i mračne začulo se strahovito krčanje creva! Znak, bar za našeg medveda Nićifora, mnogo jači i tačniji od svih visibaba i svih kukureka da je zimi kraj i da se u potragu za hranom pod hitno poći mora!

Proteglio se, glasno zevnuo, počešao stomačić i coknuo usnama suvim od višemesečnog sna.

„Ha, Boga ti, baš se ogladnilo! Da vidim kud’ću“ reče naš junak koji nije išao u osnovnu školu te nije bio u obavezi poštovanja pravila. 

Napravi prvi korak van pećine, i još onako oslepljen od spavanja u mraku, stade na donji deo grabulja koje je neko očigledno pre snega tu ostavio i zaboravio, drška se diže, udari ga po čelu i on shvati:

„Otud več NAGVABUSITI!!!“ pomisli Nićifor koji pored toga što nije umeo da izgovori slova „r“, „l“ i „lj“, nije mogao ni da ih zamisli!

„Ne tvebaju mi indijanski vvačevi i zaječavske babe gatave da bi’ s’vatio – biće ovo za mene očigvedno jedna booooovna godina!“

Kako reče, tako i nateče. Skroz! Podliv mu se sa čela već spuštao na levo oko kad, začu kukurekanje Kukureka:

„Jesi li ćorav. Pazi kud staješ sotono. Skrlja mi vrat na pravdi Boga!“

„Izvini, avi nagvabusio sam pošteno od jutvos i ne vidim baš najboje na vevo oko“ reče naš jadni Nićifor i na vrhovima šapa, vrlo netipično za medveda (pa još gladnog kao vuk) udalji se od piskavog kukurekanja od koga kao da ga je i glava počela boleti.

„Migvena! Baš ono što mi je tvebavo. Movam piti vode.“ i kako kaza, potok mu se ukaza pred desnim okom jer na levo više nije mogao gledati uopšte. Potrča, naže se, zabi glavu u potok ne bi li razladio otok, napi se vode i uz sve to još ugleda poznato svetlucanje i presijavanje krljušti pastrmke, veličine – taman!

„Vidiš ti to. Još bi gatave vadno pvomašive. Može biti da ovo i neće biti tako voša godina“.

Oštrim kandžama spretno ulovi jednu, potom još jednu ... potom još jednu pastrmku, pošteno napuni stomačić i pomisli: 

„Sad bi mog’o nešto svatko! Pvošve godine, ukoviko mi ove gvabuje nisu i mozak oštetive i ukoviko se dobvo sećam, u stavom hvastu na kvaju šume biva je jedna veeevika košnica. Odo’ tamo da pvovevim!“

U trideset tri koraka i dva-tri skoka preko starih, polomljenih debala, stiže Nićifor do starog hrasta i nestrpljivo gurnu šapu

„Tu je!“ a osmeh mu se, kao mleko, razli preko njuške.

„Tu je“ reče još jednom, ovaj put naglas, kako bi bio sigurniji u lepu stranu istine. Da je mogao da se uštine, on bi se verovatno i uštinuo ali avaj, šapa mu je već bila duboko u košnici i imala pametnijeg posla od štipanja sopstvenog ... jel ... Nićifor otkine poveći deo saća i izvuče ga zajedno sa medom. Besne pčele bockale su ga svud po šapama i njušci ali svi znamo kako je kad namirišeš nešto lepo. Sto bockanja i dvestotine zvockanja te od toga tako lako više ne može odvratiti. 

E, i baš kao što mi znamo da srljamo mečki na rupu tražeći nevolju, tako i naš medved Nićifor tog proleća kada je omirisao i probao med najlepši na svetu, krenuo je sa srljanjem pčelama u košnicu, i to ni manje ni više nego dva puta dnevno. Da nije slučajno izmedju „srljati“ i „skrljati“ razlika samo u jednom slovu, videćete uskoro.

Vreme je prolazilo i Nićifor se od starog hrasta sve manje pomerao. I to samo kada je bio jako žedan i odlazio da pije vode. Ništa drugo sem meda mesecima okusio nije. Zubi su mu se kvarili. Stomačić rastao,  a raspoloženje padalo. Nije imao ni volje ni snage da učini nešto sa vremenom koje mu je dato na dar. Znao je, oh, više nego vrlo dobro je znao, da medom neće stvoriti kvalitetne naslage koje su mu neophodne za zimski san. Znao je i da sve manje liči na medveda a sve više na gnjilu krušku, al mario nije. Ni zere.

Dok ...

Dok mu se jednoga dana, od povetarca koji je prostrujao šumom, krzno na ledjima nije nekako prijatno nakostrešilo, srce pesmu zalupalo, a nozdrve počele da love mirise ... lepše čak i od mirisa košnice.

