Lillian Q

Kosmokril i ćumurdžija

— Autor lillianq @ 07:58

“Ššššššššššš....” nebo je zaparao zvuk.


“Jesi videla” upitao je umazani ćumurdžija svoju ženu “jesi videla, Kosmokril?”


“Jesi ti video” odgovori žena držeći petlidžan power u desnoj ruci a umazano bebče koje je 100% ličilo na oca, u levoj “Jesi ti video da nam je pregorela sijalica u kupatilu. Jedva sam okupala malog juče. A ne znam zašto ga i kupam kad je uvek musav kao i ti.”


“Ah, ženski mozak. Ima li šta pliće od toga.” pomisli ćumurdžija bez ikakve namere da učini nešto po pitanju sijalice i kupatila i brzo izoštri teleskop kako bi još više uživao u prizoru.


Repati Kosmokril jurcao je bez glave Univerzumom. Bez cilja. Vodjen isključivo čulima, što je značilo da mu je i pravac bio unapred nedefinisan i nepoznat. Unazad je pravac kojim je prolazio bio vrlo vidljiv jer su zvezde za njim nekako jače sijale. Dalo bi se zaključiti da ih je budio svojim prolaskom kroz sazveždja. Nebo je pokazivalo jasne razlike “PRE” i “POSLE “ Kosmokrila.


“Eto, kako se neko rodi da uživa i ne misli gde će jer je siguran kako će. A ja? Seronja sa glavom koji zna šta mora i gde će. Samo ne zna dokle će i kako će.” pomisli ćumurdžija musav od suza koje nisu tekle niz lice ali su mu već duže vreme natapale dušu.


U tom momentu jedna od suza se ote kontroli i poteče gore, ka nebu i zvezdama. I to tačno onim zvezdama ka kojima je upravo jurcao i Kosmokril. Suza preseče put Kosmokrilu, udari ga po sred duše (ko je rekao da nema dušu? Rekli smo samo da juri bez glave!) i to ga udari tako jako da Kosmokril ispusti najtužniji uzdah u beskrajne dubine nebeskih prostranstava. A svi oni koji poznaju Kosmokrila bar malo ili bar nešto znaju o njemu, znaju da Kosmokril već godinama ni zbog čega nije TUŽNO uzdahnuo. Kako zašto? Hajde recite, a zašto bi tužan bio neko ko živi u skladu sa sobom?


“Šta ovo bi, majku mu? I čime ja to razmišljam kad sam se glave već odavno odrekao?” pomisli Kosmokril osvrćući se k'o nenaoružani pešak u sred bojnog polja.


U tom momentu namignu mu jedna zvezda u najboljim godinama i Kosmokril iste sekunde zaboravi svoje brige/misli. Onako namerno, usput. I sa žarom u očima nastavi svojim putem, tek blago okrznut nečim što nije mogao definisati. A nije se puno ni trudio.


Negde miljama dole, savijen iza teleskopa, ćumurdžija sam sebi šapnu u uho:


“Bože, zakleo bih se da sam mu osetio misli, na momenat. A ako nešto o Kosmokrilu znam i ako mu se zbog nečega divim to je zato što ne misli. Svašta.”


a potom važno doda, onako kako dodajemo sebi na važnosti kad mislimo da pomažemo drugima:


“Daj da JOJ zamenim tu prokletu sijalicu, neće me živog ostaviti dok JOJ to ne uradim.”


Žena se za to vreme, uz nesebičnu pomoć petlidžan power-a, borila sa obavezama koje je sama sebi nametnula. Naviknuta na mrak, pronalazila je u kupatilu sve što joj je bilo potrebno da kada zasija. Bez sijalice. I da mali ćumurdžijin sin (a i njen) brčne svoje nogice u toploj kupki i večeras.


“Kakve sam sreće, ništa moje ovo dete neće imati. Ni obrve. Sav je na oca. A lepo mi je majka govorila – samo se ti udaj se umetnika i preživljavanje će ti postati prava umetnost. Kakve sam samo prilike zbog njega propustila.”



