Lillian Q

Isidorrrra

— Autor lillianq @ 17:09

Mojoj lenštinici od ćerke ... maci Isidori ... koju sam dobrovoljno razmazila. Sasvim! :-)

Mrrrrrrnjaaaaauuuuuu.....
Najlepše bi meni bilo
da sad nadjem toplo krilo
i dlan jedan da me češka.

Mrrrrrrnjaaaaauuuuuu.....
Popila sam čanak mleka
sipala mi puno seka
pa sam sama sebi teška.

Mrrrrrrnjaaaaauuuuuu.....
A zamišljam toplo krilo
srce mi se preplavilo
od miline sada prrredem

Prrrrrr.....
Ja sam maca Isidorrrrra
gipka, fina, nisam sporrrrra
al’ ne mogu sad’ da jedem.

Mrrrrrrnjaaaaauuuuuu.....
Kada lovim – to je nešto!
Verrrrujte mi, jako vešto
od miševa kuću branim.

Mrrrrrrnjaaaaauuuuuu.....
al’ sad prrrrredem i uživam
i miševe ja ne diram
a posle ću da se hrrrranim.

Mrrrrrrnjaaaaauuuuuu.....


Slon Tirindon

— Autor lillianq @ 19:38

Snažni slon Tirindon
i slonica Taradiki
šetali su džunglom gustom
i tražili kikiriki.

Šest je tona Tirindona,
beli zubi - ovoliki!
Surlom maše, svi se plaše,
a on traži kikiriki.

Iznenada pred njih skoči
mišić mali - ovoliki.
Uplaši se Tirindon
i ostavi Taradiki.

Sad slonovske suze lije
usamljena Taradiki.
Presela joj džungla gusta,
preseo joj kikiriki.

I šest tona Tirindona,
beli zubi, ovoliki,
šta mu vredi surla, snaga
džaba što je onoliki.

Srce tol'ke grdosije
jednu gorku muku krije.
Tužna tajna tu postoji:
SLON SE DECO, MIŠA BOJI!

Slon se, deco, miša - boji!!!


Nije meni

— Autor lillianq @ 23:23
 
Nije meni zbog tebe.
Ne volim ja tebe već odavno. I ti to znaš. I ja to znam. Ali, ljubav mi moju vrati. U korito nazad moje. Da mogu da plavim dalje.

Nije meni do priče sa tobom.
Umem ja da pričam sa svima. Meni nedostaju moja ćutanja u toplom zagljaju koji kod tebe u jednom momentu kao da prepoznah. Greška.

Nije meni do leptira.
Ima leptira i bez pogleda tvoga. Ja želim onaj oblak čisti na koji me je moja ljubav prema tebi krilima svojim ponela. A ja po tebe uzalud sišla, natrag. Krila mi moja vrati. Jesi čuo!

Nije meni do tebe. Ali zaista!
JA sebi nedostajem. Ne znam hoću li se konačno uspeti pronaći?

Znam ja da putujem i bez tebe.
Nikada nisam bila od onih što mere štopericom za koliko su stigli. Od retkih sam koji očima upijaju koliko su lepote videli ... na koliko mesta stali i oslušnuli ... koliko mirisa prepoznali ...  u koliko se pejzaža duhom uklopili. Koliko zalazaka sunca otćutali.

I tvoje sam oči skoro sasvim na lepotu navikla. E, to mi je krivo.

Što vidim da sad moram drugoga sve ispočetka učiti.

Nije meni do tebe odavno. Ja želim misao svoju nazad. Emociju svoju bujicom dalje da nosim. Krila svoja nazad želim, da odletim svom dragom pod pazuh. Da ga nadjem! I prolijem na njega sve ovo što u meni ključa. Do poslednjeg daha i poslednje kapi.

A tebi, moj bivši dragi, neka je srećan put.
 