„Šta je sad to?“

Talasi energije su ga udarali u naletima negde u visini stomaka i on se, onako lenj, naposletku ipak uspravi na zadnje šape ne bi li video kakvo se to stvorenje približava šumi i šta mu to radi kad mu ništa ne radi.
Medvedica Lenka, potpuno svesna da je u najboljim godinama, graciozno se njihala ka šumi.

Videla je Nićifora još iz daljine ali marila nije. Šapu na srce, u onako jadnom stanju i nije bio prilika za prilaženje. Lenka prodje ni ne okrznuvši ga pogledom i Nićiforu se srce slomi tako glasno i tako bez razloga da on sede istog momenta i čvrsto reši da - tog dana, toga trena i ni minutu kasnije započne najrigorozniju dijetu o kojoj se i dan danas priča u medvedjem svetu kao o gotovo pokušaju samoubistva. Ali, da idemo redom ...

Svestan da je mesecima dane gubio a sticao naslage od kojih sada više liči na krušku nego na medveda, on donese čvrstu ali vrlo nezrelu odluku da neće ništa jesti mesec dana. Ne med - nego ništa. Ni kruške, ni ribe. Ništa. A i vode će piti u malim količinama ne bi li što brže ovu gužvu sa stomaka uklonio.

Dani su prolazili, sunce je pržilo (ne zato što se inatilo Nićiforu nego zato što je Sunce to leti ionako uglavnom radilo) a Nićifor je bez hrane i vode kopnio na očigled. Sve je više ličio na prostirku kakvu srećemo u lovačkim restoranima. Oči mu se iskolačile, čeljust ispala a sve ostalo je kopnilo i nestajalo. Krzno mu je visilo na sve strane.

Kad ...

Poznati simptomi ... krzno na ledjima se prijatno nakostrešilo, srce pesmom zakucalo, nozdrve od lepote podivljale ... Lenka ... 

Videla je njega Lenka još iz daljine ali marila nije. Šapu na glavu, i Nićifor da ima mozga zamislio bi se i shvatio na šta liči i šta sebi radi, ali ... poznat je (nerazjašnjen, ali poznat)   fenomen da tamo gde se ljubav useli u srce mozak uglavnom napusti glavu, pa ni Nićifor nije bio izuzetak. Doveo je poslednjih dana sebe do granice izdržljivosti i prepoznatljivosti tako da ni za gledanje nešto baš prilika bio nije.

Lenka prodje a da ga ni okrznula pogledom nije i Nićifor, onako žedan i izgladneo, umoran i razočaran ovog puta ne da nije seo dole istog momenta već pade u nesvest iste sekunde.

I to pade tako naglo i tako odlučno kao da nema nameru skoro da se povrati. Cela šuma se oko njega sjatila (i medvedica Lenka, naravno) ... svi su ga umivali, donosili pastrmke, čupkali, štipkali, prinosili med nozdrvama ... a Nićifor, koji je u nekom momentu i došao svesti, od sramote oči nikako ne otvara. A kako 10% azbuke ne ume pravilno da izgovori – ništa ni ne progovara. Samo ćuti, žmuri, i misli se:

„E moj Nićifove, eto ti ga sada ... ti i tvoja dijeta. Ko je još video da medved dvži dijetu. Moj Nićifove, cvni Nićifove. I kako sad misviš iz ovoga da se izvučeš?“  

Svi mi u sličnim situacijama mislimo kako da se izvučemo iz neprijatnog zamešateljstva u koju nas je naša sopstvena glupost dovela i svi na kraju shvatimo da zapravo postoji samo jedan jedini put i način, uvek. A to je – diži se i napred.

Ista ta misao proleti i Nićiforu kroz ono malo pameti koja mu u glavi ostala, on otvori oči, hrabro pogleda Lenku pravo u zenice (ugleda osmeh), uspravi se na šape i kaže:

„Šta je pedevi (prim.aut. – ovo „pederi“ ne odnosi se na seksualnu orjentaciju i opciona je... tj. ne mora se naglas čitati :) ), misvivi ste da sam gotov?“ :)))

Odvali Nićifor na način kako uglavnom odvaljujemo kada želimo sakriti sramotu smehom i podje pravo napred. U budućnost. Za njim, a da je on nije ni pogledom okrznuo, podje Lenka kao što se polazi za svojim – bez suvišnih reči. Ono što je zanima videla mu je u očima i bilo joj je sasvim jasno.

I tako je Nićifor, uprkos malim šansama i lošim predznacima toga leta nakon 101. kraja sveta ipak pronašao budućnost u kojoj je živeo srećno do kraja života (i malko još duže čak!) sa Lenkom i tri svoja mečeta – Mitom, Kostom i PanDorom (mezimica je bila sva na njega pa je smela da ima slovo „r“ u imenu), uspešno balansirajući izmedju gladi i prejedanja.

