Lillian Q

Asimptota mog života

— Autor lillianq @ 21:55
Zvao ju je (u stvari ona je njega uvek zvala, on se nekako nije primicao slušalici prvi)...tačnije - oslovljavao ju je sa »Asimptota mog zivota«. Lako je bilo njemu kad je on u svom životu imao i tangentu. I to ne jednu. A ona? Ona je izgleda zaista bila neko kome on stalno teži  i prividno se približava a zapravo je nikada ne dotiče. 

Mada ju je presekao više puta.

Prvi put kada ga je upoznala. Presekla se istog momenta i znala je da je on taj. Nazad više nije mogla.

Onda, presekao ju je još jednom kada joj je priznao da je oženjen i da ima decu. E, što se tada presekla! Kao madjioničar pripravnik. Tačno je mislila da joj noge i glava više nikada neće pripadati istom skupu. Skupu koji je nosio njeno ime.

Treći put ju je presekao kada je rekao da su dobili vizu (oni. Ne i ona) i da se iseljavaju. U Kanadu. Ni manje ni više nego u Kanadu! Pa zar nije mogao kao sav normalan svet da se iseli u neku evropsku zemlju? Da ona može bar da mašta kako mu može prići, ako zaista jako to poželi. Ali Kanada! Bila je dobar plivač, čak je imala i par medalja sa nekih lokalnih plivačkih takmičenja i bila je dovoljno maštovita da može da umisli svašta. Baš svašta. Pa i da je on voli. 

Ali Kanada!!! 

»Hm, globalno otopljavanje... možda se isuši more izmedju Aljaske i Čukotke ... znači ako krenem putevima svile, pa na sever ... pretrčim do američkog kontinenta i tamo, uz pomoć belog očnjaka i njegovih četvoronožnih prijatelja mogu stići do njega sva vedra i sunčana i onda ću mu reći: Ha! Od mene si mislio da pobegneš?! Kažiprsta uprtog u nebo i srca uprtog u njega. Pa nek vidi šta će.« 

Nasmejala se u čudu šta je sve njen mozak u stanju da smisli! To temperatura govori iz nje. Ležala je već drugi dan sa visokom temperaturom u krevetu. I, gle ironije, koliko je samo puta poželela da više ne leže sama u krevet, eto, za Uskrs - želja joj se ispunila. Ležala je sa temperaturom. I bila je skroz hot! Iz sasvim pogrešnih razloga.

Uskršnji praznici su i on je (kao i gomila gastarbajtera) u gradu. A ona ... liči na maslačak. U poslednjem stadijumu. Kose zapetljane od višednevnog ležanja, sa pelenom oko vrata, u rasparenim čarapama koje su mirisale na alkohol. Sve je na njoj i oko nje zapravo mirisalo na alkohol. I beli luk. Sreća pa tapete više nisu bile u modi, inače bi se sigurno odlepile od silnih isparenja.

Ustala je samo da baci pogled napolje i vidi šta sve propušta kad – ugleda njega kako kupuje nešto na obližnjem kiosku.  

»Bože, kako je lep« - pomislila je dok ga je gledala kako se onako visok savija da bi ga prodavačica u trafici čula kroz otvor postavljen (verovatno sa dobrim razlogom) tako neudobno i blesavo nisko. A razlog nije znao niko sem dizajnera. 

Koji je davno umro ... Udavio se u kadi ... Stojeći.

Tu je bio on. Njena ljubav. Njena asimptota. Tako blizu a nedohvatljiv. Da li će pogledati gore ka njenim prozorima. Da li ona uopšte želi da je on vidi ovakvu. I dok se dvoumila paralisana prizorom, dva oka boje ljubavi upraviše pogled ka njenom prozoru i leptiri proleteše kroz vazduh. Bam! Pravac u stomak. Bam-bam! Ode i srce. Mozga već odavno nije imala. Smetao joj je pa ga je bacila. Mozak ga, naime, nikada nije voleo. I oduvek je znao da on miriše na nevolju. Srcu je bio najlepši i jedini.

Namignuo je i nasmejao se kao da se nisu ni razilazili i da je on samo sišao dole do trafike da joj kupi neki časopis. Pobegla je od prozora, naivno se nadajući da je nije video. Ne u ovakvom izdanju. Ne posle toliko godina u  OVAKVOM izdanju!

»Zvr, zvr, zvrrrrr«  zvono na vratima slutilo je nevolju.

»On je. Molim Ti se majko Božija, postiću svake srede i petka samo ga skloni sa mojih vrata! Neću psovati dok vozim i, evo obećavam, prestaću da gledam u karte sa Anjom ... samo da nije on.«

Mrmljala je u panici dok je prilazila špijunki na vratima. Bio je on. Nasmejan i vedar kao život na trulom Zapadu. Pružio je ruku prema njoj i pitao je »Hoćeš li žvake? Sa xylitolom, naravno.«

Možda njeno telo jeste bilo pod temperaturom ali procesor ju je i dalje služio. Otvorila je vrata i nadmeno (koliko je mogla da se oseća nadmenom sa pelenom oko vrata i u rasparenim čarapama) mu rekla » Ah. Da si monitor ili plazma TV – ne bi se kupci baš oko tebe otimali. Vreme odziva ti se meri kalendarima!«

»Lepa si« rekao joj je »mogu li da udjem? Rekao sam ti da ću se vratiti po tebe. Pakuj se. Idemo!«

Pustila ga je. Nije ga, zapravo nikada ni otpuštala. Spakovala je sve zvezde nazad u svoje oči, stavila ruzmarin u ranac, osmehom začas našminkala lice i rekla mu »Spremna sam. Idem s tobom na kraj sveta ako želiš!«

Nisu otišli baš tog istog dana jer nju ne bi pustili na granici takvu ali su otišli vrlo brzo. I to iza kraja sveta, tamo gde Duga prosipa toplotu. Autoputem bez krivina i rupa, u zemlju gde brakovi ne važe. Vozeći pažljivo, na smenu, brzinom iskrene ljubavi, pravo do kraja bajke koji je kao i uvek glasio:

I živeli su srećno i zadovoljno do kraja života!



Powered by blog.rs