Lillian Q

Matori indijanac i blogovanje

— Autor lillianq @ 16:11
Pričam onomad s mojom Gagom, čiju dušu razumem do tančina al jezik katkad uopšte (blog, twitter, rss, social media revolution ... blablabla ... ma jel ona to mene vredja, šta priča života joj...ne bi Gaga mene, znam je ... Eeee matora – to ja sebi, ne Gagi - vreme te pregazilo sasvim ... priznaj i lepo beži u planinu ko stari indijanci, da te izjedu vuci i orlovi ... da ne smetaš mladima) pa se nešto k’o „uspandrcam“, ne dam na se i na svoju generaciju ... i rešim „E, sad ću i ja nju da zbunim!“ I impresioniram. Ali, kako ću grdna li sam, kada Gaga sve zna. Sve prati. Čita. Putuje. Bloguje. Uči i dok spava. Upija kao sundjer. Obradjuje, doradjuje, ulepšava ...
 
Znam, odigraću na godine i iskustvo! Pa počnem, onako bezveze: 
„A, znaš li ti kako je to sve NEKADA izgledalo kada sam JA (matori indijanac) počinjala da radim?“ 

A radila sam u AOP-u (pre toga se zvao ERC, posle toga IT ali je uvek označavao jedan te isti organizacioni deo firme) jednog od najsavremenije opremljenih sistema tog vremena. A vreme o kom pričamo je vreme pre raspada ... b.c. ... before collapse ... Elem, institucija o kojoj pričamo svoje poslovanje odvijala je preko mreže VM Terminala. Po di koji PC se počeo pojavljivati (mi u ITu smo imali privilegiju pristupa istim, naravno ... vrlo lepih igrica je bilo na tom PC-u ... komada 1 (jedan) ... i termini su se zakazivali danima unapred. Mada je i hijerarhija imala uticaj na formiranje liste čekanja ...kadgod se znao red ... i držalo se do njega... :-D) ali je ostatak firme radio isključivo na terminalima. Programi su bili pisani i testirani na VM-u. Pisanje i testiranje smo radili mi. Testiranje je trajalo taman dovoljno da možete da obavite kupovinu na obližnjoj pijaci i kad se vratite zaključite kako ste zaboravili tačku na jednom mestu – pa, ajd ponovo. :-D I niko se nije nervirao. Rokovi su se merili danima, pa čak i nedeljama. Customize desktopa nije postojao. Tj. imali ste JEDNU opciju „ulepšavanja“ svoga ekrana – dal da vam kursor blinka kao pun svetlozeleni pravougaonik na tamnozelenoj pozadini ili kao podvučena svetlozelena crta. Pa izvol’te. Velika slova „I“ gradila su vertikalne linije, „*“ horizontalne i to je bila sva grafika. Divno. I nikom se nije činilo da je sistem spor. Nezadovoljnih korisnika gotovo da nije bilo. Korisnika gotovo da nije bilo. :-D Nije bilo poziva tipa „Nisam NIŠTA uradio a sve mi je nestalo“. 

Potom je banka prešla na PC-e, Unix i ORACLE i krenula je histerija. Ukoliko program tandrlja duže od dva minuta smatrao se loše napisanim, valjalo ga je preraditi, i svi su imali pravo da psuju i vrište na programera. Da ga obese na Trgu ako treba. Rokovi su po defaultu imali reč HITNO u sebi i nekako se pretpostavljalo da je sve bilo potrebno ZA JUČE i sada je na nama da nadoknadimo izgubljeno. Odjednom smo svi počeli da žurimo. A sve smo manje stizali. Sve smo više kasnili (ne znam tačno di). Nervoza se mogla osetiti hodnicima. Psovke su se čule po kancelarijama i uglavnom su se psovali računari ... i programeri... Korisnici su postajali sve razmaženiji i jedino su štampači u jednom momentu ostali spori. Kao u nekom svom svetu. Hladili smo ih mahanjem da izdrže i odštampaju sve što nam je trebalo (za juče). A onda su i oni postali laserski. Bešumni. I svi smo bili srećniji. Upgrade sistema se radio toliko često da su pauze bile proglašene opasnim jer, odeš li do kafe kuhinje kad se vratiš čeka te nova verzija. Sve brža. I sve više copy/paste ... insert... i gotovo. Nije tu bilo mnogo toga da se uči. Zapravo – od mozga se tražilo jedino prilagođavanje. Fine tuning. Ali, ponekad je takva vrsta mentalnog napora najteža. Tada sam do savršenstva uvežbala tehniku primenjivanu još u detinjstvu a koju je moja baba nazvala „Ti, Ljiljo, samo kud Popa prolazi!“ Da. Samo neophodno. Šta ću. Takva sam. Tehniku vrlo korisnu ali i opasnu (zato i ne odoh u hirurge. Ja bih pročitala samo boldovane delove i eto ti belaja!)

Stotine usera i passworda je ovaj mozak morao da zapamti. Stotine novih instrukcija i komandi da savlada. A onda se umorio i – odustao. Počeo da ignoriše i odbacuje. Da se tvrdoglavi i da se prazni. Pobegao iz IT-a i pretvorio se u običnog korisnika koji besni čak i kada ga primoraju da predje na EXCEL 2007 (Zašto?!?!? Nisam tražila! Meni je i 2003 pružao sve što mi treba. Zašto me mučite da iznova čeprkam i tražim di mi je opcija Print, Copy as picture, Landscape i još par njih koje JEDINE IMAM NAMERU da koristim! Ne treba mi brdo opcija kojima ste mi zatrpali toolbar. Neću! Previše! Redudancija! Ne vidim. Ne slušam. NE-ĆU!!!)

I onda pogledam u Gagu. A njoj se oči cakle. Osmeh joj zarazan uvek na licu. Pokazuje mi, priča, preliva na mene svoju opijenost ... objašnjava kako se zahvaljujući novoj tehnologiji vraća vera u reč ...Eeeej, REČ (obe veoma poštujemo lepu reč i veoma držimo do date!) ... koja je potpuno izgubila na težini u prethodnom periodu montiranih osmeha, fotki, lažnih reklama ... Začas se izgradi community (kaže Gaga) pa ti probaj – laži ...  osvanućeš na You tube ... ako hoćeš, čačkaj mečku..... motiv Google kompanije (kaže Gaga) „Do no evil“....  zilioni korisnika face book mreže ... slušam je (doduše, metodom „Kud Popa prolazi“ jer je previše stranih reči i skraćenica za jedan prosečno zakržljali ljudski mozak) ... i, moram priznati, vraški je dobra u tome što radi. Kada je mene (MENE!!!) uspela da natera da se vratim za računar - verujem da ova zemlja ima šanse. Ako Gaga (i neki poput Gage, mada iskreno verujem da je malo takvih) bude edukovala i motivisala ljude po kompanijama ove naše napaćene i zamorene zemlje – IMAMO ŠANSE! 

I zato – ja (matori indijanac) krenula sa blogovanjem. Sledeći je twitter ... a posle Gago idemo na rss. Moram polako jer se mozak uskopistio pa ne da drugačije. Al, savladaćemo nas dve njega jednoga. Idemo!
 
Hoću!

Zbog tebe! A za mene...
 
HAUG! 


Powered by blog.rs