Lillian Q

Bezveze o krompiru

— Autor lillianq @ 21:13
Danas mi se nešto krompir vrzma po mislima. 

Ne, nisam mu dala drugi nadimak, on je i dalje moj Andjeo (iako zbog njega pakao proživeh) nego baš – krompir. Beli, roze, svejedno - samo da je krompirast sasvim. I to zato što me već par puta na muke stavljaju ovi u obližnjem dućanu prilikom izbora i kupovine istog. Mislim, da baš svaki primerak bude BAR dva puta zasečen motikom?! Kao da je moj brat rodjeni vadio taj nesretni krompir iz ove nesretne zemlje da bi meni, nesretnoj, otežao ljušćenje i pripremu domaćicinog specijaliteta. 

Gotovo odustah. Ali – reč "odustati" ne postoji u mom rečniku. Posebno kada je ta reč jedini pametan izbor (proveriti na nekoj od sesija regresije dal nisam bila krpelj možda u nekom od prethodnih života). 

Nego, krompir, pa još tako umlaćen motikom podseti me na detinjstvo. I na vaspitne metode moga oca, po ocu Čenejca, koji se trudio (i previše) da svoje dvoje gradske dece nauči kako je težak rad na zemlji. I kako treba ceniti hranu. I koliko muka, truda i znoja je uloženo u to što mi posle vrljamo po tanjiru i ne možemo da pojedemo sasvim. Dok druga deca gladuju (raspitati se kod pametnih ljudi kako bi to drugoj deci pomoglo ako ja na silu pojedem nešto što mi se neće). 

Elem, (pre)često smo vikendima, porodično, sa sve motikama i vodom u balonima išli na Čenej (naš deo imao 16 redi. Čikin, o’ma’ pored našeg, isto toliko) i slušali strašnu tatinu rečenicu (zbog koje nisam upisala biologiju. Smučile mi se biljke sasvim) koja je označavala početak muka: „Svako po dva reda. Tamo i nazad“.  To se odnosilo na mene i brata – odrasli su imali teže zadatke.

Ne bi to bilo toliko strašno da je red imao kraja. I da je postojalo nazad. Ali nije. Kraja, bar ova moja dva reda, nigde nije bilo, a kako vize tada za Madjarsku nisu tražili možda smo mi tako okopavajući i prelazili granicu – ne znam, moguće sasvim, ali ono što sigurno znam je da posle toga par dana nisam mogla ledja ispraviti. Svi smo se (sem moga brata, a objasniću vam zašto) posle danima Zemlji klanjali. A ako je kukuruz bio u poodmakloj fazi i ramena su nam bila ispeckana i iseckana sasvim. 

Prava istina je da nama taj kukuruz nikada nizašta nije trebao ali tata nije hteo da proda dedovinu, a da ostavi zemlju u parlogu pa da ceo Čenej nama usta ispira ... e to ne dolazi u obzir ... i tako mi postadosmo vlasnici njiva pod kukuruzom. Il’ pšenicom. Zavisi od godine (jako sam volela kad dodje red na pšenicu! Tu nema okopavanja već samo padanja raširenih ruku na ledja u stasalu ali još zelenu pšenicu kao ono zimi u sneg. A ona upije pad kao najmekši dormeo dušek  ... mmm ... i polegne, doduše al – naša pšenica pa nas niko nije grdio).

I opet se udaljih od brata...tj. teme. 

Ja kao svako fino vaspitano starije dete, svoj sam zadatak ozbiljno i savesno shvatala. I, šta ću – prihvatala. On (moj mladji brat) je sa druge strane uvek imao smeliji, hrabriji, kreativniji i po njega korisniji pristup. Umlati odma’ na početku reda svaku drugu stabljiku kukuruza, al onako baš tati pred očima, dobije kritiku i bude odstranjen sa njive. U ’lad. Po kazni. Ja bih po toj logici trebalo da sam bivala nagradjena ali evo, prošlo od tog doba ... i-haha vremena ... a ja još uvek ne shvatam čemu je to tata mene pokušao da nauči i čime sam ja to nagradjena?! Pa sam htela vas da pitam

Znate li možda vi?!


Powered by blog.rs