Tobom osudjena

— Autor lillianq @ 15:16

Dotakni me tu ispod krila i zauzdaj.

Dozvoli da ti pokažem put do najskrivenijih pećina ovoga ovde što se zove JA.

Znaš, ima u meni izvora nekih koje čuvam za najhrabrijeg.

A volela bih jako da to budeš baš ti.

Upozoriti te ipak moram da su izvori opasni. Za oboje.

To sam čula, jer ni ja vode sa njih još uvek probala nisam.



Uhvati me tu iznad krila i zajaši.

Eto ih … gledaj ...

Pusti neka iz mene cure...

Vidi me kako ridam... od sreće, straha ... i sramote.

Što se do kostiju pred tobom ovako ogoleh.

Cedi me … ubij … ja sam ionako zarobljena.

Gotovo je.

Meni sada više nikada neko bez krila neće biti dovoljan.




Beži mi iz priče kad ti lepo kažem

— Autor lillianq @ 17:27
„Beži mi iz priče. Pusti me da napišem bar jednu koja ne misli na tebe, molim te!“
„Mmmmm... da razmislim ... piši o papučama? Ah, ne, pisaćeš o mojim sivim. Piši o vetru ... ah, on nas je svezao. Suncu? Da, ja sam tvoje Sunce. Pišiii ... pišiii ... piši ooo ... mravu! Tako je. Ja nikakve veze sa mravima nemam niti želim da imam. Tačno, eto – piši o mravu!“
„Hmmm ... mrav ... utabane staze, poslušnost, disciplina ... u pravu si! To zaista nema nikakvih dodirnih tačaka sa tobom. Moja sledeća priča govoriće o mravu! Da vidim, šta me još asocira na mrava: dobra organizacija, planiranje budućnosti ... zima ... cvrčak. Ali ne, pa cvrčak si ti!
I eto! A lepo sam te zamolila ...“ 

Peti element

— Autor lillianq @ 19:40

Klize. Ja ne znam više da li to oči tvoje pogledom po meni klize, da li me nebo iznad nas vazduhom mazi? Ili su to ipak tvoji prsti?

Ne. Neću ponovo. Ne vredi ...

Odmaknem se – spoji nas svetlo. Ne gledam te – mazi nas vazduh. Ukočena stojim – tektonske ploče ispod nas se spajaju.

Ja ne znam kako ... kako od tebe da pobegnem. I kako niko drugi ne ume to što ti umeš?

Evo, hladna sam. Gledaj me, kao led. A ti me voliš svadjom. Topiš glasom. Zamadjijavaš dahom. Jedeš. Goriš. Boliš. Svetiš, praštaš, voliš, teraš ... ne vredi...

Ja ne znam kako ... i odakle ti pravo da me pečeš tako mislima i žigošeš trajno sećanjima.

Sedam u svoja kola. Neću sa tobom. Vozimo. Pratim i drhtim. Obilazim. Pogledi nas kao lasa udaraju i vezuju. Obilaziš. Ubrzavaš. Stižem. Semafori puštaju.

Klizimo kroz ravnicu i gradove a iznad nas oblaci teški od želje. Baš kao i mi.

Zaklela bih se da istu muziku slušamo.

Žmigavac. Žmigavac. Dva prazna mesta ispred zgrade. Jedno za drugim. U centru. Vodili smo ljubav kolima?

Lift ćuti. Gori. Mi takodje.

Tuš, kapljice ... ili mi to već tečemo jedno u drugome? Telo na meni, ili smo već jedno?

Ja ne znam kako ... I odakle ti pravo da tu tačku opet dotakneš? Pobogu, sakrivena je duboko... i kako niko drugi ...

Ne vredi.

To se utrobe pronadju ili ne pronadju ... a onda nastane pakao. Ili raj. Ja ne znam kako se zove ono mesto gde sve gori od lepote.

„Zar ti se ne čini da je sve do malopre svirala muzika?“

„Sasvim sam sigurna da jeste.“

Peti element ... ljubav ili muzika ... a ima li razlike?


