Lillian Q

Reči ...

— Autor lillianq @ 15:15

„Daj mi palac, moj je.“

„Ne dam.“

„Žarko, zašto mi ne daš?“

„Dobro, daću ti sledeći mesec.“

„A mogu da uzmem i ova druga dva prsta?“

„Sunce ti malo dečije, pa šta će ti?“

„Tako ću i zvanično imati šipak od tebe.“

Motale su joj se kroz glavu ove i druge detinje reči od pre neko veče dok je prilazila njegovom stanu ne znajući da li želi da se u njega popne. Neki sličan, bezazlen dijalog prethodio je i jednoj pogrešno upotrebljenoj reči koja sada preti da joj se ušunja u svakodnevicu i da je opasno nažulja. Kako će sada sa njom?

Reči ... slabo su ih upotrebljavali, još slabije se njima sporazumevali. A eto, i ono malo što su izgovarali uglavnom je dovodilo do nesporazuma.

Rode se one, krenu ka grlu ali ako neka i izadje – ne zazvuči dobro. Ne prepoznaje se. Nije dovoljno meka. Nije topla. U kontrastu je sa stanjem duše i kao da se stidi nežnosti koju bi trebala da prenese, pa se inati, šašava. Para uši. Obuče se u neku sintetičku haljinu koja je čini ružnom i jeftinom.

Zato uglavnom ćute.

Tek, on joj stisne ruku kao da joj priča. Čuje ga, razume, diše joj u potiljak i dahom kazuje. Oseti mu kožu i kako joj preliva ... sebe ... Kako izjavljuje ljubav. Bez reči.

Ćute.

I ona njemu stisne ruku kao da govori. Uzdahne, spremi usne već za reč ali je otćuti. Dahom mu svojim kazuje. On je razume. Miluje ga kožom i preliva ... sebe. Izjavljuje ljubav. Bez reči.

Uglavnom ćute ali eto – ta reč nesretna, izletela je preobrazivši se u svoju suprotnost ... I ona sada stoji u dilemi - ima li svrhe uopšte da se penje? Hoće li uspeti da ne misli? Ili da jednostavno ode ... dok još može. Da li može?

„Oh, dragi Bože, daj mi znak, jer ja ... stojim ovde izgubljena.“

I evo. Vidi tunel i njega. Crnog i toplog. Ide joj u susret, a iza ledja mu svetlo.

Znak.

Poziva je strpljenjem i prisustvom i ona mu ... kreće u susret.

Reči ... očigledno nisu za njih.

Zvrrrr .... „ja sam“ ... lift, hodnik, mrak, i on – na kraju tunela. Stoji topao i crn i prisustvom je svojim poziva.

A iza njega svetlo!

Dalje je kovitlac i čarolija.


Lilit vs. Eva

— Autor lillianq @ 17:15
Rodjena kao Lilit, vaspitavana za ulogu Eve, dugo sam verovala u Adama. Nadajući se da se mogu zadržati.

Odricala se leta medju oblacima, divljeg galopa stepom medju svojima ... zvezda ... blata ... krvi i osmeha.

Vaspitana da živim kao Eva, mučila sam Adama, jer je duboko u sebi osećao ... da me ne može zadržati.

Ponekad, još, zavidim Evama na spokoju i konačnosti koja ih izgleda smiruje. Ponekad. Još. Ne razumem – ali zavidim. Kao žensko - želim da me pokore. Kao Lilit - ne dam im se jer strahujem da je mir laž i predsoblje smrti. Da prepoznavanje i predaja znače tišinu i kraj.

Rodjena kao Lilit – nosim nemir sebi i drugima, nudim oluju, čupam korenje, pustošim  ... i baš zato tražim - sličnog.

Sebi ravnog. Kog ću se i sama plašiti, a za koga se plašiti neću. 

Sebi nalik. Da me zauzda i zajaše, pa da mogu da ga zbacim i odjurim ... a da ga povredila nisam.

Moćnog. Da mogu da izlijem na njega sve sokove svoje i otplivam ... a da ga udavila nisam.

Jakog. Da ga odmah ne prepoznam i otkrivam što duže. A kada ga opčinim da odem ... i ne strahujem kako će takav dalje.

Rodjena kao Lilit, ja sigurno ne tražim Adama. Jer sam ga imala i znam ... da mu ne donosim sreću.

Rodjena kao Lilit, ja konačno živim radost jer gorim svoja krila leteći ka Suncu. 

Na licu mi osmeh, u srcu muzika jer volim ... njega ... a znam da je nevolja :)


Falim Te, Bože, za predizbornu šutnju!

