Lillian Q

Kosmokril i ćumurdžija

— Autor lillianq @ 07:58

“Ššššššššššš....” nebo je zaparao zvuk.


“Jesi videla” upitao je umazani ćumurdžija svoju ženu “jesi videla, Kosmokril?”


“Jesi ti video” odgovori žena držeći petlidžan power u desnoj ruci a umazano bebče koje je 100% ličilo na oca, u levoj “Jesi ti video da nam je pregorela sijalica u kupatilu. Jedva sam okupala malog juče. A ne znam zašto ga i kupam kad je uvek musav kao i ti.”


“Ah, ženski mozak. Ima li šta pliće od toga.” pomisli ćumurdžija bez ikakve namere da učini nešto po pitanju sijalice i kupatila i brzo izoštri teleskop kako bi još više uživao u prizoru.


Repati Kosmokril jurcao je bez glave Univerzumom. Bez cilja. Vodjen isključivo čulima, što je značilo da mu je i pravac bio unapred nedefinisan i nepoznat. Unazad je pravac kojim je prolazio bio vrlo vidljiv jer su zvezde za njim nekako jače sijale. Dalo bi se zaključiti da ih je budio svojim prolaskom kroz sazveždja. Nebo je pokazivalo jasne razlike “PRE” i “POSLE “ Kosmokrila.


“Eto, kako se neko rodi da uživa i ne misli gde će jer je siguran kako će. A ja? Seronja sa glavom koji zna šta mora i gde će. Samo ne zna dokle će i kako će.” pomisli ćumurdžija musav od suza koje nisu tekle niz lice ali su mu već duže vreme natapale dušu.


U tom momentu jedna od suza se ote kontroli i poteče gore, ka nebu i zvezdama. I to tačno onim zvezdama ka kojima je upravo jurcao i Kosmokril. Suza preseče put Kosmokrilu, udari ga po sred duše (ko je rekao da nema dušu? Rekli smo samo da juri bez glave!) i to ga udari tako jako da Kosmokril ispusti najtužniji uzdah u beskrajne dubine nebeskih prostranstava. A svi oni koji poznaju Kosmokrila bar malo ili bar nešto znaju o njemu, znaju da Kosmokril već godinama ni zbog čega nije TUŽNO uzdahnuo. Kako zašto? Hajde recite, a zašto bi tužan bio neko ko živi u skladu sa sobom?


“Šta ovo bi, majku mu? I čime ja to razmišljam kad sam se glave već odavno odrekao?” pomisli Kosmokril osvrćući se k'o nenaoružani pešak u sred bojnog polja.


U tom momentu namignu mu jedna zvezda u najboljim godinama i Kosmokril iste sekunde zaboravi svoje brige/misli. Onako namerno, usput. I sa žarom u očima nastavi svojim putem, tek blago okrznut nečim što nije mogao definisati. A nije se puno ni trudio.


Negde miljama dole, savijen iza teleskopa, ćumurdžija sam sebi šapnu u uho:


“Bože, zakleo bih se da sam mu osetio misli, na momenat. A ako nešto o Kosmokrilu znam i ako mu se zbog nečega divim to je zato što ne misli. Svašta.”


a potom važno doda, onako kako dodajemo sebi na važnosti kad mislimo da pomažemo drugima:


“Daj da JOJ zamenim tu prokletu sijalicu, neće me živog ostaviti dok JOJ to ne uradim.”


Žena se za to vreme, uz nesebičnu pomoć petlidžan power-a, borila sa obavezama koje je sama sebi nametnula. Naviknuta na mrak, pronalazila je u kupatilu sve što joj je bilo potrebno da kada zasija. Bez sijalice. I da mali ćumurdžijin sin (a i njen) brčne svoje nogice u toploj kupki i večeras.


“Kakve sam sreće, ništa moje ovo dete neće imati. Ni obrve. Sav je na oca. A lepo mi je majka govorila – samo se ti udaj se umetnika i preživljavanje će ti postati prava umetnost. Kakve sam samo prilike zbog njega propustila.”