Hristos se rodi

— Autor lillianq @ 10:27

Nosim nebo u grudima
Nosim sunce u očima i
glavu punu zvezda.

Od sveta se ne branim.
Svetu se ne svetim.
Koračam dalje ranjena ...

Nosim svetlo u utrobi
ljubav na čelu kao znak svoj nosim.
Nosim radost.

Bacaju kamenje na mene
Nazivaju imenima.
Razumem ...

Sopstvena slabost ih vredja.
Prljavštine svoje se stide.
Od sebe se kriju. I plaše ...

Nose tugu ...

Opraštam.

HRISTOS SE RODI!


Predrodjendanska zafrkancija

— Autor lillianq @ 08:35
 
Zažmuri. Razmotaj osmeh kao krila i ...
Poleti. Raširi srce kao oblak, na trbuh mi
Sleti. Pa se tu sklupčaj, sreću prizovi i ...
Oseti...

 Toplinu koja ka tebi stremi, zbog tebe teče, za tobom juri
da ti

 Oči - pod kapcima poljupcem čuva, da te
dok Letiš - od kiše i vetra brani pa dole kad god da srcem
Sletiš da te - dočeka radosna, ljubavna, meka ...

...
pa da mi veruješ ... da veruješ!!! Da to što

Osećaš - čuvati vredi ...

i da iza ledja, u ruci, ne nosim mač već ljubav ...

Centurion Kantarion bez zmaja od Noćaja

— Autor lillianq @ 09:26

Centurion Kantarion uleteo je na ledjima zmaja pravac u oči njene i iz sveg glasa zapevao:

"La, la, la, lasciate mi cantare ..."

Ona ga je gustim trepavicama istog momenta pokrila skroz, da nikada više iz očiju njenih put ne pronadje, i iz sveg srca prošaputala:

"E, sad si moj!"

Munja je zaparala nebo i iz njega je iscurila tajna.

A onda ju je centurion, u duši osvajač, uz pomoć zmaja od noćaja izvrnuo k'o čarapu uzviknuvši:


"Aha! Da te vidim sada, sunce ti dečije, ko je sad čiji! I ko će te sad, sem mene, takvu izvrnutu hteti?"

Zmaj je, kao onaj kišobran iz tašne, namah raširio svoja ogromna krila i odleteo glavom bez obzira uvidevši sa kim ima posla i da se zapravo ovde ne zna ko je .... jel ... nepametniji.
Plamenom iz nozdrva osvetlio je nebo pred sobom taman dovoljno da pročita tajnu i nasmešen frknuo kroz nos:

"A ono dvoje dole se pravi da ne zna. Dobro sam utekao. Počinje bitka jača od svih bitaka. Biće sprženih turova i bez moje vatre, ha!"

Nebo je zagrmilo, kao što grmi pred pljusak, i delić tajne je već pao na dve usijane glave dole, prenerazivši ih istinom koje su se najviše plašili ...

Ljubav je stupala na scenu a to uglavnom znači da neko (ako ne oba) od glavnih junaka mora glavom da plati.

 


Molitva i odgovor

— Autor lillianq @ 14:42
Laskate mi, Milostiva i stoga ne znam mogu li Vam verovati?“
„Ah, nemojte mi verovati, Milostivi, ne verujem ni ja Vama. Ni reč!“

A u očima nebo. Djonovi od oblaka. Sačinjeni od svetla i u svetlu spojeni osmehom viču zahvalnicu Životu ... onu najjaču ... jedinu:

„JA JESAM!“

Ovde i sada. Molitva i odgovor. Mir, blaženstvo i ispunjenje.

Ja postojim i ja jesam!


Jestvo

— Autor lillianq @ 10:44
Kao glina pod njegovim prstima nastajem. Komad drveta koji u sebi krije obrise, čekam njegovo oko da me ugleda. Kao voda, poprimam oblik svoj, davno zaboravljen u njegovim rukama.

Kao svestlost dugo skrivana, ja konačno grejem i obasjavam.

Kao dete učim, rastem ... saznajem ... koliko mnogo lica i obličja Ljubav ima.

