Monday morning
Nedavno. Tu negde iznad nas, jedan oblak je promenio boju. I od tmurnog i sivog olujnog oblaka pretvorio se u paperjasti, meki oblačak koji štiti. Dovoljno mek da ne žulja poglede. Dovoljno beo da ne da plavetnilu da dosadi. Dovoljno postojan da umiri zrake Sunca. Dovoljan. I taman.
Ispod tog oblaka, ne znajući za promenu, jedna devojka pognute glave, dozvoljavala je vrhovima svojih cipela da je vode. Bilo kuda.
Nije znala kuda ide, nije znala kuda želi da ide, niti kakvu igru joj život sprema. Nije više marila. Postala je piun u sopstvenom životu. I, bez osmeha, pratila je vrh cipela šutajući na njima ono što se kadgod srcem zvalo.
Ali srce, kao srce, borac tvrdokorni (kao fleke pre pranja Arielom) poče da se joguni. Da se otima, i skače, i protestuje ... što ga je smestila dole, na vrh blatnjavih cipela. Gde ne vidi. I gde ga boli. Htelo je nazad. Gore, kraj duše, da sa njom ponovo traži. Sebe u drugome. Taman opet pogrešilo.
Dal zbog srca, ili zbog oblaka ... ili su te dve stvari već ionako bile povezane tek - osmeh, kratak - ali osmeh, preleti njenim licem. I ona oseti i podseti se kako je lepo smejati se. I prvi put posle mnogo vremena - podiže pogled ka nebu.
Na njemu ugleda oblak.
U oblaku poruku.
Poruka je glasila – raduj se.
Nije to bila poruka ispisana ni ćiriličnim ni latiničnim slovima, već rukopisom duše. Jednostavno – raduj se, koje znaju da pročitaju svi. Samo ako žele. Čak i ako te želje nisu svesni.
I opet osmeh. Drugi danas. Prelete preko njenog lica. Mozak, naviknut na tugu, sada već poče da se ljuti na usne i oči joj nasmejane i ona, kao dete koje se duri a da ni ne zna razlog, opet namrgodjeno pogne glavu. I obori pogled ka zemlji.
Ali, tamo je dočeka trava. Zelena kao život i sveža kao proleće. Mirisom je vrištala kroz vazduh – raduj se!
Ona brzo okrete glavu na drugu stranu i na zidu kuće ugleda grafit (ne, nije - raduj se 
) “Ko je ubio zeku Rodžera?” i brzinom munje iz usta joj izlete “Madlain Olbrait, naravno” i nasmeja se istog momenta. Od srca. A srce je samo to i čekalo. Jer, srce leti na krilima osmeha. I brzo poče da se penje gore. Dok se ona opet ne predomisli.
Devojka posla poljubac travi, namignu oblaku i dozvoli srcu da joj ispuni grudi. Udahne, i naglas obeća:
Pustiću ovo proleće da udje u moj život.
Zamoliću Sunce da mi zaceli rane.
Pozvaću mirise i boje da izbrišu lik tvoj iz srca moga.
Dozvoliću usnama da se smeju.
I neću pružati ruke ka tebi.
Odviću se od tvojih zagrljaja
i neću biti žedna poljubaca tvojih.
Ti si izabrao davno.
Evo danas, konačno - biram i ja!
Dozvoliću životu da mi se desi.
U ponedeljak ... odlazim ...
Raduj se! I voli! Dozvoli zivotu da ti se desi
Autor Mazanjegova — 08 Apr 2010, 20:43
divno! Znam mnoge na ovom blogu koji bi trebali pročitati ovu priču, pomogla bi im!
Autor sanjarenja56 — 08 Apr 2010, 20:47
Mazo ... pored grada delimo i sudbine, kanda. Ni ne znaš koliko su nam priče slične... Hvala Ti. Ti takodje. Idemo...
Autor Lillian Q — 08 Apr 2010, 20:49
@sanjarenja56...glavu gore i nosićem kroz oblake. Jaaako je teško u početku ali - prvi korak najteži. Znam. Ali opet krećem.
Autor Lillian Q — 08 Apr 2010, 20:52
korak, osmeh, oblak na plavom nebu... početak koji obećava
želim ti stazu punu pupoljaka radosti
Prijatno!
Autor domacica — 08 Apr 2010, 21:24
Hvala domacice. Nadam se da će biti tako.
Autor Lillian Q — 08 Apr 2010, 22:28
Стоматология в Москвe americandental.ru
https://americandental.ru/
Нам доверяют многие.Комплексный подход. Гарантия качества. Быстрое лечение. Услуги: Правильный прикус, Отбеливание, Восстановление зубов.
Americandental.Ru
Autor Asnacurgy — 16 Dec 2021, 08:56