Priče ispod čaršafa

— Autor lillianq @ 08:33


“Jednom kada sam bio labud, meni umalo nije uvenulo svo perje i otpalo sasvim kada mi učiteljica nije dala da trčim do kraja dvorišta i nazad. I to samo zato što je zvonilo za kraj časa. Pa ne mogu ja tek tako, zbog nekog zvona da se vratim u kavez. Jako sam bio tužan, sve dok me Sanja nije pogledala na srpskom.”


Nije to ništa, ja sam morao tako da se kontrolišem jednom kada sam se probudio kao tigar a mama nije verovala da je opasno da me baš taj dan vodi kod zubara. Ona je mislila da se ja plašim za sebe a ja sam se plašio ustvari da zubaru slučajno ne odgrizem prst. Pa šta ću onda.”


“A ja, da vidiš jednom kada sam se pretvorio u Sunce a mama me tera da obučem onaj bodljikavi džemper što me svrbi po vratu. Ja joj lepo kažem “nemoj, zapaliću se” a ona meni “oblači to odmah, ne mogu više da te vodim kod lekara”. Šta ću, obukao sam i nisam se zapalio samo zato što mi bilo žao moga kuce koji je skakao pored mene stalno. Inače bih joj pokazao.”


Ej, a moja mama meni nije dala da ostavim upaljeno svetlo pre neko veče a lepo sam joj rekao da je meni svetlo potrebno zato što ja noću letim. Pa da znam gde da se vratim. Ona to ništa mene ne razume. I čak viče na tatu kako sam sav na njega. A nisam znao da i moj tata ume da leti. I ne znam zašto je to loše?”


“Meni tata često kaže da sam isti kao mama i da ne pazim na njega i njegov posao koji me hrani, kada nacrtam neku tajnu mapu na papir koji sam našao na njegovom radnom stolu. Ja ne znam kakve veze ima hrana sa mojom mapom kada sam ja crtao put do skrivenog blaga a ne neku tamo ćurku, ili šta ja znam.”


Hajde da se ne vratimo sada sa Meseca, pa neka im bude krivo što nas nisu ozbiljno shvatali. I što misle da izmišljamo.”


“Hajde!”


Hm, u stvari, ja danas ne mogu. Mama mi je obećala griz za večeru. Sa čokoladom. Hajde sutra.”


“Hajde.”


Otvori vrata svemirskog broda, da izadjemo na Zemlju.”


“Krrrrr - vrata otvorena.”




I beli čaršav razapet preko dve stolice beše sklonjen. Dve glavice koje se ispod njega pojaviše u isti glas izgovorivše, svaki svojoj majci:


“Mama ja sam gladan!”

 


Tobom osudjena

— Autor lillianq @ 15:16

Dotakni me tu ispod krila i zauzdaj.

Dozvoli da ti pokažem put do najskrivenijih pećina ovoga ovde što se zove JA.

Znaš, ima u meni izvora nekih koje čuvam za najhrabrijeg.

A volela bih jako da to budeš baš ti.

Upozoriti te ipak moram da su izvori opasni. Za oboje.

To sam čula, jer ni ja vode sa njih još uvek probala nisam.



Uhvati me tu iznad krila i zajaši.

Eto ih … gledaj ...

Pusti neka iz mene cure...

Vidi me kako ridam... od sreće, straha ... i sramote.

Što se do kostiju pred tobom ovako ogoleh.

Cedi me … ubij … ja sam ionako zarobljena.

Gotovo je.

Meni sada više nikada neko bez krila neće biti dovoljan.




Prkosu u inat

— Autor lillianq @ 11:49

U džak sad sa svim tim uspomenama pa ću već negde sa njim. Sa džakom. I dobro ću ga svezati, da mi ne beže i ne lete po mislima više.
 
U zavoje srce, dok ne prestane obimno da krvari, pa ću ga već nekom ponovo pokloniti. Srce. I dobro ću paziti da mi ga taj neko kao ti ne povredi. Oh, ovo lažem Undecided
 
Pod masku. Osmeh. Pa ću ga već na nekog, nekad, detinje prosuti.
 