"Ne razmišljaj toliko. Možeš li bar pokušati? Osećam da ima u tebi izvora koje želim otkriti i delova koje moram napojiti. Dopusti nam. Ne razmišljaj! Vidi reči molitve jedine, prepusti joj se:

Ja jesam molitva Tvoja i ispunjenje Tvoje Gospode.
Ja jesam Carstvo Tvoje i volja Tvoja. Svemir!
Ja jesam! Ljubav! Volim!
Ja jesam! Čovek! Grešim!!!
JA JESAM!!! ŽIVOT! ŽIVIM!"

Kao dete ... ja ga slušam. Kao žena ... osećam ... sledim. Nebo u meni ne da mi da potonem. Ljubav u meni ne da mi da se plašim. Ne zameram sebi i ako grešim ... Život u meni ne da mi da zalutam. Jer, svemir me moj čeka ... i ja uživam u putovanju. Mirna.

Niti se išta drugo od mene očekuje, niti mi išta više od toga treba!

Razbojnik pred kapijama srca

— Autor lillianq @ 11:27

Razbojnik sam na tom polju prekaljeni (baš kao i Vi, uostalom) i mogla bih Vas sad i ovde na licu mesta, da ni ne trepnem, baciti u bunar emocija i sasvim pokoriti - ali neću.

Jer znam kako boli slomljeno srce.

Duboko u Vašim očima vidim da znate i Vi. Mada mi Vaše usne medene o tome nikada govorile nisu.

Ka čoveku takvog iskustva ne mogu da osećam ništa drugo do divljenje. Ipak, shvatate valjda, baš zato što ga tako čuvate i čak krijete njegovo postojanje, i baš zbog Vaših očiju crnih kao noć u kojima čitam najdivnije bajke, i baš zbog Vaših usana mekih kao oblaci sa kojih rosu na ledjima svojim skupljam, i baš zbog Vas takvog – ja nalazim da me Vaše srce zanima. Veoma.

I sve mi se čini da ja od njega tek tako lako odustati ne mogu.

Ali zapamtite, Ljubljeni – lom tudjeg srca za ovog Razbojnika je neuspeh. Najveći. Greh. Najteži. Otud tolike ograde u mojim mislima. Tolika opreznost u koracima mojim.

Ipak, lagati ne mogu, osvojiti ga (sve mi se više čini) želim ... i evo me gde stigoh već pred kapije njegove, do očiju sjajnih naoružana ljubavlju.

Puštate li me unutra da zavirim ... ima li tu mene buduće?


Reči ...

— Autor lillianq @ 15:15

„Daj mi palac, moj je.“

„Ne dam.“

„Žarko, zašto mi ne daš?“

„Dobro, daću ti sledeći mesec.“

„A mogu da uzmem i ova druga dva prsta?“

„Sunce ti malo dečije, pa šta će ti?“

„Tako ću i zvanično imati šipak od tebe.“

Motale su joj se kroz glavu ove i druge detinje reči od pre neko veče dok je prilazila njegovom stanu ne znajući da li želi da se u njega popne. Neki sličan, bezazlen dijalog prethodio je i jednoj pogrešno upotrebljenoj reči koja sada preti da joj se ušunja u svakodnevicu i da je opasno nažulja. Kako će sada sa njom?

Reči ... slabo su ih upotrebljavali, još slabije se njima sporazumevali. A eto, i ono malo što su izgovarali uglavnom je dovodilo do nesporazuma.

Rode se one, krenu ka grlu ali ako neka i izadje – ne zazvuči dobro. Ne prepoznaje se. Nije dovoljno meka. Nije topla. U kontrastu je sa stanjem duše i kao da se stidi nežnosti koju bi trebala da prenese, pa se inati, šašava. Para uši. Obuče se u neku sintetičku haljinu koja je čini ružnom i jeftinom.

Zato uglavnom ćute.

Tek, on joj stisne ruku kao da joj priča. Čuje ga, razume, diše joj u potiljak i dahom kazuje. Oseti mu kožu i kako joj preliva ... sebe ... Kako izjavljuje ljubav. Bez reči.