Bila jednom ljubav jedna

— Autor lillianq @ 19:13
Bio jednom jedan most. Most Slobode se zvao. Na izlazu iz grada jednog, kraj reke najveće. Ovdašnje.

Bio jednom jedan prevodilac, u Irigu, i bio jedan semafor u Rumi, i  trubači u Platičevu. I bio jednom jedan san – odavde pa do tamo. Samo granica nigde kao da bilo nije. Do neba samoga. Ispostavilo se, da ih mi videli nismo.

I izgovorene behu jednom, zabranjene reči - „zauvek“ i „nikad“, i život beše izazvan da uz osmeh naokolo pobaca zamke, kao radarske kontrole. Svuda usput. I mi u trku upadosmo u njih. Onako zagledani jedno u drugo, gazeći po oblacima.

Bio jednom još jedan most. Na ulasku u taj drugi grad, kraj te druge po veličini reke. Ovdašnje. I on je bio most slobode jer je spajao dva srca i prelazio granicu. Odavde do tamo. Granicu koja postoji, samo je videli nismo.

I bilo jednom Ušće, u trećem nekom, najvećem gradu. Ovdašnjem. I te dve zaljubljene reke su se tamo utapale jedna u drugu - noseći kadgod poruke naše i snove.

Ali snova više kao da nema. Prekrio ih mulj dva  pomenuta grada, nažuljalo kamenje svagdašnje i zatrpale laži i sitna potkusurivanja. Zamutili ljudi, isprljalo naneto djubre. Ko zna čije i ko zna odakle.

I bio jednom Ti, i bila jednom Ja, i jedna Ljubav silna beše. Jednom. Sećaš li je se?

Ali, mi je dorasli bili nismo i digosmo ruke od nje ... od nas ... i sada nas više nema.

Šteta.

Za oboje.                                                                         
                                                                                            
                                                                                 

Parastos dudu

— Autor lillianq @ 18:37
U subotu, u Kovilju, daje se parastos ... dudu! I crnom i belom. Kažu da se držao hrabro i stradao muški zarad časnog cilja.

Dudovače. Gle čuda, ženskog roda.

Pa se ja nešto našla u divanu sa ... kako su zapravo sve rakije ženskog roda. Jeste i vi to primetili?

„Biće da je zato što zavode. I magle pogled.“ - kaže ....

Mute misli i otvaraju dušu. One prave. Mislimo na rakije.

I ako odabereš neku koja ti godi, bez dodataka i lažnih zasladjivača, mirisa i boja ... 'nako baš za tebe - iskrenu, nema puno posle da se jediš. I bogaraš naokolo kako te glava kao da je tudja boli.
 
A ako dopustiš da te zavede ambalaža ... pa, sam si isk'o. Niko te puškom ter'o nije.

I eto, i rakiju, k'o i ženu, treba umeti odabrati. Ili se bar prethodno dobro raspitati o "poreklu". Naći onu koja ti pasent-paše pa polako ... uživati. Zdravo je.
 
Za srce.

I da završimo omiljenom zdravicom moga oca:

„Ajd pa ljudi, živeli - naših žena muževi!“
 
A dudu ... neka je na_čast. Bolje tako nego kao svinjska 'rana završiti. Pa jel tako!
 
Živeli!

Mladenova žurka (ili: kako je nastao nilski konj)

— Autor lillianq @ 10:27

 

 

Bila jednom reka jedna

po imenu Mau-Dronj

na severu Afrike

gde stanuje nilski konj.

 

U toj reci živelo je

biće zvano Mau-Dronj

koga posle prekrstiše

baš imenom - nilski konj.

 

Zašto?

 

Zato što je jedan Mladen,

mladunče od Mau-Dronj

rešio da pravi žurku

kako ne bi isp'o konj.

 

Rodjendan mu beše i on

pozvao je sve rodjake:

braće, sestre, strine, tetke,

dede, babe i ujake.

 

Došli svi ti Mau-Dronjci

u dan topli, tu kraj vode,

željni pesme i veselja,

kolača i razonode.

