Lillian Q

Volim Te!

— Autor lillianq @ 13:05

„Volim Te.“

„Zašto?“

Zato što nosiš džemper crn kao oči tvoje ... i zbog tog rukava bele košulje sa crvenim tufnicama što pod njim viri. I zbog tvojih papuča sivih. I belog baden mantila koji se skupio pranjem pa mi sad rukavi taman. I zbog palca na ruci što pucketa ... zbog toga što si uvek gladan ... i uvek u pravu ... zbog glasa dok izgovaraš „Reč jednu da nisam čuo“ ... i zbog kažiprsta ozbiljno uperenog u vis ... načina na koji zakolutaš očima na moje priče ... zbog gomile reklamnih prospekata na stolu koje nisi u stanju da baciš ...

„Volim Te.“

„Koliko?“

Toliko da drhtim celim telom, iščekujući, kada me pogledaš. Toliko da se lepim i tonem kada me dodirneš. Toliko da ... ječim ... grleno ... kada se spojimo. Pa izvijam telo ka nebu noseći te na ledjima. Rukama se za zvezde hvatam ne bih li nas medju zvezdama što duže zadržala. Letim gde bez tebe ne mogu. Na izvore mira i lepote. Volim te toliko da ne znam baš ni zašto ali ...

„Volim Te.“

„Zakuni se.“

„Kunem se.“

„I ja tebe.“


Predrodjendanska zafrkancija

— Autor lillianq @ 08:35
 
Zažmuri. Razmotaj osmeh kao krila i ...
Poleti. Raširi srce kao oblak, na trbuh mi
Sleti. Pa se tu sklupčaj, sreću prizovi i ...
Oseti...

 Toplinu koja ka tebi stremi, zbog tebe teče, za tobom juri
da ti

 Oči - pod kapcima poljupcem čuva, da te
dok Letiš - od kiše i vetra brani pa dole kad god da srcem
Sletiš da te - dočeka radosna, ljubavna, meka ...

...
pa da mi veruješ ... da veruješ!!! Da to što

Osećaš - čuvati vredi ...

i da iza ledja, u ruci, ne nosim mač već ljubav ...

Razvod - vreme je!

— Autor lillianq @ 17:29

Venčahu se, nekada davno, na grupnom nekom venčanju, izmedju ostalih i VOJislava i SRBa.

Posle više decenija čežnje i iščekivanja to ljubav beše toliko jaka da stepen slepila koju je uzrokovala dostigaše svoj maksimum.

Ona mlada, plodna, nasmejana i jedra, ruku punih miraza pade lako na čari njegove – neukrotiv, duhovit, problematičan i nedisciplinovan. Klasična priča svih fino vaspitanih gospodjica.

Tražila od njega ništa nije. Očekivala jeste. Fer odnos i ljubav. Nije maštala da bude princeza, očekivala jeste da zajedno stvara i podjednako podmetne ledja. Nije joj bilo teško da svoj miraz sa voljenim svojim deli. Ni njemu, očigledno postalo je vrlo skoro, nije bilo teško da njen miraz bez razmišljanja rasipa i troši. Kako je vreme prolazilo on je to sve više pripisivao njenoj ludosti, svojim neverovatnim kvalitetima i sve manje bio svestan kako je to jedino posledica njene nesebične ljubavi.

Ona beše srećna što ga blago njeno usrećuje. Ima li bolje primene za blago? Ali ... nismo svi dorasli nesebičnom davanju. Njegov ego postajao je veći od najveće planine. Ponos mu je rastao kao trava posle kiše. Šepurio se, pa čak počeo i da preti. Njoj! On! Njen voljeni!! Tipično muški, galamio je:“ Bez mene si gotova. Budi srećna što te takvu uopšte želim!“

Njeno ćutanje pogrešno je tumačio. Junak! Njene suze nije video. Silnik! Njene molbe su ga smarale. Osion, kakav je bio, trudio se da je uništi i unakazi što više, ne shvatajući da tako sebe uništava jer ...

Miraz jeste bio silan. Prokockan jeste skroz. Ako je. Ona mu ga je iz ljubavi poklonila. Lagao ju jeste godinama zbog manje vrednih. Dobro. Ona mu je opraštala. Hvalio se njenim imenom gde god je stigao. Ona mu je u tome pomagala. Izvrgavao je ruglu kad god je mogao, jadno mešajući njenu naivnost i strpljenje sa glupošću. Arčio. Lomio. Bahatio se... njoj iznova ponavljajući:“ Bez mene si gotova. Budi srećna što te takvu uopšte i želim!“

Vredjao je ... vredjao njenu dušu jer ... ona je njega zaista volela i u brak ušla zaista i isključivo iz ljubavi! Nikakva računica iza toga nije stajala. Nikakav interes. Samo ljubav! Ona čista i topla ... koja trpi i strada.

Opustošio je njene plakare. Porazbijao porcelan. Zaparložio njene njive. Zapustio krov.

Krčmio ...

Ali, ono što on nikako nije mogao da shvati – nju on takav, pustahija, nije i nikada neće osiromašiti! Blago njeno se ne može od nje razdvojiti. Blago jeste ona sama, takva kakva je. Njenih deset prstiju – sav njen kapital. Njen obraz - kredit. Njena volja i energija - zaloga za budućnost. Njeno vaspitanje – garancija uspeha.

I njoj je, očigledno, došlo vreme da se vrati medju svoje ... Gde takvo blago, kapital, kredit i garanciju prihvataju i cene.

Zreli smo ljudi i znamo da je nekada razvod zaista najbolje rešenje ... bez obzira na ljubav.

Praznog novčanika, tužnog srca, razočarana ... ipak ... duboko u sebi ona zna...

Život ide dalje. Bez njega, ona nije gotova već počinje iz početka! I savršeno je više nije briga da li je on ovakvu želi ili ne!

Žao mi je ali - Vreme je!

P.S. Likovi i dela u ovoj priči su izmišljeni i svaka sličnost sa stvarnim životom je slučajna.


Powered by blog.rs