Ćute.

I ona njemu stisne ruku kao da govori. Uzdahne, spremi usne već za reč ali je otćuti. Dahom mu svojim kazuje. On je razume. Miluje ga kožom i preliva ... sebe. Izjavljuje ljubav. Bez reči.

Uglavnom ćute ali eto – ta reč nesretna, izletela je preobrazivši se u svoju suprotnost ... I ona sada stoji u dilemi - ima li svrhe uopšte da se penje? Hoće li uspeti da ne misli? Ili da jednostavno ode ... dok još može. Da li može?

„Oh, dragi Bože, daj mi znak, jer ja ... stojim ovde izgubljena.“

I evo. Vidi tunel i njega. Crnog i toplog. Ide joj u susret, a iza ledja mu svetlo.

Znak.

Poziva je strpljenjem i prisustvom i ona mu ... kreće u susret.

Reči ... očigledno nisu za njih.

Zvrrrr .... „ja sam“ ... lift, hodnik, mrak, i on – na kraju tunela. Stoji topao i crn i prisustvom je svojim poziva.

A iza njega svetlo!

Dalje je kovitlac i čarolija.


Zoosk

— Autor lillianq @ 23:59

Gledala ga je kako spava. Crn, ličio je na nešto toplo iz detinjstva ... možda na san... možda na princa ... nije bila sigurna. 

Želela je da mu telo celo obeleži kao žar vrelim poljupcima ... da ga žigoše da ga nijedna više ne poljubi ... da ga začara ... da nijednu više, sem nje, ne poželi. Želela je ... da u njoj pronadje sve ... a znala je da neće ... jer, on nije ...
Slušala mu srce. Milovala kožu. Uživala ...

Gledala ga je kako spava i kako u snu glavu okreće ka njoj. Udisala, upijala, topila se, prelivala ... 

Zahvaljivala dragom Bogu na ovim trenutcima ... kada joj duša, kao oblak, raste. Od ničega. I, verovatno nosi kišu ... jer on ... nije ...

“Kada si počela da pleteš mrežu oko mene?” kao grom iz vedrog neba, izgovorio je a da je nije u oči pogledao. To isto radi i ona ... kada se plaši ... da bi pogled u oči mogao izazvati ... da bi reči mogle zazvučati ... patetično ...

Da li je moguće ... da su i u tome slični? Ili se to on ... samo igra?!

Nije ju nikada lagao, i na tome mu je bila beskrajno zahvalna. Nikada joj nije rekao da je voli. Nikada - da može da traje u dvoje. Sita je laži i preterivanja. 

Nikada je nije lagao, do sada i, čemu sad ovo? Kada ona stoji na rubu ... i, samo jedna njegova reč ...

Bio joj je ... sve draži. I to bi uskoro mogao postati problem.

Jer, ona njemu nije.
 

Zakuni se, obećaj!

— Autor lillianq @ 22:11
„ Zakuni se. “
„ Ne kunem se. “
„ E, pa lako je tako. “
„ Zakuni se ti. “
„ Ni ja se ne kunem. “
„ Idi s milim Bogom, šta izvodiš besne gliste stalno. A stvarno, Žarko, koliko sam ti draga? “
„ 68 poena “ – izgovorio je kao iz topa. A ona je poželela da ga u top stavi. Ne. Iz ovih stopa odlazi i nikada mu se više neće javiti! Gotovo. Nikada! Kraj!!!

Da li da ga pita “ 68 od mogućih 100 ili 68/1000? “

„ Bože kako sam smešna “ pomislila je dok se, namrgodjena kao spomenik partizanima, borila sa njegovim ručerdama koje su poput hobotnice pokušavale da je obgrle. Na način na koji je znao da ona najviše voli. Voli inače. Sada ne. Sada bi ga najradije ... uf, eto kakav je on. Taman pomisli – korak su napred, a on mlatne jezikom (lajavim) i sve sruši.