 

Sunce prži - oni jedu

i žedj svoju odmah gase.

Mau-Dronj je bistra reka

od žedji te začas spase.

 

Kupali se, jeli, pili,

bistru vodu baš trošili,

sve dok reku Mau-Dronj

nisu sasvim potrošili.

 

Svi očajni Mau-Dronjci

žedni, i sa viškom kila,

tražili su novu reku

te stigoše sve do Nila.

 

Nil je reka vrlo fina.

I veća od Mau-Dronj.

Mau-Dronjci odlučiše

da se zovu - Nilski konj.

 

Što zbog žurke Mladenove,

mladunčeta Mau-Dronj,

što zbog suše na severu

nasta vrsta - nilski konj.

 

I sad, dok se brčka Mladen,

nekad mladi Mau-Dronj,

misli:"Nije tako loše

biti pravi nilski konj!"

 


Alors on danse

— Autor lillianq @ 13:50
Da l' da ga zovNem? Neću. Ja sam fina i čekaću. Šta?“
„Da l' da se guram za poziciju sad dok mogu? Neću. Čekaću da vide sami. Šta?“
„Da l' da odgovorim na provokaciju? Neću. Neka ih. Ja sam pristojna, shvatiće i sami. Šta?“

I onda te odjednom preklopi sranje. I kivan si na sebe, mamu, tatu, vaspitanje. I na njega što ne zove. I ne pati. Tako kao ti. I na njih što voze skupa kola. Svi. I na njih što se smeju misleći da ih se plašiš zato što ćutiš. I da te je strah. A nije. 

Samo si tužan ... što ne shvataju da smo ovde da bismo osećali kako miriše crveno. I da je suza deo duše i zato se ka njoj uvek sliva. Da je misao postojanija od materije. I ume jače da zaboli kad udari. I da su oči sundjeri za lepotu. Da postoji univerzalan jezik planete! Umetnost. I da postoji suština. Ljubav. 

Pa se preneraziš kad shvatiš da je ponekad tako malo falilo da postaneš kao oni. I da si se tako jako bespotrebno obradovao novoj haljini. Koju nikada nisi na sebe obukao. I da ti je čak nakratko prijala nečija muka i nevolja. Pa se pravdaš kako je tebe taj neko prvi povredio. Upleteš se na čas u ovo klupko ludosti i sujete koje okolo raspliću ... kolariću Paniću upletoh se samiću (što god da to značilo) ... Ali nisi kao oni. Jer, tebi šoldi nisu ništa drugo do prljavo opravdanje koje mnogi koriste za gomilu i jednu glupost. Jer ti vidiš emociju. I gledaš ljude u oči. Tražeći sagovornika duboko ispod kože. Pa si srećan ako ga pronadješ. Nisi kao oni jer znaš da je muzika jezik ljudski od pamtiveka. Pa poželiš da igraš! Skačeš! Da se smeješ. Grohotom. Pevaš. Baš kako treba!
 
Da voliš dok je vremena. Dišeš. Letiš. Padaš.
 
Da živiš. A Muzika jeste život!

Zaboravi novce i probleme, udri brigu na veselje i zaigraj/zapevaj, čoveče!!!
 
Alors on danse
 
 
 


Ne sigraj se sotim

— Autor lillianq @ 15:45
„Ne sigraj se so_tim, vrat ćeš skrljati! Vidi je!“

Kako mi nedostaju te (i takve) reči. I žar kojim sam se „sigrala“ po vrat opasnih igara Smile Skrljala se, naravno, skoro svaki put kada sam bivala upozorena ali - ćutala. Di smeš priznati! A odrasli se pravili da ne vide da suze samo što nisu potekle iz tih krupnih očiju koje kriju bol od povrede, strah od grdnje a glume da im nije ništa.