Za vjeki vjekova.

Zakuni se, obećaj!

— Autor lillianq @ 22:11
„ Zakuni se. “
„ Ne kunem se. “
„ E, pa lako je tako. “
„ Zakuni se ti. “
„ Ni ja se ne kunem. “
„ Idi s milim Bogom, šta izvodiš besne gliste stalno. A stvarno, Žarko, koliko sam ti draga? “
„ 68 poena “ – izgovorio je kao iz topa. A ona je poželela da ga u top stavi. Ne. Iz ovih stopa odlazi i nikada mu se više neće javiti! Gotovo. Nikada! Kraj!!!

Da li da ga pita “ 68 od mogućih 100 ili 68/1000? “

„ Bože kako sam smešna “ pomislila je dok se, namrgodjena kao spomenik partizanima, borila sa njegovim ručerdama koje su poput hobotnice pokušavale da je obgrle. Na način na koji je znao da ona najviše voli. Voli inače. Sada ne. Sada bi ga najradije ... uf, eto kakav je on. Taman pomisli – korak su napred, a on mlatne jezikom (lajavim) i sve sruši.

„ Eeeeej! On će meni 68 poena! On. Meni! Zapamtićeš me, Žarko, zapamtićeš me kao što još uvek pamtiš tablicu množenja. A učio si je pre ... i-haj koliko! “

Bila je, uistinu, zbunjena. Zbrčkanih osećanja, gotovo kao Dražen onomad posle testa opterećenja na koji je (nepripremljen) pristao zbog mlade doktorke čije je simpatije želeo da osvoji. I kada mu je posle 10-to minutnog trčanja uzbrdo na pokretnoj traci, polugolom, poluživom ali totalno mokrom, izbečenih očiju, s dušom koja već viri iz nosa i instant upalom mišića od koje jedva da i diše nekako, stojeći sa prebačenom majicom u ruci i zalepljenim papirom svud po telu od brisanja, prišla besna medicinska sestra (od doktorke ni traga!)  i prosiktala „ 50 dinara za participaciju, molim! “

„ Hoćemo popiti nešto? “ pitao ju je „ Šta ćeš ti? “

„ Ja ću demetrin. Dupli! “ rekla mu je povredjene sujete. Ubedjena da sujetna nije.

Započinjalo je drugo godišnje doba od kada su zajedno. Scenografija napolju se menjala a i njih dvoje sa njom. Postajali su sve topliji jedno prema drugom iako to nijedno nije primećivalo. Ili nije htelo da primeti. Negovanje zabluda i ignorisanje stvarnosti. Dve omiljene discipline lokalnog življa koje su i oni uvežbavali godinama.

„ Aaaa, pa ne znaš ti sa kim imaš posla. “ promrmljala je lažnu utehu sebi u bradu.
„ Izvini, rekla si nešto? “
„ Kažem – treba li ti pomoć? “ (trebaće ti kad ja završim sa tobom!)

„ Eeee, pa neće moći tako. “
„ Šta, ne čujem te ovde. “
„ Kažem – ne znam gde mi je sako. “ (sapleo se o njega da Bog da kad se budeš vraćao!)

Vratio se, nije se usput sapleo. Vratio se sa jagodama i šećerom. Stavio poslužavnik izmedju njih dvoje i pogledao je onim njegovim ušećerenim očima. Kao jelen. Jeste, na oči jelena je podsećaju njegove oči.

„ Pi, majku mu kakav je ... a da odložim kraj za drugi put? Nije kraj zec pa da u šumi utekne. Svakako ne mogu ništa izgubiti. Jer ništa i nemamo. “ proletelo joj je kroz glavu a da nije moralo ni da poleće. Dva put ništa je ništa. Biće da kraja nije ni bilo.

U glavi je danima već pevušila pesmu „ Kolo, kolo, naokolo, vilovito ... aoj Sremče – gujo ljuta ... “ :)

Kraj se očigledno sapleo o konac (vilen), zec se nekako sakrio u lonac (pun želja) ... I nek joj je sad Bog u pomoći.


Lilit, i ples sa Đavolom

— Autor lillianq @ 18:15
Sa Venerom u škorpiji i glavom u oblacima i nije imala puno izbora sem da traži strast od koje nebo gori i da pokorava nepokorne. 

Zaogrnuta samo crvenim mantilom, nosila je vatru u utrobi i želela ga toliko da se plašila za njegov život. :)

"Dobro veče gospodine Pešić" prozborila je ulazeći u lift. Sagla glavu i sakrila pogled povlačeći rever mantila ka bradi. Večeras je bila Lilit i bila je svesna da to izbija iz svake njene pore ... Ne bi bilo zgodno da taj sjaj dotakne pogrešne ... 

