Vidimo se u prethodnom životu
Upravo
se propinjala pokušavajući da dohvati vilin šećer a da ne isključuje
mikser kad joj se u deliciju, gotovo završenu, prosu znatna količina
alave paprige.
“Ova supremačica mi stalno premeće stvari. Lepo
sam joj rekla da mi ne suprema začine ali ne, mora ona sve kontra
glavnoj vodi. I kakav će sad ovo vajakonkretoš biti sa toliko alave
paprige?”
“Zvrrrr...” - začulo se na ulaznim vratima.
“Ko je sad? Ne može čovek na miru da bude ni koliko da izgovori “Karlobag-Virovitica-Ogulin”
“Pošta. Isporuka iz Vajominga, Naručili ste quattro mudate” izgovori
poštar odmeravajući je šeretski od glave do pete “potpišite ovde da ste
primili i, ako smem da dodam, mnogo biste bolje prošli da ste ih
poručili iz Hag pjeska. Jeftiniji su a bolji. ”
“Kako ste rekli da se zovete?”
“Nisam rekao. A zovem se Udo. Udo Brikman.”
“Udo, Vi ste baš neki direktan čovek. Niste imali dozvolu da dodate ali
sad kada ste se već dodali, udjite da mi objasnite sve o mudatama iz
Hag pjeska. Veliki sam fan mudata.”
Uvela ga je u kuhinju, skinula kecelju a crvena suknja je prosto zavrištala Udu u krilo te on izgovori:
“Gospodjo, kako ste znali da sam bik u horoskopu?”
“Još uvek gospodjica. Bik? Ja sam devica. Kažu da se ta dva znaka
slažu. Nego, recite mi da li ste vi iz Hag pjeska pa zato hvalite
njihove proizvode ili su zaista dobri? ”
“Oh ne, ja sam iz Krokora Pčinjskog. Mi smo vam poznati po proizvodnji ćurekatanskog konca.”
“Prvi put čujem. Čemu to služi?”
“Vidite, svake godine u proleće kada trava sasvim ozeleni desi se jedan
neverovatan fenomen o kojem malo ljudi zna. A i ti što znaju o njemu ne
govore. Naime, labudovi željni sunca, topline i svežeg vazduha dolete
umorni iz daljina, noseći na krilima svojim belim tugu hladnog severa.
Ta tuga koja se celu zimu taložila, u sudaru sa Suncem i zelenilom,
krene da izbija iz njih tako jako da perje počne da im vene i otpada.
Ima to i neki svoj stručan naziv ali Vam ga ja sad ne znam izgovoriti.”
“Ma šta pričate. Čula sam da životinje s proleća menjaju dlaku ali perje?”
“Da, da, kažem vam, retko ko zna uopšte za taj fenomen. A ne znam da li
ste nekada videli labuda bez perja. Verujte, nije neki prizor.”
“Mogu da zamislim. Kao Kazanova bez kose.”
“Recimo. Dobro ste to zapazili. E sad, mi u Krokoru pčinjskom nalazimo
se nekako na mestu gde ih tuga najjače pritisne pa mi svakog proleća,
verujte, budemo zatrpani uginulim perjem. Mislim, u početku smo pravili
jastuke. Pa ih prodavali i izvozili. Potom smo proširili asortiman na
jakne i prsluke ali tog perja je bilo toliko da smo na kraju svi postali
alergični. Tešilo nas je jedino to što su ovi iz Hag pjeska još gore
prošli. Znate, na nas pada perje a na njih mudata od labudata. Pardon,
labudova. Nije zgodno, verujte mi.”
“Uopšte nije zgodno. Jadni
ljudi. Nisam zaista niti slutila da se takvo šta dogadja tu u našem
komšiluku. I, nastavite, pričali ste o tom …. kako ste rekli da se
zove?”
“Ćurekatanski konac. Da, to vam je zapravo vitaminski
dodatak ishrani za labudove (jer i oni su samo jedna vrsta ćuraka, kad
ih bolje pogledate) koji im pomaže u otklanjanju simptoma te, kako bih
rekao, prolećne malodušnosti. Da tako to nazovemo. Poveže im hormone
sreće jače za srce te nekako većina njih ipak progura proleće bez da im
ijedan deo otpadne. Kažu da i ljudima verovatno pomaže ali niko se ne
usudjuje da proba.”
“I kažete, to rešava problem skroz?”
“Ah, ne baš skroz. I dalje se dešavaju sporadični slučajevi otpadanja
perja i, da kažem, mudata od labuda nad Krokorom pčinjskim i Hag pjeskom
(tim redom) ali sad je to podnošljivo za gradjane tih mesta. Čak, u
poverenju ću Vam priznati – mi im i dajemo taman toliko ćurekatanskog
konca da se simptomi ipak potpuno ne iskorene jer, znate, i mi u manjim
mestima moramo od nečega živeti. Ne može sve u Beograd! Labudovo perje i
mudate su veoma traženi proizvodi, znate. Mnogim porodicama tako je
obezbedjena bar neka materijalna sigurnost. Zato vam kažem gospodjice –
kupujte domaće. Na taj način pomažete svojim komšijama a verujte,
kvalitet naših mudata je mnogo bolji od uvoznih. Sa druge strane, tako
ste bar sigurni da nisu kineska.”
“Udo, hvala Vam puno na ovim
korisnim informacijama. Nisam ni slutila da veći deo Srbije preživljava
upravo zahvaljujući prodaji mudata o labudata, pardon – labudova.
Sledeći put svakako naručujem mudate iz Hag pjeska a ne Vajominga.
Verujte, dirnuli ste me duboko. I od sada molim Vas uvek zvonite dva
puta. Zar Vas tome ne uče u školi za poštare?”
"Od sada uvek dva puta" reče poštar i pomisli "konačno neka korist i od škole."
