Lillian Q

Opomene!

— Autor lillianq @ 09:33

Slušaj Sunce,

ako mi još samo jednom srce zagreješ tako jako da pomislim kako me on voli - zamračiću sve prozore na kugli zemaljskoj i nikada bez crnih naočara na ulicu izaći neću. Pa da vidiš kako peče neuzvraćena ljubav.

A ti kišo,

ako me još jednom pomiluješ po licu da ja pomislim kako su to poljupci njegovi - razbiću ti sve oblake u paramparčad i nikada više na zemlju sići nećeš. Pa visi tamo gore i čekaj, kao što ja čekam poljupce njegove.

Oooooo vetre ...

Skitnice. Dodirni me samo još jednom po vratu da pomislim da on to topao diše iza mojih ledja - svezaću te u džakove. I te džakove u nove džakove. A njih opet u džakove ... da nikada više izlaz ne pronadješ i vidiš kako boli samoća.

Jedino sneg...

On je na mojoj strani. Pokrio mu je sve tragove, izbrisao puteve i meni zatrpao nadu ... nadu da može greškom da mi dodje. Slučajno zaluta. Jer ne želim da bez velike želje na moj prag zakorači.

Jedino sneg. On zna da se lagati ne isplati.


Hristos se rodi

— Autor lillianq @ 10:27

Nosim nebo u grudima
Nosim sunce u očima i
glavu punu zvezda.

Od sveta se ne branim.
Svetu se ne svetim.
Koračam dalje ranjena ...

Nosim svetlo u utrobi
ljubav na čelu kao znak svoj nosim.
Nosim radost.

Bacaju kamenje na mene
Nazivaju imenima.
Razumem ...

Sopstvena slabost ih vredja.
Prljavštine svoje se stide.
Od sebe se kriju. I plaše ...

Nose tugu ...

Opraštam.

HRISTOS SE RODI!


Ljubav je gravitacija koja guta galaksije

— Autor lillianq @ 23:17

Ne, nije potreban pogled da bi se svetovi spojili. Nije potreban dodir da bi se prisustvo nečije osetilo. Glas – da bismo nekoga čuli.

Dovoljan je korak.

Taj poslednji u nizu, koga ni svesni bili nismo, korak... da se nadjemo u gravitacionom polju tudje galaksije. I nekog pustimo u naše.

A onda ...

Nije dovoljna armija da nas od osvajanja odbrani. Tenkovi nisu dovoljni da nas iz zamke izvuku. Priče, prepreke, razlozi ...

Onda nas eto gde gutamo planete jedno drugome. Uništavamo prethodne svetove stvarajući novi.  Eto nas kako rušimo carstva, zatiremo tragove i lečimo rane stvarajući svetlost.

Eto, krakova već zapetljanih, gde jedno u drugome polako nestajemo radjajući se drugačiji, ponovo.

Eto ...

Otvaramo srca puštajući strahove da lete. Prestravljeni ponovo dišemo. Zaslepljeni ponovo vidimo. Srećni, zajedno plačemo.

Na rubu naših svetova ... koji se ruše.

Ne, nije potreban pogled da bi se svetovi spojili. I ne postoje sile koje bi spajanje sprečile.

Ljubav je gravitacija koja guta galaksije. Stvarajući nove.


Powered by blog.rs