U lance. Pesmu. Dok mi grlo ne izadje iz moll-a.
 
A, leteću ja opet. I više i lepše. I pevaću grlenije. I osmehom ću gore tresti. I srce će se opet u pliš plišani meki pretvoriti. I nekog ću opet jako, jako zagrliti. 
 
A ti idi. Prkosi. Samo znaj da prkosu, kao i osveti i kami obe strane seku.
 
Idem i ja.
 
Jer ovde više mirisa mojih nema.


Beži mi iz priče kad ti lepo kažem

— Autor lillianq @ 17:27
„Beži mi iz priče. Pusti me da napišem bar jednu koja ne misli na tebe, molim te!“
„Mmmmm... da razmislim ... piši o papučama? Ah, ne, pisaćeš o mojim sivim. Piši o vetru ... ah, on nas je svezao. Suncu? Da, ja sam tvoje Sunce. Pišiii ... pišiii ... piši ooo ... mravu! Tako je. Ja nikakve veze sa mravima nemam niti želim da imam. Tačno, eto – piši o mravu!“
„Hmmm ... mrav ... utabane staze, poslušnost, disciplina ... u pravu si! To zaista nema nikakvih dodirnih tačaka sa tobom. Moja sledeća priča govoriće o mravu! Da vidim, šta me još asocira na mrava: dobra organizacija, planiranje budućnosti ... zima ... cvrčak. Ali ne, pa cvrčak si ti!
I eto! A lepo sam te zamolila ...“ 

Dan kada su padale zvezde

— Autor lillianq @ 22:21
„Jako zažmuri i zamisli želju, sada će pasti zvezda.“
„Kako znaš?“
„Znam.“
Bilo je letnje prepodne i nije bilo šanse da se vidi zvezda padalica ali, zar samo zato što se nešto ne vidi treba verovati i da se ne dešava? Zar oči nisu čulo koje nas najviše zavarava?
„Teško meni sa tobom“  progovorio je kao neko ko govori srcem. Glasom toplim od ljubavi, teškim od zebnje i mekim od nežnosti. Uz osmeh.
„Brzo, zažmuri i zamisli želju ... tri ... četiri...“
Ispred njih, na stolu, dve zamagljene čaše hladne limunade ulepšavale su pogled na reku, zamagljen isparenjima sa asfalta.
„... buć! Jesi video!!! Upala ti je pravo u čašu!!! Brzo je popij i obogati taj kosmos iza crnih očiju još jednom zvezdom punom ljubavi.“
Radost. Eto šta mu je ona. Radost i strast. Veseo sagovornik, dete. I moguća nevolja... Kao da je čitala šta mu kroz srce prolazi, progovori:
„Trebaš mi. Jako. Ne mogu da držim nebo sama. Znaš li da ljubav drži zvezde na nebu visoko i da svakoga dana strašno mnogo ljudi od ljubavi odustane i pusti svoju zvezdu da padne?“
„Pa onda zvezda padalica i nije baš romantičan prizor?“
„A ko je rekao da jeste. Ali, ako je ugledaš ili, tako kao ti – u čašu uloviš – onda nije uzalud pala i nestala. Onda se ljubav nije sasvim ugasila, samo je pojačala tvoju. Nemoj nikada da odustaneš od ljubavi, molim te, najgore je umreti prazan. Ja znam, jednom sam tako umrla.“
„Oh, Bože, šta ja sve od ove žene neću čuti.“ - pomislio je, očima gutajući svaku njenu misao i osmehom otkrivajući koliko je ponosan na nju.
„Znaš li da si luckasta?“
„Ah, stvar ugla posmatranja.“
„Evo, neću nikada da odustanem od ljubavi a ti nemoj nikada da odrasteš. Ja sam jednom odrastao i mogu ti reći, pomalo mi liči na tu tvoju strašnu praznoću.“
Zaboli su noseve svako u svoju knjigu, a ispred njih, u dve zamagljene čaše hladne limunade, upadale su zvezde.
Nebo je bilo oslonjeno na njihove trepavice pune sna i, bar za sada, nije bilo opasnosti da sklizne.
„Zažmuri i zamisli želju, pada zvezda.“
„Želim ... želim ... želim da više nikada nijedna zvezda ne padne!“


Peti element

— Autor lillianq @ 19:40

Klize. Ja ne znam više da li to oči tvoje pogledom po meni klize, da li me nebo iznad nas vazduhom mazi? Ili su to ipak tvoji prsti?

