Lillian Q

Zbogom

— Autor lillianq @ 21:09
 
Vidi ...
 
Ispričaću ti sve što mi rekao nisi.
Znam iz kog je grada. Zoveš je „Zlato“. Ne boli puno. Tako si oduvek zvao sve one kojima ti mrsko ime da pamtiš, nadimak smišljaš. Biće ih još.
Ako! Bog ti dao. Uživaj.

Reći ću ti onO  što ćeš uskoro sasvim izgubiti iz vida.
Imaš srce. Toplo kao dah detinji. I umeš da voliš! Lep si kada voliš, jako. Najlepši! Ovako, samo si jedan od mnogih. I ime ću ti, nadam se, zaboraviti.
Ako! Pomoći će mi BoG.  Zaslužio si.

Neke stvari ne smem da ti kažem – mada ih opasno slutim.
I duša me boli. Jer tvoj sam andjeO čuvar do sada uvek bila. Samo znam da tada neću biti kraj tebe. Sebi sam obećala!
Žao mi je, veruj, iskreno. Ali - ne mogu. Neka ti pomogne ona kojoj zavidim. Jedinoj.

Reći ću ti ono što moram jer, očigledno, nisi dovoljno hrabar da me pustiš muški.
Dugo već zri u meni jedna reč ... natapaju je suze Moje mesecima ... nalivaju kao seme suncokretovo svako slovo njeno ...  otežala je od roda ...
 
A sada je, evo tu, uzrela sasvim na usnama mojim - i, znači kraj...

ZBOGOM!
 
... noćas će nebo biti puno zvezda padalica ... i moja je zvezda medju njima ...
 


Nije meni

— Autor lillianq @ 23:23
 
Nije meni zbog tebe.
Ne volim ja tebe već odavno. I ti to znaš. I ja to znam. Ali, ljubav mi moju vrati. U korito nazad moje. Da mogu da plavim dalje.

Nije meni do priče sa tobom.
Umem ja da pričam sa svima. Meni nedostaju moja ćutanja u toplom zagljaju koji kod tebe u jednom momentu kao da prepoznah. Greška.

Nije meni do leptira.
Ima leptira i bez pogleda tvoga. Ja želim onaj oblak čisti na koji me je moja ljubav prema tebi krilima svojim ponela. A ja po tebe uzalud sišla, natrag. Krila mi moja vrati. Jesi čuo!

Nije meni do tebe. Ali zaista!
JA sebi nedostajem. Ne znam hoću li se konačno uspeti pronaći?

Znam ja da putujem i bez tebe.
Nikada nisam bila od onih što mere štopericom za koliko su stigli. Od retkih sam koji očima upijaju koliko su lepote videli ... na koliko mesta stali i oslušnuli ... koliko mirisa prepoznali ...  u koliko se pejzaža duhom uklopili. Koliko zalazaka sunca otćutali.

I tvoje sam oči skoro sasvim na lepotu navikla. E, to mi je krivo.

Što vidim da sad moram drugoga sve ispočetka učiti.

Nije meni do tebe odavno. Ja želim misao svoju nazad. Emociju svoju bujicom dalje da nosim. Krila svoja nazad želim, da odletim svom dragom pod pazuh. Da ga nadjem! I prolijem na njega sve ovo što u meni ključa. Do poslednjeg daha i poslednje kapi.

A tebi, moj bivši dragi, neka je srećan put.
 


Alors on danse

— Autor lillianq @ 13:50
„Da l' da ga zovNem? Neću. Ja sam fina i čekaću. Šta?“
„Da l' da se guram za poziciju sad dok mogu? Neću. Čekaću da vide sami. Šta?“
„Da l' da odgovorim na provokaciju? Neću. Neka ih. Ja sam pristojna, shvatiće i sami. Šta?“

I onda te odjednom preklopi sranje. I kivan si na sebe, mamu, tatu, vaspitanje. I na njega što ne zove. I ne pati. Tako kao ti. I na njih što voze skupa kola. Svi. I na njih što se smeju misleći da ih se plašiš zato što ćutiš. I da te je strah. A nije. 

