Lillian Q

Moj tata - narodni heroj

— Autor lillianq @ 19:43
Podbara, leto 1943. Prošlogodišnju januarsku raciju u Novom Sadu odrasli još jako dobro pamte. Naučili su sve što treba da se nauči. Da Dunav u januaru nije za kupanje i da je jezik da se drži za zubima. Misao treba zadržati u glavi, a decu uz kecelju. Ali, deca k’o deca. Život ide dalje i što se njih tiče, dan služi da bi se napolju igralo. I samo zato.... Dvorišta u Almaškoj ulici su zajednička i dele ih familije raznih nacionalnosti. Kao i uvek. Tipičan novosadski scenario, i situacija tipična za decu uzrasta 5-6 godina. Lopta je jedna a njih je dvoje. Devojčica je Madjarica, dečak (moj otac) Srbin. Što inače ne bi bilo bitno ali u to doba jeste jer van tog dvorišta tutnji rat. Devojčica, pomalo svesna da joj se može (mada nije sigurna da zna razlog ali sluti da to ima neke veze sa njenim ocem koji je najlepši i najbolji na svetu – pa sigurno zato), ne da loptu i - svadja započinje. On, besan što joj ne može ništa (mada i on misli da je njegov otac najlepši i najbolji na svetu. Ali svet to ne zna), prodere se na sav glas:“ ’bo te otac blesavi, videćeš ti kad dodju Rusi!“  

Cvrc! 

„Kad dodju“ znači da SAD nisu tu. U dvorište toga momenta utrčavaju svi ... ali medju njima definitivno nema Rusa.
 
I tata vidi da je u problemu (nije siguran da zna tačno zašto, ali u babinom pogledu vidi sigurne batine). Mame i tate „sukobljenih“ strana započinju „dejtonske pregovore“. Panika na licima mojih babe i dede je očigledna. Baba već prekorno gleda u dedu onim pogledom „Eto ti, kad pričaš svašta pred decom“  a naglas izgovara „Komšija izvin’te, pa ne znam od koga je to samo mogao čuti tzintzov jedan, mora da je na pijaci čuo od nekoga...znate kako ljudi svašta pričaju (da od koga bi nego od ovog mog idiota od muža – to u sebi baba misli)...“  pa sve ćuška mog tatu po glavi, kao - za primer, i kao dokaz šta malog tek čeka kad u kuću udju ... Komšinica (majka suprotstavljene strane) uvredjena, duva i frkće ... komšija - razuman čovek - smiruje i ženu, i ćerku, i sebe, i situaciju – i izgovara nešto poput „Pripazite vi malo na tog vašeg... jer sledeći put neću biti tako....“ 

Reč po reč, stvar se stišala, tatini zulufi i još po koji deo tela stradali sasvim, a moji baba i deda postali dobrano svesni da će ih njihovo najmladje dete uvaliti u ozbiljne nevolje ukoliko ga ubrzo negde van grada ne pošalju ... Padao je babi u tom momentu na pamet i ruski front – kad mali već toliko voli Ruse ali, kakav god da je - njen je i volela ga je ... te tako odlučiše da svo troje svoje dece pošalju na Čenej. Pa nek se Miloš i Lenka malo s njima tamo bakću ... i vade mast.

Čenejski salaši, pozna jesen 1943. Da ima rata dokaz je samo madjarski žandarm koji s vremena na vreme obidje biciklom salaše i salašare ne bil uhvatio nekog kako krišom topi čvarke a da aktuelnoj vlasti taj luksuz i bogatstvo prijavio nije .... moj tata i čika, besni što moraju krišom da jedu slanine i čvaraka, rešiše da se osvete tom uzroku njihovoga jada. Tom mršavom čoveku u tamno-zelenom odelu koga se svi odrasli nešto plaše. E, oni ga se eto ne plaše. A i dosadno im je. Tek, sakriše se jednog dana iza grma lešnika i, taman kad je žandarm došao do njih biciklom, oni iskočiše pred čoveka onako prljavi od igre da se čovek prenerazi od straha i pade sa bicikla. 

Ustade, otresa prašinu, za uši obojicu – pa pravac na salaš ... Dobar dan – dobar dan... jesu ova dva derana vaša ... nažalost jesu, šta su opet uradili otac i’ njin .... takva i takva stvar, pripaz’te malo na njih ... znate, rat je, nisu svi tako dobri kao ja (i recite da sam bio fin - kad izgubimo rat) ... stradaće ... deca su...

Klečanje na kukuruzima, mamaljuga za doručak i rad po dvorištu nije bilo ono što su tata i čika očekivali kao nagradu za taj herojski poduhvat. Nikako. Ali, život nas uglavnom iznenadi posledicama. I kad očekujemo nagradu servira nam nešto sasvim peto.
 
Tek, tako je moj otac sa nepunih 6 godina dao svoj doprinos NOR-u ... i babinom čiru na želucu ... a sve o istom trošku i - uprkos svim opkladama - preživeo rat ... 

I dobio mene B-)


Powered by blog.rs