„ Eeeeej! On će meni 68 poena! On. Meni! Zapamtićeš me, Žarko, zapamtićeš me kao što još uvek pamtiš tablicu množenja. A učio si je pre ... i-haj koliko! “

Bila je, uistinu, zbunjena. Zbrčkanih osećanja, gotovo kao Dražen onomad posle testa opterećenja na koji je (nepripremljen) pristao zbog mlade doktorke čije je simpatije želeo da osvoji. I kada mu je posle 10-to minutnog trčanja uzbrdo na pokretnoj traci, polugolom, poluživom ali totalno mokrom, izbečenih očiju, s dušom koja već viri iz nosa i instant upalom mišića od koje jedva da i diše nekako, stojeći sa prebačenom majicom u ruci i zalepljenim papirom svud po telu od brisanja, prišla besna medicinska sestra (od doktorke ni traga!)  i prosiktala „ 50 dinara za participaciju, molim! “

„ Hoćemo popiti nešto? “ pitao ju je „ Šta ćeš ti? “

„ Ja ću demetrin. Dupli! “ rekla mu je povredjene sujete. Ubedjena da sujetna nije.

Započinjalo je drugo godišnje doba od kada su zajedno. Scenografija napolju se menjala a i njih dvoje sa njom. Postajali su sve topliji jedno prema drugom iako to nijedno nije primećivalo. Ili nije htelo da primeti. Negovanje zabluda i ignorisanje stvarnosti. Dve omiljene discipline lokalnog življa koje su i oni uvežbavali godinama.

„ Aaaa, pa ne znaš ti sa kim imaš posla. “ promrmljala je lažnu utehu sebi u bradu.
„ Izvini, rekla si nešto? “
„ Kažem – treba li ti pomoć? “ (trebaće ti kad ja završim sa tobom!)

„ Eeee, pa neće moći tako. “
„ Šta, ne čujem te ovde. “
„ Kažem – ne znam gde mi je sako. “ (sapleo se o njega da Bog da kad se budeš vraćao!)

Vratio se, nije se usput sapleo. Vratio se sa jagodama i šećerom. Stavio poslužavnik izmedju njih dvoje i pogledao je onim njegovim ušećerenim očima. Kao jelen. Jeste, na oči jelena je podsećaju njegove oči.

„ Pi, majku mu kakav je ... a da odložim kraj za drugi put? Nije kraj zec pa da u šumi utekne. Svakako ne mogu ništa izgubiti. Jer ništa i nemamo. “ proletelo joj je kroz glavu a da nije moralo ni da poleće. Dva put ništa je ništa. Biće da kraja nije ni bilo.

U glavi je danima već pevušila pesmu „ Kolo, kolo, naokolo, vilovito ... aoj Sremče – gujo ljuta ... “ :)

Kraj se očigledno sapleo o konac (vilen), zec se nekako sakrio u lonac (pun želja) ... I nek joj je sad Bog u pomoći.


Lilit, i ples sa Đavolom

— Autor lillianq @ 18:15
Sa Venerom u škorpiji i glavom u oblacima i nije imala puno izbora sem da traži strast od koje nebo gori i da pokorava nepokorne. 

Zaogrnuta samo crvenim mantilom, nosila je vatru u utrobi i želela ga toliko da se plašila za njegov život. :)

"Dobro veče gospodine Pešić" prozborila je ulazeći u lift. Sagla glavu i sakrila pogled povlačeći rever mantila ka bradi. Večeras je bila Lilit i bila je svesna da to izbija iz svake njene pore ... Ne bi bilo zgodno da taj sjaj dotakne pogrešne ... 

“Laku noć” rekla je tiho minutu kasnije, svesna da gospodin Pešić ne trepće. I ne diše. I da živi sprat ispod.

Izašla je u hodnik koji vodi ka njemu. Nikada ne pali svetlo. Mirisi je nose nepogrešivo. On. Na vratima, kao i uvek kad ju je očekivao, velik i topao kao ljubav. I bar dva puta lepši! :) Bio je stvoren za uživanje. Aksiom. Tačka. Ništa se tome nije moglo dodati. Još manje od ništa oduzeti. Onako lep za lepotu rodjen. I kako svetu uskratiti, kako takvog osuditi samo na jednu? Kada se uživanje, kao i ljubav, deljenjem ne smanjuje. Neobuzdan kao radoznalo dete, čula su bila njegovi jedini gospodari. 