Samo si tužan ... što ne shvataju da smo ovde da bismo osećali kako miriše crveno. I da je suza deo duše i zato se ka njoj uvek sliva. Da je misao postojanija od materije. I ume jače da zaboli kad udari. I da su oči sundjeri za lepotu. Da postoji univerzalan jezik planete! Umetnost. I da postoji suština. Ljubav. 

Pa se preneraziš kad shvatiš da je ponekad tako malo falilo da postaneš kao oni. I da si se tako jako bespotrebno obradovao novoj haljini. Koju nikada nisi na sebe obukao. I da ti je čak nakratko prijala nečija muka i nevolja. Pa se pravdaš kako je tebe taj neko prvi povredio. Upleteš se na čas u ovo klupko ludosti i sujete koje okolo raspliću ... kolariću Paniću upletoh se samiću (što god da to značilo) ... Ali nisi kao oni. Jer, tebi šoldi nisu ništa drugo do prljavo opravdanje koje mnogi koriste za gomilu i jednu glupost. Jer ti vidiš emociju. I gledaš ljude u oči. Tražeći sagovornika duboko ispod kože. Pa si srećan ako ga pronadješ. Nisi kao oni jer znaš da je muzika jezik ljudski od pamtiveka. Pa poželiš da igraš! Skačeš! Da se smeješ. Grohotom. Pevaš. Baš kako treba!
 
Da voliš dok je vremena. Dišeš. Letiš. Padaš.
 
Da živiš. A Muzika jeste život!

Zaboravi novce i probleme, udri brigu na veselje i zaigraj/zapevaj, čoveče!!!
 
Alors on danse
 
 
 


Lazaru bez prezimena

— Autor lillianq @ 05:00
03. JULI 2008. VTP
 
Sve i da se ne rodiš nikada,
želim da znaš da si bio najželjeniji bebac.
O    O
Sve i da me ne obgrliš nikad
mogu da zamislim toplinu ručica tvojih na vratu.
________
Sve i da se ne pogledamo nikada,
znam da bi me milovao očima njegovim.
 
Da bi imao osmeh vragolana i noge za trčanje.
Dušu punu želja i oči prepune zvezda.
 
Da bi te vukle daljine a snovi vodili.
I ništa ti na putu ne bi stajalo!
Jer bi imao nas.
 
Sve i da se nikada ne rodiš!
Ja znam da postojiš. U meni. I njemu.
I da si naš mali andjeo,   koji ce nam oprostiti.
(_______________________!    !_______________________)
 
pisano mnogo pre ... a onda je 05. decembra 2007. sve izgubilo smisao ... i postalo laž!
 
... 
 "Od onol'kih žetvi osta šaka raži.
Od onakve rapsodije - samo šum.
Od riznice iskrenosti - kusur laži.
  I NEMA SRCE ŠTA DA TRAŽI TU!"  
(Đ. Balašević) 
...
 
Isuse Hriste Bože naš - OPROSTI MENI GREŠNOJ! I pomozi da mi oproste svi nedužni koje povredih. Oprosti i pomozi da nadjem ... onog koga treba da nadjem ...  mog ... da ga prepoznam ... i uspem da sačuvam. 
 
Isuse Hriste Bože naš - OPROSTI MENI GREŠNOJ I POMOZI MI DA VOLIM PONOVO! 
 


Ohne Dich

— Autor lillianq @ 21:52
180 dana te videla nisam.
I svi su mi bili tužni i sivi.
180 noći glumim da živa sam.
Kad mora, bez svetla može da se živi.

4.320 sati te ljubila nisam.
Svaki sat duži od same večnosti!
Žedj pustu trpim usana suvih.
Dokaz sam da se preživi bez tečnosti.

259.200 minuta te grlila nisam.
Telo te kune. Srce, duša – brane.
Gladna te do boli, svetu dokazujem
da čovek može da živi bez hrane.

15.552.000 sekundi suze me guše
i već se priča od uha do uha
da živi sam dokaz, al jedva živi,
da se preživi i bez – VAZDUHA!

Sve si moje! Najmoje!

Srećan Ti rodjendan, Andjele moj jedini
 


Još uvijek sanjam...

— Autor lillianq @ 17:03
Sunce - sija iz očiju mojih kada u tvoje gledaju. Dugo me Sunce ogrejalo nije.

