Lillian Q

Ljubavna pesma

— Autor lillianq @ 17:50
Spazila je liska hrasta
vetar snažni, jogunasti.
Kako ljuto kida lišće
s’ željom da ga upropasti.

Čudno, ali toga dana
sam’ o njemu mislila je.
Prvo, s besom – što je besan.
Onda, tuga spopala je.
 
Sa mukom je noć provela
čekajući vetar sivi.
Da ga opet vidi snažnog
da se njemu ona divi.

Džaba su joj govorili:
„Ne igraj se glavom, mala“
kasno, kad je srce svoje
gordom vetru već predala.

Planula je od ljubavi 
za tim oštrim, hladnim vetrom.
U suzama, kad ga nema,
čekala ga s’tugom, setom.

Vrtela se kad ga spazi
kao kakva balerina.
A vetar je pogledav’o
na nju uvek sa visina.

Kao, nije primećiv’o
svu lepotu njene igre.
Al’ je stalno obigrav’o
oko naše male čigre.

Kao, njemu svejedno je
dal je ona tu, il’ nije.
Al’ ga uvek tuga smori
kad se ona vešto skrije.

Pravio se važan vetar.
Kao, mudar – pa mudruje.
Ne pristoji takvom momku
da zbog liske on tuguje.

Al’ mu jasno nije bilo:
Šta ga boli kada spava?
Kada noću sklopi oči,
liska mu se ocrtava!?

„Pih, kakva je. Sva slabašna,
a gle mene – živa sila!“
Onda opet sklopi oči,
a u snu mu liska mila.

„Šta se sa mnom to dešava!
Sutra idem da očupam
svaku lisku sa tog Hrasta
a i Hrast ću da počupam!“

Zorom kada prišao je
Hrastu starom, vetar ljuti
shvati da već opao je
njegov mali listak žuti.

Tad od muke srce puče!

I tad shvati da već voli
taj maleni zvrk od lista.
Poče tužan da ga traži
a od suze oko blista.

„Lisko draga, gde si, kaži
pozovi me i ja stižem
da te milu ja očistim
u visine da te dižem.

Želim s’ tobom ja da igram.
Silan jesam – ali molim!
Da li možeš da oprostiš?
Draga lisko, ja te volim!“

Iz gomile lišća žutog
liska vetra svog doziva:
„Tu sam vetre, ne brini se.
Zatrpana, al’ sam živa!“

Dune vetar svom žestinom
s liskom svojom da zaigra.
Podiže se balerina,
okrete se kao čigra.

Od sreće se zavrteli
u krug trče razigrani.
Lete gore, levo, desno
zaljubljeni, nasmejani.

I sad vetra kad čujete
kako duva svom silinom
obratite pažnju, jer on
sretan pleše s balerinom.
 


Powered by blog.rs