Večeras mu je bila potrebna koliko i on njoj, za ples na ivici razuma koji ih već mesecima nosi. Vazduh je vrio kao u blizini vulkana. Tlo je drhtalo ... i, usne, prethodnica, susret. Potom ruke, polako, kreću u zagrljaj. Klize. Ulje se doliva ... utroba na utrobu ... damari kao izgladnele zveri ... kidaju ... gubljenje oblika ... akvarel ... razlivanje.

Predavanje, spajanje i stapanje. Otimanje i poklanjanje. Preklinjanje, zaklinjanje ... bez ijedne izgovorene reči. Ples ... ples koji pleše plesače ... i uzdasi ... Puna ih je soba.

Otkucaji srca. Par najvećih, progutanih reči i obećanje u vazduhu “Idemo dalje”.

“Znaš šta sam hteo da ti kažem” izgovara kao pliš mekim glasom. Srce joj skače kao srna, nesvesna da ga on, bitanga, oseti na koži svojoj i baš zato ćuti ... i muči je ...
“Hteo sam da ti kažem da sam gladan.”

Nevolja. Eto šta je on. Nevolja kojoj se ona toliko raduje. A, ako ćemo pravo - i zaslužila je takvog.

Sa Venerom u biku i glavom punom oblaka, bio je k’o stvoren za nju. Vir crni iz koga će se, već vidi, teško bez posledica izvući. 

Ali, i zašto bi?

Vilen konac

— Autor lillianq @ 17:27
Skupila je hrabro svojih teško osvojenih 68 poena, ponosno digla nosić i pojurila ... što dalje ... naopačke obučene jakne ... što dalje ... ne shvatajući da joj je za noge već vezan vilen konac čarobnjaka vilenjaka sakrivenog iza slike u njegovom stanu. Vilenjaka kog joj je obećao za rodjendan. I ona će ga uzeti. Taman morala s lavovima da se rve, na Mesec popne, i sa Meseca skoči ... u čašu vode. 

Taman svih 68 poena izgubila zbog toga! Taj vilenjak će 11. decembra 2012. biti njen! I punktum.

„Baš. Kao da me je i briga koliko bodova kod njega imam osvojeno. Ima ih koji me hoće i ovakvu. I, uostalom, mnogo mi više pružaju. Hm!“

Ima. Pružaju. Hoće. Ali ...

Nisu knap. Ne upija ih koža tako kao njega, majku mu. Nisu dovoljno neuhvatljivi. Nemaju mozgove nepredvidive tako. Ni dlanovi im nekako nisu dovoljno ... šta god ... ali nisu.

„Ne valja ...“ mislila je dok se davno zaboravljena amazonka u njoj radovala celim svojim bićem „Ne-va-lja. Al - NIKAKO! I zašto ne pobegneš sada dok još uvek možeš?“  sama je sebe savetovala znajući da savet ničiji nikada poslušala nije. Pa neće ni sada. 

Igra. Konačno zadatak dostojan budjenja.

„Igra“ pomislila je i, iskreno, duboko u sebi beskrajno joj se radovala. „Neko vredan borbe.“ Dovoljno kompleksan i kompletan. Dovoljno svoj. Dovoljno jak.

Obećanje. Koje on nikada nije izgovorio. Obećanje, koje on svojim postojanjem pruža i ... slika ... vilenjak ... dani puni osmeha, nadmudrivanja i uživanja. Slika.

Knap!

Moglo bi da uspe. Ako je vilen konac dovoljno jak. I ako je tako sudjeno.

A i ako nije ... igra ... konačno. :)

Sunce ti veliko H.D. zvani Žarko. Sunce ti veliko poljubim.

Idemo ... u Zonu Sumraka ... i jedva čekam ... pa kud puklo!

Lilit

Powered by blog.rs