— Autor lillianq @ 21:21
Nekada davno, još kada su jagode bile manje od paradajza a temperature od 33°C leti smatrane izuzetno visokim i čak tropskim, u obližnjoj bari (zove se obližnja zato što je bila u blizini mesne zajednice) živele su dve žabe - Marija i Olga. Nije se znalo koja od njih dve više voli da peva!

Sve žabe, istina je živa, u suštini vole da pevaju. U horu. Retko koja se odvaži baš da peva sama. Pa još na ruskom, kako je to Olga često činila (mada ruski nije znala baš najbolje .... Ah, šta pričam – pa nije razlikovala babu od kera!) ili podignutog desnog kraka što je nekako oduvek bio Marijin znak raspoznavanja. 

I dok su sve žabe pevale samo na jeziku regiona na kom su se nalazile i uglavnom pred kišu, noću, Marija i Olga su pevale non-stop.

U po bela dana pa i celu mrklu noć. Kiša ili sunce. Same ili u horu. Jedna na ruskom, druga na srpskom (nikakve veze izbor jezika nije imao i nema sa pravoslavnom Crkvom)

Jednoga dana, pronese se barom glas da se u obližnjoj (zove se obližnja zato što se nalazila u blizini bare) mesnoj zajednici osniva kolokvijalni žablji hor. Audicija je bila zakazana za noć pred lokalne izbore kad je svakako vladala predizborna šutnja te su kandidati sa izbornih lista (a koji su svi redom znali da krekeću) mogli da budu počasni članovi žirija.  U koji su se čak i gurali jer su nekako svi redom voleli batake. Žablje, jel.

Marija i Olga našle su se u čudu. Velika ljubav ka pesmi vukla ih je ka mesnoj zajednici ne bi li se što pre prijavile na audiciju. Sa druge strane, jeste da se o žabama priča da su ljigave i sluzave ali one su vrlo dobro znale da su u poredjenju sa političarima glatke i izglancane kao stolovi u Bakingemskoj palati. Pred dolazak gostiju. 

I sad – ljubav ili predrasude. Ljubav. Predrasude. Ljubav.

Naravno, pobedila je ljubav i naše dve žabe se nadjoše na listi za audiciju. Jaoj, kad počeše pripreme. Te, šta ću obući. Te, koju ću pesmu otpevati. Te, hoćemo u duetu ili svaka za sebe ... 

Skakutale su i kreketale čitav dan a noć kad pade i temperatura se spusti, one onako ugrejane napiše se vode iz bare (obližnje, naravno. A nisu valjda s uma sišle da odlaze u drugu baru samo da bi vode pile. Svašta i od vas!) koja više i nije bila baš dovoljno topla da bi se bez posledica po glasne žice mogla piti. Ali, kažem, onako srećne i zanesene predstojećim učešćem na audiciji i prilici da se s pesmom iz sveg glasa krene malo im se k’o pamet zamutila i one se vode, kao što rekoh, onako svojski, žablji napiše.

Kad sutradan ... Belaj. Nijedna od nji’ dve ne mož’ ni da mrdne. Bahaldisale od temperature i celonoćne groznice načisto. A u grlu crvenilo i krajnici kao u slona (ja zapravo nemam pojma da li slonovi, a i žabe, uopšte imaju krajnike ali to sad nije ni bitno. Napomenuh ovo čisto iz razloga da me ne citirate negde pa kad nastane cirkus da kažete – Ljilja rekla).

Džaba oblozi od kupusa, džaba ispiranje grla rakijom, džaba šerbet čaj. Grla promukla kao u Vlade Kalembera. A čas audicije se bliži.

Imale su samo jedan izbor (da li se to onda zove izbor?) – da pevaju "O, o, o Lili" ali nijedna nije htela pesmu da posveti mome imenu jer su bile poprilično besne na mene (posebno Olga. Malko čak strahujem i za svoj život ... pa ću prestati sa sr...m sada i odo, konačno, da uključim neki od medija jer bi predizborna šutnja trebalo da je počela. Ili još uvek nije?)
.
Nema ovo dragi moji nikakve veze sa mozgom, niti ikakvu pouku iz ovoga možete izvući nego - napolju prelepo prolećno veče. Ćarlija tajfun (strahujem za one balone naših kandidata za gradonačelnika. Dal neće odleteti pa šta ćemo onda?! Neće krezubi narod znati koji je iz kog grada doleteo!). Prašina se vazdigla, ja se plašim i frižider otvoriti da mi ne bi neki deran letak neke stranke u ruke uvalio ... i meni eto ostalo da lupam po tastaturi. Šta ću.
Pa ko mož ostati pametan uz ovo? 
.
Ajd, pa se vidimo u mesnim zajednicama za koji dan! 

Powered by blog.rs