Ne. Neću ponovo. Ne vredi ...

Odmaknem se – spoji nas svetlo. Ne gledam te – mazi nas vazduh. Ukočena stojim – tektonske ploče ispod nas se spajaju.

Ja ne znam kako ... kako od tebe da pobegnem. I kako niko drugi ne ume to što ti umeš?

Evo, hladna sam. Gledaj me, kao led. A ti me voliš svadjom. Topiš glasom. Zamadjijavaš dahom. Jedeš. Goriš. Boliš. Svetiš, praštaš, voliš, teraš ... ne vredi...

Ja ne znam kako ... i odakle ti pravo da me pečeš tako mislima i žigošeš trajno sećanjima.

Sedam u svoja kola. Neću sa tobom. Vozimo. Pratim i drhtim. Obilazim. Pogledi nas kao lasa udaraju i vezuju. Obilaziš. Ubrzavaš. Stižem. Semafori puštaju.

Klizimo kroz ravnicu i gradove a iznad nas oblaci teški od želje. Baš kao i mi.

Zaklela bih se da istu muziku slušamo.

Žmigavac. Žmigavac. Dva prazna mesta ispred zgrade. Jedno za drugim. U centru. Vodili smo ljubav kolima?

Lift ćuti. Gori. Mi takodje.

Tuš, kapljice ... ili mi to već tečemo jedno u drugome? Telo na meni, ili smo već jedno?

Ja ne znam kako ... I odakle ti pravo da tu tačku opet dotakneš? Pobogu, sakrivena je duboko... i kako niko drugi ...

Ne vredi.

To se utrobe pronadju ili ne pronadju ... a onda nastane pakao. Ili raj. Ja ne znam kako se zove ono mesto gde sve gori od lepote.

„Zar ti se ne čini da je sve do malopre svirala muzika?“

„Sasvim sam sigurna da jeste.“

Peti element ... ljubav ili muzika ... a ima li razlike?


Hristos se rodi

— Autor lillianq @ 10:27

Nosim nebo u grudima
Nosim sunce u očima i
glavu punu zvezda.

Od sveta se ne branim.
Svetu se ne svetim.
Koračam dalje ranjena ...

Nosim svetlo u utrobi
ljubav na čelu kao znak svoj nosim.
Nosim radost.

Bacaju kamenje na mene
Nazivaju imenima.
Razumem ...

Sopstvena slabost ih vredja.
Prljavštine svoje se stide.
Od sebe se kriju. I plaše ...

Nose tugu ...

Opraštam.

HRISTOS SE RODI!


Volim Te!

— Autor lillianq @ 13:05

„Volim Te.“

„Zašto?“

Zato što nosiš džemper crn kao oči tvoje ... i zbog tog rukava bele košulje sa crvenim tufnicama što pod njim viri. I zbog tvojih papuča sivih. I belog baden mantila koji se skupio pranjem pa mi sad rukavi taman. I zbog palca na ruci što pucketa ... zbog toga što si uvek gladan ... i uvek u pravu ... zbog glasa dok izgovaraš „Reč jednu da nisam čuo“ ... i zbog kažiprsta ozbiljno uperenog u vis ... načina na koji zakolutaš očima na moje priče ... zbog gomile reklamnih prospekata na stolu koje nisi u stanju da baciš ...

