Earth has a fever!
Zemlja je obolela od cancera. I taj cancer smo mi. Ljudi.
80% šuma je posečeno u poslednjih 100 godina. I niko ne haje. Kao da bez vazduha možemo. Vazdigle se silne vojske, emocije se uskomešale zarad pripadnosti nekih teritorija nekim narodima, negde. Silni se novci potrošili. A za vazduh, niko ne haje.
Glečeri se tope. Nikog ni briga nije. Kao da 70% naših tela nije voda. I kao da nam od vode opstanak ne zavisi. Dočim, o tudjim razvodima i venčanjima sve znamo. Do u detalja.
Tornada bivaju sve duža, razornija i zahvataju sve šira područja. Koga briga. Sila je ta Amerika. Izdržaće. Ionako najviše zagadjuju.
Fitoplanktoni bujaju i uništavaju ostali živi svet. Ogromna vodena prostranstva su u pitanju. Preko 400 žarišta gde ribe i rakovi izumiru. Ne čuju ljudi vapaj ispod vode.
Više od 10% dece ima astmu. Alergije postaju sve veći problem. Sunce nam odavno nije prijatelj.
Zemlja nas upozorava!
A šta mi činimo? Šta ja činim? Da li mogu nešto da učinim ili ću s terase i dalje da gledam kako Fruška Gora kopni... i da ćutim ovako kao mule, i dalje ... kao da ne znam da svet koji ostavljam (i) SVOJOJ deci nije onaj u kom bih volela da živim. Neka se snadju, šta ću im ja. Kud svi ... tu i oni ...
Jednom smo bili prognani iz raja jer smo pametovali isuviše ...
Bićemo opet.
Jer, mi smo cancer ove planete, a cancer treba zračenjem spržiti ... ili na druge načine odstraniti.
