Putevi koji ne vode u Rim
Imao je čudno duboke rane, kao od eksera, na obe šake i stopalima i ogrebotine svuda po licu i telu. Ipak, oči su mu bile najtoplije koje sam u životu ugledao i nisam se uplašio kada su mi ga to veče doveli da prespava.
Od kada mi je ženu i sina odneo odron, živeo sam sâm, na obroncima planine Aravalli. Jedva sam sastavljao kraj sa krajem i jedina svetla tačka i utešna misao u životu bila mi je činjenica da planina koja mi je progutala porodicu svakim novim klizištem i sama polako nestaje sa lica planete. Manje više, moj život se svodio na gledanje svoga posla i ne uplitanje u tuđi. Nikako. Teško da je to bio život koji bi se mogao okarakterisati kao lep i koristan.
Tako da se to veče, kada su ga onako krvavog i umornog doneli kod mene, nisam puno interesovao o došljaku. To, ko je i šta je on nije me se ticalo. Iako su njegove rane lako mogle navesti poštenog čoveka na pomisao kako je, u najmanju ruku, reč o lopovu čiji se poslednji poduhvat nije baš uspešno završio. Jedan letimičan pogled u njegove oči, dočim, bio je dovoljan da shvatim da kraj njega mogu mirno spavati. I to je sve što me je zanimalo. Stoga nisam postavljao nikakva pitanja. Pretpostavljao sam da nije raspoložen za takvo šta a i, nisam baš ličio na poštenog čoveka. Više na onog koji se snalazi kako zna i ume ne bi li preživeo. Teško da bi me neko sa anđelom pomešao.
Umesto pitanja i razgovora, podelio sam sa njim večeru. Sve što sam jeo ja jeo je i on i ubrzo smo obojica utonuli u snove. U snovima, ljudi, zakleo bih se pragom svoje kuće koja se nalazi na putu proždrljivoj planini Aravalli, moj novi prijatelj obratio mi se najlepšim rečima koje mi je iko ikada uputio. Rekao mi je sledeće:
Ti si Svetlost.
(Ja?! Ovako namrgođen i tmuran?!)
Prevrni u dan svu tamu, i mrak svih sećanja na sunce iznesi.
Ti si Voda.
(Ja?! Ovako prljav i siv?!)
Operi tugu iz misli i vraćaj ih čiste.
Ti si Zemlja. I Vatra si.
(Dobro, de, što jes’ jes’ zemlje imam svuda po sebi, ali vatra?)
Kao korov, sagori sve tragove, i dušu mirnu i plodnu neguj.
Ti si Ljubav.
(Pa ovo mi je smešno. Ja se i ne sećam kako ljubav izgleda!)
Jad, nesreću i patnju koja na zlo ponekad navodi u visoku vibraciju Vasione uvek preobrati.
Oproštajem leči jer, ljudi uglavnom ne znaju šta čine.
(Za ljude ne znam ali sasvim sam siguran da ja ne znam šta mi je činiti?!)
Ujutru, kada sam ustao, njega više nije bilo. Nije mi ništa nedostajalo u kući (a i nije bilo bog zna šta da se ukrade) pa kada sam dole, u selu, čuo da je neobični stranac nastavio svoj put ka Kašmiru, opet nisam puno pitanja postavljao niti istinitost njihove priče potpitanjima proveravao. Neka ide ko gde hoće i radi ko šta mora. Ja sam imao nameru da i dalje radim što manje (ko voli da radi, o glavi mu se radilo), gledam svoja posla i čekam dan kada ću otvoriti oči i videti kako alavi Aravalli više ne postoji.
Mada, bilo mi je donekle žao što nisam više reči sa došljakom razmenio. A onda opet, imao sam neki čudan utisak da mi je rekao sve što je trebalo.
Ono što me je posebno čudilo je što se ja od tada ponašam, evo ima već dosta dugo, kao kakav hodajući transformator: prevrćem tamu u svetlost, tugu u oproštaj a jad i nesreću u mir. Ispred moje, nekada puste kuće na obroncima koji svakodnevno u dolinu klize, stalno je red. Ljudi dolaze sa svih strana Indije samo da bi me dotakli. Kažu da ih moje prisustvo leči. Čak mi donose darove zbog toga. Meni, iskreno, nije jasno kako i odakle sve to odjednom. Mislim da ima neke veze sa onim čudnim snom punim lepih reči. Znam samo da od dana kada je došljak prespavao kod mene u kolibi, više ni časa nisam bio gladan.
Često ga sanjam i moram priznati da se uvek budim sa osmehom.
Ne znam šta da vam kažem, i meni samom je to neobično i smešno ali, mislim da je u meni od tada stalno volja njegova a nekako osećam i da me došljak čuva, od lukavoga. Što je u mom konkretnom slučaju onaj podmukli monstrum od planine.
Više je nego očigledno da pomažem ljudima. Ja, koji do skoro ni sebi nisam mogao pomoći. Tako da tu nemam šta da dodam. Istina je što se priča,
Šta radim? U suštini, ono što do mene dopire preobražavam u ljubav. U sebi zadržavam negativne vibracije i, kažem vam, kao kakva pokretna trafo stanica, prevrćem ih u pozitivne. Tek ih takve puštam iz sebe u Vasionu. Nemir pretvaram u mir i praštanjem, nekako lečim ljude.
Mislim da je to što radim ukratko baš to.
Čini mi se, samo to, a ljudima, životu i Vasioni se sviđa.
U poverenju, sviđa se i meni.
Aravalli? Neka ide kuda hoće i radi šta misli da mora. Ja gledam svoja posla. A ona su sada – kako naučiti ljude da praštaju i pomoći im da ih žive kakvo blato ne zatrpa.