„Volim Te.“

„Koliko?“

Toliko da drhtim celim telom, iščekujući, kada me pogledaš. Toliko da se lepim i tonem kada me dodirneš. Toliko da ... ječim ... grleno ... kada se spojimo. Pa izvijam telo ka nebu noseći te na ledjima. Rukama se za zvezde hvatam ne bih li nas medju zvezdama što duže zadržala. Letim gde bez tebe ne mogu. Na izvore mira i lepote. Volim te toliko da ne znam baš ni zašto ali ...

„Volim Te.“

„Zakuni se.“

„Kunem se.“

„I ja tebe.“


Predrodjendanska zafrkancija

— Autor lillianq @ 08:35
 
Zažmuri. Razmotaj osmeh kao krila i ...
Poleti. Raširi srce kao oblak, na trbuh mi
Sleti. Pa se tu sklupčaj, sreću prizovi i ...
Oseti...

 Toplinu koja ka tebi stremi, zbog tebe teče, za tobom juri
da ti

 Oči - pod kapcima poljupcem čuva, da te
dok Letiš - od kiše i vetra brani pa dole kad god da srcem
Sletiš da te - dočeka radosna, ljubavna, meka ...

...
pa da mi veruješ ... da veruješ!!! Da to što

Osećaš - čuvati vredi ...

i da iza ledja, u ruci, ne nosim mač već ljubav ...

Centurion Kantarion bez zmaja od Noćaja

— Autor lillianq @ 09:26

Centurion Kantarion uleteo je na ledjima zmaja pravac u oči njene i iz sveg glasa zapevao:

"La, la, la, lasciate mi cantare ..."

Ona ga je gustim trepavicama istog momenta pokrila skroz, da nikada više iz očiju njenih put ne pronadje, i iz sveg srca prošaputala:

"E, sad si moj!"

Munja je zaparala nebo i iz njega je iscurila tajna.

A onda ju je centurion, u duši osvajač, uz pomoć zmaja od noćaja izvrnuo k'o čarapu uzviknuvši:


"Aha! Da te vidim sada, sunce ti dečije, ko je sad čiji! I ko će te sad, sem mene, takvu izvrnutu hteti?"

Zmaj je, kao onaj kišobran iz tašne, namah raširio svoja ogromna krila i odleteo glavom bez obzira uvidevši sa kim ima posla i da se zapravo ovde ne zna ko je .... jel ... nepametniji.
Plamenom iz nozdrva osvetlio je nebo pred sobom taman dovoljno da pročita tajnu i nasmešen frknuo kroz nos:

"A ono dvoje dole se pravi da ne zna. Dobro sam utekao. Počinje bitka jača od svih bitaka. Biće sprženih turova i bez moje vatre, ha!"

Nebo je zagrmilo, kao što grmi pred pljusak, i delić tajne je već pao na dve usijane glave dole, prenerazivši ih istinom koje su se najviše plašili ...

Ljubav je stupala na scenu a to uglavnom znači da neko (ako ne oba) od glavnih junaka mora glavom da plati.

 


Vilenjak Elf i susret u šumi

— Autor lillianq @ 19:36

Hodala sam šumom, noseći glavu punu misli i srce u kom su ključale emocije. I što sam više pokušavala sve manje reda sam u mislima svojim pronalazila kad, ispred mene iz žbunja iskoči vilenjak, jedva metar visok, sav u zelenom, sa maljem u desnoj i keksom u levoj ruci. Zelenim glasom, zeleno vičući:

„Ukoliko odmah ne prestaneš da misliš, udariću te ovim maljem tako snažno po palcu da patiku mesec dana nećeš moći na nogu obuti. Pa ti vidi šta ćeš!“

Trgnuh nogu mahinalno ka sebi (jer u uspeh brzog zaustavljanja kao voz zahuktalog procesa razmišljanja nisam previše verovala) i poslušno, kakva sam vaspitanjem postala, kao iz topa odgovorih:

„Dobro, daj mi par minuta vremena.“ - rekoh mu na crvenom, u licu crveneći .