Nedostaje mi, zapravo, ta vrsta emocija koju uzrokuje BABA. Laughing Moja. Slavi(č/c)ina („Navuci prusluk – nazepćeš“). Mačkova („Moj Mile je ot’šo u trenerki. Verovatno negdi londra!“). Baba, kojoj namerno nećeš da kažeš di ideš a ona opet sve nekako (sa)zna. Baba - kao institucija. Kao čuvar snova („Ali, hitno je“ „Moj unuk je rek’o da ga NI-KO ne budi!“ Tačka.). Kao neko ko stane ispred TV ekrana baš usred akcije spašavanja sveta ... kada 300 helikoptera uz pratnju 2000 policijskih automobila jurca gradom Čikagom ... i kaže - „E, ovi Amerikanci su stvarno blesavi. Niš' drugo ne znaju, samo se jure i ubijaju!“

Nedostaje mi – baba. Isidora. Od Leđenaca iz Kule. A odavno je nema. Ne znam koji mi je andrak (a, Mandrak?) danas? Biće da je zbog onog linka o lastavici koju mi gospodin Momčilo posl’o danas i onih (i njima sličnih) reči „Mačke ćedu je pojesti“ i „Šta se sigraš so tim“. I emocija koje te reči u meni uzrokuju.

Ne sigram se, baba. Dugo već, ne sigram se ničega so tim žarom. A vrat mi ipak skrljan biva. Prečesto. Al, prilično dobro sam savladala veštinu prikrivanja tuge osmehom. A, što se Amerikanaca tiče – skroz si bila u pravu. Niš' drugo ne znaju neg’ da jurcaju kolima i ubijaju se (o filmovima govorim). Više ih i ne gledam. Ni_mi_je zanimljivo sada kada mi ti ne smetaš. Frown

I, nemoj da se daješ u brigu što ponekad jastuk suzom kvasim. Dušu i obraz čistim čuvam. Greške pravim. One od srca. U Boga verujem. Kao što si me učila.
 
Ali, znam da ti to znaš!



Lazaru bez prezimena

— Autor lillianq @ 05:00
03. JULI 2008. VTP
 
Sve i da se ne rodiš nikada,
želim da znaš da si bio najželjeniji bebac.
O    O
Sve i da me ne obgrliš nikad
mogu da zamislim toplinu ručica tvojih na vratu.
________
Sve i da se ne pogledamo nikada,
znam da bi me milovao očima njegovim.
 
Da bi imao osmeh vragolana i noge za trčanje.
Dušu punu želja i oči prepune zvezda.
 
Da bi te vukle daljine a snovi vodili.
I ništa ti na putu ne bi stajalo!
Jer bi imao nas.
 
Sve i da se nikada ne rodiš!
Ja znam da postojiš. U meni. I njemu.
I da si naš mali andjeo,   koji ce nam oprostiti.
(_______________________!    !_______________________)
 
pisano mnogo pre ... a onda je 05. decembra 2007. sve izgubilo smisao ... i postalo laž!
 
... 
 "Od onol'kih žetvi osta šaka raži.
Od onakve rapsodije - samo šum.
Od riznice iskrenosti - kusur laži.
  I NEMA SRCE ŠTA DA TRAŽI TU!"  
(Đ. Balašević) 
...
 
Isuse Hriste Bože naš - OPROSTI MENI GREŠNOJ! I pomozi da mi oproste svi nedužni koje povredih. Oprosti i pomozi da nadjem ... onog koga treba da nadjem ...  mog ... da ga prepoznam ... i uspem da sačuvam. 
 
Isuse Hriste Bože naš - OPROSTI MENI GREŠNOJ I POMOZI MI DA VOLIM PONOVO! 
 


Boom-de-yada, boom-de-yada

— Autor lillianq @ 19:21

Da li neko ko pobije stotine komaraca i pri tome ne oseća grižu savesti može za sebe tvrditi da voli prirodu?

Boom-de-yada 


Powered by blog.rs