Mesec - je biserni osmeh usana ljubljenih. Predugo me tvoje ljubile nisu.

Ptice - su pesma duše moje kada sa tvojom razgovara. Koliko dugo poj ptica čula nisam.

Oblaci....
 
Oblaci  - su dah moje patnje ... i molitva moja. Moji sakupljeni uzdasi i nade. Snovi moji svezani u džakove. Šareni baloni puni maštanja. Želje duše moje podignute na nebo i poslate ka tebi ... preko Fruške ... pa malo ušreh ... na Zapad ... pravcem kojim smo milionima puta prolazili. Ja tebi ... i ti meni...
 
Oblaci su jastuci mojih milovanja. Pogledaj koliko ih je!
 
Pusti ih. Spusti. Uzmi! 

Razvedri ovo proleće. Dodji!

Darivaj oči. Celivaj usne. Ispuni. Izleči!



Put u središte sebe

— Autor lillianq @ 11:24
Čitam danas Mazin post pa se setih koliko je lep osećaj kada iz najdražih usta čuješ -„Idemo!“ - ni ne pitaš gde. Uistinu, i nije važno gde jer, kada si sa njim - taman si tamo gde treba da budeš. Na cilju. Kod kuće!

Pa razmišljam nešto o putovanju u središte sebe. Najopasnijem i u isto vreme najlepšem putovanju. Najzahtevnijem. Jedinom na koje ne možeš sam. Nikako. Ne do krajnjeg odredišta. Jer, svi smo tek polovina nekog savršenog bića raspolućenog kadgod, s namerom. Namerom koja nas žulja ceo život i tera da tražimo. To drugo biće. I nas same u njemu. Tu dušu kroz koju upoznajemo sopstvenu. Te oči u kojima se vidimo prvi put, onakvi kakvi zaista jesmo. Te usne koje namah prepoznamo. Tu slast i toplinu u dodiru. Kao med lepljivu.

Tu nenormalno jaku potrebu da kažeš „Dobro došao kući, andjele!“

A onda ... trista čuda, predrasuda stane izmedju vas ... trista ljubomornih duša ... tri stotine otrovnih strela ...

I onda ... tri stotine večnosti nije dosta ... ni tri stotine izmišljenih razloga nije dovoljno ... da zaboravite .... sebe ... i nastavite dalje...

Mazo draga – uživaj! Za sve nas...

Flores Dolores i tZunami Panic

— Autor lillianq @ 08:01
Zlatibor, april 2006. Sedela sam na klupi u borovoj šumi, daleko od pogleda ljudi i dečije graje i slušala pucketanje šišarki. Sklopljenih očiju, usana razvučenih u blagi osmeh, bila zadovoljna svojim životom. Imala sam sve što mi treba. Brak iza sebe. Dvoje dece pored sebe. Lepu poziciju i platu. Lakoostvarive petogodišnje planove. Sve. 

Kad, u krilo mi pade zvezda. 

„Poželi želju“ reče zvezda vragolasto. „Poželi jednu želju i, koliko za mesec dana, želja će ti se ispuniti“.

I ja poželeh...

„Želim da se zaljubim“ ne razmišljajući, brzopleto ženski onako, istrtljah. „Želim da dotaknem nebo i padam u ponor. Želim strast. Želim zagrljaje. Želim da volim. Iskreno, i do bola.“

Zvezda se vratila gore, na nebo. Ja ostah na klupi, nasmejana, ne shvatajući da više nikada, ništa neće biti isto.
 
Želja mi se, koliko za mesec dana, ispunila. Dotakla sam nebo. Izgubila tlo pod nogama, poziciju i platu. Skočila, ne razmišljajući, u ponor. Uživala u letu. Srušila sve bedeme i, potpuno nezaštićena i gola, stala pred njega i rekla mu „Uzmi. Čini šta hoćeš. Sve je tvoje!“ Osetila strast kakvu retki dožive i osete. Zavolela! Iskreno, i do bola. 

I još me boli.

Opet je april. Za Zlatibor nemam para. Zvezda mi ne pada u krilo. A da padne....

Znam šta bih poželela...
 
 
 
 
 


...

— Autor lillianq @ 19:33

Kada me tako, kao danas, uhvate žute minute, uvek se setim tebe!