„Nije vreme ovaj keks pa da ti deo odlomim. A ni keks ti ne dam. Za nekoga ko toliko razmišlja, prilično nakaradne su ti rečenice, da znaš.“

„Znam“ pokunjih se pa rekoh mirnom žutom, kao da vilenjake vidjam svakoga dana i da mi ništa čudnog nema u ovom susretu u šumi: „ Mogu li znati Vaše cenjeno ime i čemu čast da brinete baš o meni?“

„Moje ime ne možeš znati jer ako ti ga kažem samo ćeš u njemu bezveze tražiti značenje i skriveni smisao, a to me užasno mnogo nervira. Možeš me zvati Senjor Nepoznati, mada nema razloga da me zoveš jer sam, kao što vidiš, već tu. A tu sam zato što si vezana vilenim koncem nekoga iz moje bajke. Misliš li da se u bajku može neopažen ući? I da mi koja zvezda već nije o tvom ulasku zazvonila?“

"Senjor Nepoznati, dozvolite da Vas uverim da krišom ne ulazim nikada i nigde, a najmanje u bajke, ali sada sam zamoljena upravo od tog Vašeg koji mi noge vilenim koncem za sebe svezao i upozorena od bliskih nam prijatelja kako moja bajka i moj osmeh može mnoge da zaboli a da ionako neće biti dugog veka, pa me eto kako ćutim. Mada, verujte, meni to ćutanje najmanje prija.“

„Eh, ćutiš! Da ćutiš ne bih ja sad bio ovde. Probi mi uši zujanje tvojih misli. To se svakako, samo ne tišinom i ćutanjem može nazvati. Ali dobro, razumem o čemu pričaš jer ovaj moj kom sam konac na čuvanje poverio zaista zna da napravi gužvu. Nego, da ja vidim kako i tebi i sebi da pomognem jer koliko god mi gužvu u bajci pravio, moram priznati da ipak ne vezuje vilen konac baš svakoj za nogu.“

Na te reči, beskrajno slatko osećanje nalik nadi ali mnogo stidljivije, razli se srcem mojim i odmah u njemu zasadi biljku.

„I šta se sad tako rozikasto smejuljiš kao da to do sada znala nisi.“

„Nisam.“

„Tvoj nos, nisi. Samo, što umeš da ignorišeš stvarnost, posebno kada ide tebi u prilog, tu ti kapu ovu moju zelenu vilenjačku skidam. A ti znaš šta se desi kada vilenjak skine svoju kapu.“

„Znam.“ od sramote da pred vilenjakom ponovo ne ispadnem glupava, izustih laž pre nego što sam o njoj stigla i da razmislim. „Eto dokaza da više ne razmišljam“ pomislih u sebi ne znajući ni sama da li je to sad dobro ili nije.

Vilenjak, osetivši moje neizgovorene reči, nasmeja mi se po prvi put toga dana i reče:

"Idi sad kod njega i znaj da konac koji ja tkam nije lako pokidati. I smej se. Smej se naglas. Onima kojima tudja radost uzrokuje bol, duše su pune sujete i ponosa. Najmanje ljubavi tu ima. A to nikako ne može biti tvoja krivica. Smej se. Smej se na sav glas, a o trajanju i vremenu ne razmišljaj. Rekoh ti da Vreme u delovima ne postoji. Postoji večnost. I postoji tvoj prostor u večnosti. Zašto ga poklanjaš drugima?“ - reče vilenjak na filosofskom ljubičastom i rečima me svojim razveseli.

I sam srećan što se zujanje u mojoj glavi više ne čuje, željan sna, vilenjak uskoči u žbun i da ne bi mrva od keksa ispred mojih nogu (a u blizini palca) samoj sebi verovala ne bih šta mi se upravo dogodilo.

