Ja kad hoću, ja stvorim univerzum. Nekada i dva. Onako, bez muke.
Samo jako zatvorim oči i on je tu.
Samo pare nikako ne mogu da stvorim.
Ja kad poželim da letim, meni instant izrastu krila.
I mada ih niko ne vidi svi me pitaju zašto tako sijam, a ja im kažem “To mi zvezde upale u oči”
I oni znaju da ne lažem.
A na zemlji se stalno spotičem. I svi me pitaju “Kako si tako trapava” a ja kažem “Moje oči gledaju ka nebu, ne vidim ja te prepreke na putu. I ne osetim. Samo posle po kolenima i modricama znam da sam padala.”
Ja mogu da se pretvorim u svetlost. I onda idem tako kroz mrak i privlačim mušice. Pa se ugasim. Neću da mi zuje oko glave.
Ja kad želim, i kad hoću (a nekad i kad neću) pretvorim se u vetar pa preletim začas ravnicom i vidim sve. I što hoću i što neću. Pa onda (pokušam da) vežem sebe u sebi i kažem: Pa šta će ti pare. I baš te nešto ni brige nije za sve te zamke i rupe. Imaš ti svoj svet. I u njemu magične boje, daljine bez kraja, zvuke koji miluju. I mirise imaš. Šta će ti vise.
Imam ja svoj svet. Gde se priča mislima a misli srcem.
I u njemu ste dobrodošli svi koji znate o čemu pričam.