Ono - tebe se setim svakoga dana ... jutrom oči dok otvaram, vazduh udišem, gradom šetam ... ali, tada mi ne možeš gotovo ništa! Jer sam dovoljno svesna i svoja.

I zato te molim - zadovolji se time!

A kada sam ovako slaba i ranjiva kao danas. Sama i plačljiva. Kada me kiša natapa spolja a suze iznutra. Kada stojim na jednoj nozi nesigurna i sklona padu ... nemoj mi padati na pamet!

Molim Te! Molim!! Preklinjem ...


Monday morning

— Autor lillianq @ 20:33

Nedavno. Tu negde iznad nas, jedan oblak je promenio boju. I od tmurnog i sivog olujnog oblaka pretvorio se u paperjasti, meki oblačak koji štiti. Dovoljno mek da ne žulja poglede. Dovoljno beo da ne da plavetnilu da dosadi. Dovoljno postojan da umiri zrake Sunca. Dovoljan. I taman. 

Ispod tog oblaka, ne znajući za promenu, jedna devojka pognute glave, dozvoljavala je vrhovima svojih cipela da je vode. Bilo kuda.

Nije znala kuda ide, nije znala kuda želi da ide, niti kakvu igru joj život sprema. Nije više marila. Postala je piun u sopstvenom životu. I, bez osmeha, pratila je vrh cipela šutajući na njima ono što se kadgod srcem zvalo. 

Ali srce, kao srce, borac tvrdokorni (kao fleke pre pranja Arielom) poče da se joguni. Da se otima, i skače, i protestuje ... što ga je smestila dole, na vrh blatnjavih cipela. Gde ne vidi. I gde ga boli. Htelo je nazad. Gore, kraj duše, da sa njom ponovo traži. Sebe u drugome. Taman opet pogrešilo.

Dal zbog srca, ili zbog oblaka ... ili su te dve stvari već ionako bile povezane tek - osmeh, kratak - ali osmeh, preleti njenim licem. I ona oseti i podseti se kako je lepo smejati se. I prvi put posle mnogo vremena - podiže pogled ka nebu.

Na njemu ugleda oblak. 

U oblaku poruku.

Poruka je glasila – raduj se.

Nije to bila poruka ispisana ni ćiriličnim ni latiničnim slovima, već rukopisom duše. Jednostavno – raduj se, koje znaju da pročitaju svi. Samo ako žele. Čak i ako te želje nisu svesni.

I opet osmeh. Drugi danas. Prelete preko njenog lica. Mozak, naviknut na tugu, sada već poče da se ljuti na usne i oči joj nasmejane i ona, kao dete koje se duri a da ni ne zna razlog, opet namrgodjeno pogne glavu. I obori pogled ka zemlji.

Ali, tamo je dočeka trava. Zelena kao život i sveža kao proleće. Mirisom je vrištala kroz vazduh – raduj se!

Ona brzo okrete glavu na drugu stranu i na zidu kuće ugleda grafit (ne, nije - raduj se Laughing) “Ko je ubio zeku Rodžera?” i brzinom munje iz usta joj izlete “Madlain Olbrait, naravno” i nasmeja se istog momenta. Od srca. A srce je samo to i čekalo. Jer, srce leti na krilima osmeha. I brzo poče da se penje gore. Dok se ona opet ne predomisli.

Devojka posla poljubac travi, namignu oblaku i dozvoli srcu da joj ispuni grudi. Udahne, i naglas obeća:

Pustiću ovo proleće da udje u moj život.

Zamoliću Sunce da mi zaceli rane.

Pozvaću mirise i boje da izbrišu lik tvoj iz srca moga.

Dozvoliću usnama da se smeju.

I neću pružati ruke ka tebi.

Odviću se od tvojih zagrljaja  

i neću biti žedna poljubaca tvojih.

Ti si izabrao davno.

Evo danas, konačno - biram i ja!

Dozvoliću životu da mi se desi.

U ponedeljak ... odlazim ...

 


Kanda palim sveće uzalud

— Autor lillianq @ 17:58

Da si znao koliko mi trebaš danas (a trebao si znati) (Dalje)

Powered by blog.rs