Nije meni
Nije meni zbog tebe.
Ne volim ja tebe već odavno. I ti to znaš. I ja to znam. Ali, ljubav mi moju vrati. U korito nazad moje. Da mogu da plavim dalje.
Nije meni do priče sa tobom.
Umem ja da pričam sa svima. Meni nedostaju moja ćutanja u toplom zagljaju koji kod tebe u jednom momentu kao da prepoznah. Greška.
Nije meni do leptira.
Ima leptira i bez pogleda tvoga. Ja želim onaj oblak čisti na koji me je moja ljubav prema tebi krilima svojim ponela. A ja po tebe uzalud sišla, natrag. Krila mi moja vrati. Jesi čuo!
Nije meni do tebe. Ali zaista!
JA sebi nedostajem. Ne znam hoću li se konačno uspeti pronaći?
Znam ja da putujem i bez tebe.
Nikada nisam bila od onih što mere štopericom za koliko su stigli. Od retkih sam koji očima upijaju koliko su lepote videli ... na koliko mesta stali i oslušnuli ... koliko mirisa prepoznali ... u koliko se pejzaža duhom uklopili. Koliko zalazaka sunca otćutali.
I tvoje sam oči skoro sasvim na lepotu navikla. E, to mi je krivo.
Što vidim da sad moram drugoga sve ispočetka učiti.
Nije meni do tebe odavno. Ja želim misao svoju nazad. Emociju svoju bujicom dalje da nosim. Krila svoja nazad želim, da odletim svom dragom pod pazuh. Da ga nadjem! I prolijem na njega sve ovo što u meni ključa. Do poslednjeg daha i poslednje kapi.
A tebi, moj bivši dragi, neka je srećan put.
Ne volim ja tebe već odavno. I ti to znaš. I ja to znam. Ali, ljubav mi moju vrati. U korito nazad moje. Da mogu da plavim dalje.
Nije meni do priče sa tobom.
Umem ja da pričam sa svima. Meni nedostaju moja ćutanja u toplom zagljaju koji kod tebe u jednom momentu kao da prepoznah. Greška.
Nije meni do leptira.
Ima leptira i bez pogleda tvoga. Ja želim onaj oblak čisti na koji me je moja ljubav prema tebi krilima svojim ponela. A ja po tebe uzalud sišla, natrag. Krila mi moja vrati. Jesi čuo!
Nije meni do tebe. Ali zaista!
JA sebi nedostajem. Ne znam hoću li se konačno uspeti pronaći?
Znam ja da putujem i bez tebe.
Nikada nisam bila od onih što mere štopericom za koliko su stigli. Od retkih sam koji očima upijaju koliko su lepote videli ... na koliko mesta stali i oslušnuli ... koliko mirisa prepoznali ... u koliko se pejzaža duhom uklopili. Koliko zalazaka sunca otćutali.
I tvoje sam oči skoro sasvim na lepotu navikla. E, to mi je krivo.
Što vidim da sad moram drugoga sve ispočetka učiti.
Nije meni do tebe odavno. Ja želim misao svoju nazad. Emociju svoju bujicom dalje da nosim. Krila svoja nazad želim, da odletim svom dragom pod pazuh. Da ga nadjem! I prolijem na njega sve ovo što u meni ključa. Do poslednjeg daha i poslednje kapi.
A tebi, moj bivši dragi, neka je srećan put.
19 Komentari |
0 Trekbekovi
