Lillian Q

Čarobna činija

— Autor lillianq @ 21:17

Jednom davno, u jednom gradu imena nevažna, rodio se čovek nevažna porekla. Sudbina mu nije dala kralja za oca i kraljicu majku već osmeh od uha do uha, pogled pun zvezda i noge - taman za trčanje.
Jurcajući tako, nasmejana lica, nabasao je jednog majskog dana na svoju srodnu dušu. Beše to osoba po svemu slična njemu ali u ženskom obličju.
I ljubav se prepoznala. Poljane su postale njihov dom. Nebo njihovo pozorište, a planine zagonetka koju su zajedno velikim zadovoljstvom odgonetali.
Svet je bio pun boja i mirisa i radost je stanovala u njihovim srcima.
Ali....
Jednoga dana tumarajući pokraj potoka u obližnjem šumarku, pronašli su staru činiju zanimljivih šara. Vetar, probijajući se kroz gusto lišće došapnuo im je da je činija čarobna i da se čarolija činije sastoji u tome što svaku suzu koja u nju kane istog momenta pretvara u biser.
Suza? Biser?
I jedno i drugo behu suvišne reči koje nisu nikada upotrebljavali. Jer od imovine imahu samo zvezde u očima, osmeh na usnama i radost u srcu. Duše pune pesama i noge - taman za trčanje. I nisu primećivali da im nešto fali. Pa tako ni biseri, a još manje (ili baš sasvim podjednako) suze.
Ali...
„Sa biserima... mogli bismo da otkrijemo neke nove planine.“ – rekao joj je.
„I ove naše su divne i nismo ni njih sasvim odgonetnuli.“ – odgovorila je.
„Znam, ali od bisera bih mogao da ti napravim najlepšu ogrlicu.“
„ Ja sam mislila da sam ti i ovako lepa.“
„Mogli bismo da kupimo dvorac i potpuno zaštićeni od svega živimo u njemu.“
„Tvoje grudi su moj jastuk najmekši, a ruka tvoja jedini pokrivač koji mi treba. Tvoj pogled pun topline jedina hrana, a naša ljubav pruža mi zaštitu  jaču od zidova svih dvoraca, zar ne misliš i ti tako?“
„Da“ rekao joj je oborena pogleda i krišom poneo šarenu činiju sa sobom.
„Zbog nje. Ona je moja Princeza i hoću život da joj učinim bajkom“ - prošaputao je sebi u bradu.
Ne znajući da je on činiju ipak poneo, bila je srećna što živi u bajci. Jedinoj koja joj treba. Njenoj bajci uz njenog Princa. Najlepšeg. Jedinog. Ikad!
I tako je puna tajni, činija bez poklopca, krišom uneta u njihove živote.
On – željan i nestrpljiv da je iznenadi, odlazio bi svakoga dana negde sam. Sedao na travu ispred pećine i bezuspešno pokušavao da zaplače.
Jer...
Iako je bio siromašan (ako se pod siromaštvom podrazumeva odsustvo bisera i dvoraca), moglo bi se reći da je imao sve što mu treba i stoga ama baš nikakvog razloga za suze.
Ona – nije joj bilo jasno gde on to svakoga dana žuri i zašto je ostavlja samu. Postajala je sve češće i sve duže tužna. Pokušavala da odgonetne razlog. Postavljala pitanja i dobijala lažne odogovore. Prepoznavala je laž, jer laž pušta otrove ... i hladna je kao smrt sama... ali istinu nikako nije mogla da dokuči.
Tako je činija u njihove živote unela i prvi mehur praznine. Prazninu je popunio kao noć crni muk. Kada jedno ne zna šta treba da pita a drugo izbegava da bude pitano.
„Ionako to radim za nas. Ko zna koliko novih svetova sa biserima možemo zajedno otkriti. Biće joj drago. Videće. I biće ponosna na mene!“
Nije shvatao da ona misli kako je on više ne voli. Nije shvatao kakav je to bol u njoj izazivalo. Da joj duša svakodnevno trune a celo telo pati. Nije video, jer ju je sve manje gledao, da joj se u očima gasi sjaj. A naviru hladnoća i strah. Laž, i bol koju ta laž donosi rasle su. Pojavile su se prve svadje. Sa prvim svadjama –  i prve suze. Odmah potom njegov osmeh.
„Radi! Zaista pretvara suze u bisere! A njena tuga je izvor mojih suza! Izdržaćemo malo, posle ću joj sve objasniti. Samo još malo bisera da nam sakupim. Za nas. I našu sreću!“
Njena tuga je svakoga dana rasla, pa su se i njegove suze i biseri nizali.
„Volim je, samo sada ne mogu još sve da joj objasnim. Trenutno moramo ovako. Biće mi zahvalna. A naša ljubav, pa - rekla je i sama, ionako je jača od svakoga zla. Ako me voli, zaista voli – izdržaće!“
Dani su prolazili i ona je polako prestala da ga pita gde ide. Prestala da misli kome to žuri. Prestala da se nada njegovom zagrljaju. Zaboravila da se smeje.
Ni on se više nije smejao ali je bio zadovoljan što se biseri množe „Još malo“ pravdao se „Još samo mesec-dva. Pa šta je to za večnost koju želim sa njom da provedem!“
Pesma je usahla. Zvezde su padale jedna po jedna. Želja se sušila. Damari prestali. Osmeh potpuno iščezao, a sokovi iz tela isparili. I jednoga dana – život ju je i sasvim napustio.
Vrativši se iz pećine u kojoj je sakupljao bisere, našao je nepomično telo jedine žene koju je iskreno voleo, staklenih očiju uprtih u nebo na kom su nekada sijale njihove zvezde vodilje. I svuda oko njenog tela, po pesku u pećini, rukom ispisano:
„Zašto si me ostavio?“
Zurio je u neverici u kesicu punu najlepših bisera, probranih samo za nju, koju joj je taj dan poneo – rešen da joj konačno otkrije prave razloge i obraduje je planovima koje ima za njih dvoje.
Danas je, zapravo, prvi put posle dužeg vremena ponovo potrčao nošen vetrom i željom.
Danas mu se, zapravo, prvi put posle dužeg vremena u očima ponovo pojavila ljubav.
 
(obećao je da ćemo kraj pisati zajedno .... čekam ... kontračarolija, naravno, postoji ali je mora otkriti sam ... nastaviće se ...)




 


Kanda palim sveće uzalud

— Autor lillianq @ 17:58

Da si znao koliko mi trebaš danas (a trebao si znati) (Dalje)

Powered by blog.rs