Isto veče, prateći vilen konac i još neke znake koje mi je srce pokazivalo, ja udjoh dublje u bajku. Činilo mi se, sve je više mesta u njoj za mene bilo. Ono malo brige što mi u tragovima ostalo, da li ću povrediti čiju sujetu ili ne (jer, nakon razgovora sa vilenjakom bi mi jasno da srce ljubavlju i osmehom povrediti nikako ne možeš. Sujetu i ponos – da) razvejale su mi reči: „Poljubiću te u čelo, i sve će biti u redu! Dodji!“

To veče smo, venčani svetlošću na oblaku čarolije, leteli to zvezda ... i ja sam znala da je vilenjak skinuo kapu. Za nas.

Nema drugog objašnjenja :)


Molitva i odgovor

— Autor lillianq @ 14:42
Laskate mi, Milostiva i stoga ne znam mogu li Vam verovati?“
„Ah, nemojte mi verovati, Milostivi, ne verujem ni ja Vama. Ni reč!“

A u očima nebo. Djonovi od oblaka. Sačinjeni od svetla i u svetlu spojeni osmehom viču zahvalnicu Životu ... onu najjaču ... jedinu:

„JA JESAM!“

Ovde i sada. Molitva i odgovor. Mir, blaženstvo i ispunjenje.

Ja postojim i ja jesam!


Jestvo

— Autor lillianq @ 10:44
Kao glina pod njegovim prstima nastajem. Komad drveta koji u sebi krije obrise, čekam njegovo oko da me ugleda. Kao voda, poprimam oblik svoj, davno zaboravljen u njegovim rukama.

Kao svestlost dugo skrivana, ja konačno grejem i obasjavam.

Kao dete učim, rastem ... saznajem ... koliko mnogo lica i obličja Ljubav ima.

"Ne razmišljaj toliko. Možeš li bar pokušati? Osećam da ima u tebi izvora koje želim otkriti i delova koje moram napojiti. Dopusti nam. Ne razmišljaj! Vidi reči molitve jedine, prepusti joj se:

Ja jesam molitva Tvoja i ispunjenje Tvoje Gospode.
Ja jesam Carstvo Tvoje i volja Tvoja. Svemir!
Ja jesam! Ljubav! Volim!
Ja jesam! Čovek! Grešim!!!
JA JESAM!!! ŽIVOT! ŽIVIM!"

Kao dete ... ja ga slušam. Kao žena ... osećam ... sledim. Nebo u meni ne da mi da potonem. Ljubav u meni ne da mi da se plašim. Ne zameram sebi i ako grešim ... Život u meni ne da mi da zalutam. Jer, svemir me moj čeka ... i ja uživam u putovanju. Mirna.

Niti se išta drugo od mene očekuje, niti mi išta više od toga treba!

Razbojnik pred kapijama srca

— Autor lillianq @ 11:27

Razbojnik sam na tom polju prekaljeni (baš kao i Vi, uostalom) i mogla bih Vas sad i ovde na licu mesta, da ni ne trepnem, baciti u bunar emocija i sasvim pokoriti - ali neću.

Jer znam kako boli slomljeno srce.

Duboko u Vašim očima vidim da znate i Vi. Mada mi Vaše usne medene o tome nikada govorile nisu.

Ka čoveku takvog iskustva ne mogu da osećam ništa drugo do divljenje. Ipak, shvatate valjda, baš zato što ga tako čuvate i čak krijete njegovo postojanje, i baš zbog Vaših očiju crnih kao noć u kojima čitam najdivnije bajke, i baš zbog Vaših usana mekih kao oblaci sa kojih rosu na ledjima svojim skupljam, i baš zbog Vas takvog – ja nalazim da me Vaše srce zanima. Veoma.

I sve mi se čini da ja od njega tek tako lako odustati ne mogu.

Ali zapamtite, Ljubljeni – lom tudjeg srca za ovog Razbojnika je neuspeh. Najveći. Greh. Najteži. Otud tolike ograde u mojim mislima. Tolika opreznost u koracima mojim.

Ipak, lagati ne mogu, osvojiti ga (sve mi se više čini) želim ... i evo me gde stigoh već pred kapije njegove, do očiju sjajnih naoružana ljubavlju.

Puštate li me unutra da zavirim ... ima li tu mene buduće?


Powered by blog.rs