“Laku noć” rekla je tiho minutu kasnije, svesna da gospodin Pešić ne trepće. I ne diše. I da živi sprat ispod.

Izašla je u hodnik koji vodi ka njemu. Nikada ne pali svetlo. Mirisi je nose nepogrešivo. On. Na vratima, kao i uvek kad ju je očekivao, velik i topao kao ljubav. I bar dva puta lepši! :) Bio je stvoren za uživanje. Aksiom. Tačka. Ništa se tome nije moglo dodati. Još manje od ništa oduzeti. Onako lep za lepotu rodjen. I kako svetu uskratiti, kako takvog osuditi samo na jednu? Kada se uživanje, kao i ljubav, deljenjem ne smanjuje. Neobuzdan kao radoznalo dete, čula su bila njegovi jedini gospodari. 

Večeras mu je bila potrebna koliko i on njoj, za ples na ivici razuma koji ih već mesecima nosi. Vazduh je vrio kao u blizini vulkana. Tlo je drhtalo ... i, usne, prethodnica, susret. Potom ruke, polako, kreću u zagrljaj. Klize. Ulje se doliva ... utroba na utrobu ... damari kao izgladnele zveri ... kidaju ... gubljenje oblika ... akvarel ... razlivanje.

Predavanje, spajanje i stapanje. Otimanje i poklanjanje. Preklinjanje, zaklinjanje ... bez ijedne izgovorene reči. Ples ... ples koji pleše plesače ... i uzdasi ... Puna ih je soba.

Otkucaji srca. Par najvećih, progutanih reči i obećanje u vazduhu “Idemo dalje”.

“Znaš šta sam hteo da ti kažem” izgovara kao pliš mekim glasom. Srce joj skače kao srna, nesvesna da ga on, bitanga, oseti na koži svojoj i baš zato ćuti ... i muči je ...
“Hteo sam da ti kažem da sam gladan.”

Nevolja. Eto šta je on. Nevolja kojoj se ona toliko raduje. A, ako ćemo pravo - i zaslužila je takvog.

Sa Venerom u biku i glavom punom oblaka, bio je k’o stvoren za nju. Vir crni iz koga će se, već vidi, teško bez posledica izvući. 

Ali, i zašto bi?

Vilen konac

— Autor lillianq @ 17:27
Skupila je hrabro svojih teško osvojenih 68 poena, ponosno digla nosić i pojurila ... što dalje ... naopačke obučene jakne ... što dalje ... ne shvatajući da joj je za noge već vezan vilen konac čarobnjaka vilenjaka sakrivenog iza slike u njegovom stanu. Vilenjaka kog joj je obećao za rodjendan. I ona će ga uzeti. Taman morala s lavovima da se rve, na Mesec popne, i sa Meseca skoči ... u čašu vode. 

Taman svih 68 poena izgubila zbog toga! Taj vilenjak će 11. decembra 2012. biti njen! I punktum.

„Baš. Kao da me je i briga koliko bodova kod njega imam osvojeno. Ima ih koji me hoće i ovakvu. I, uostalom, mnogo mi više pružaju. Hm!“

Ima. Pružaju. Hoće. Ali ...

Nisu knap. Ne upija ih koža tako kao njega, majku mu. Nisu dovoljno neuhvatljivi. Nemaju mozgove nepredvidive tako. Ni dlanovi im nekako nisu dovoljno ... šta god ... ali nisu.

„Ne valja ...“ mislila je dok se davno zaboravljena amazonka u njoj radovala celim svojim bićem „Ne-va-lja. Al - NIKAKO! I zašto ne pobegneš sada dok još uvek možeš?“  sama je sebe savetovala znajući da savet ničiji nikada poslušala nije. Pa neće ni sada. 

Igra. Konačno zadatak dostojan budjenja.

„Igra“ pomislila je i, iskreno, duboko u sebi beskrajno joj se radovala. „Neko vredan borbe.“ Dovoljno kompleksan i kompletan. Dovoljno svoj. Dovoljno jak.

Obećanje. Koje on nikada nije izgovorio. Obećanje, koje on svojim postojanjem pruža i ... slika ... vilenjak ... dani puni osmeha, nadmudrivanja i uživanja. Slika.

Knap!

Moglo bi da uspe. Ako je vilen konac dovoljno jak. I ako je tako sudjeno.

A i ako nije ... igra ... konačno. :)

Sunce ti veliko H.D. zvani Žarko. Sunce ti veliko poljubim.

Idemo ... u Zonu Sumraka ... i jedva čekam ... pa kud puklo!

Lilit

Powered by blog.rs