Lillian Q

Ljubav drži zvezde na nebu visoko

— Autor lillianq @ 22:17

Ljubav drži zvezde na nebu. Visoko. I neko se od nje oprašta smrću  a neko još za života digne ruke. I pusti svoju zvezdu da padne.

Svako od nas dobije zadatak rodjenjem. Uglavnom lekciju koju nije savladao u prethodnom životu. A ti i ja se znamo još od tada i naše prepoznavanje u ovom životu slutilo je nevolju.  Početak popravnog. A da nismo ni slutili.

Lekcija koju sam ja morala da obnovim je – da veru u ljubav ne smem da izgubim. Bez obzira ... na tebe ... i gubitak...
Tebi namenjena lekcija – da shvatiš besmisao materijalnog ... stekneš mnogo ... da bi shvatio koliko si izgubio.

Naše upoznavanje iniciralo je pokret na oba polja. Tvoju ambiciju za sticanjem ... zarad naše budućnosti ... i moje bolesno oslanjanje na tebe ... u kom pronalazim sve što mi treba.

Kao što vidiš, hteli ne_hteli, bili smo ključni igrači jedno drugom ... i početak teškoća ...

Najteža životna lekcija. Ja tebi. I ti meni. Šta ćeš.

Ne kažem da sam sigurna da znam kuda idem, ali znam da sam sigurno krenula dalje ...

Jer, moram.

Jer, postoji sistem vrednosti u svakom od nas koji je konstanta i postoje naši pokušaji da pronadjemo te vrednosti u ljudima, stvarima. Na mojoj listi, ljubav je na prvom mestu. A ti si bio test na kom umalo padoh. Ponovo. Spasilo me duboko potisnuto iskustvo prošlih života. I zato idem dalje. Meni nije važno da li me čeka dvorac ili šator. Meni je važna ljubav. I ne dižem ruke od nje. Jer, jedna zvezda zavisi od mene.

Ti slediš svoju listu ... i ideš dalje ... do bisera ... i dvorca ...

Razgovor? Neće biti potreban. Ćutim odgovore. Ćutanjem si rekao sve. Ne zameram. Jer, svi smo rodjenjem dobili zadatak koji nesvesno ispunjavamo. Ja svoj. Ti svoj.

A ljubav?

Ljubav drži zvezde na nebu. Visoko. I neko se od nje oprašta smrću, a neko još za života digne ruke. I kad tad shvati ... da je ona jedino što vredi. A bez nje ...


Basna

— Autor lillianq @ 17:47

 

Roda, odevena u kostim od novog prolećnog perja, i jedan sasvim olinjali, ćelavi djeram, ćaskali, stojeći na jednoj nozi, o filozofskim temama, onako, iz puke dosade.

A znaš li, kazala je roda, znaš li da nikad nećeš poleteti, jer ravnodušni se linjaju, a krila rastu samo od prevelikih želja.

Djeram ocedi kap vode sa njuške i reče, žmirkajući limeno prema suncu: lako je vama, gospodjice, kad ste udati za vetar, a ja sam se zemljom oženio.

Naravoučenije ove basne izgubljeno je u perju roda koje su odletele.

 

(Miroslav Antić)


Januarska krompirača

— Autor lillianq @ 09:53
(ili - lupetanje bez smisla)
 
»39 sa 2, toliko topla sam jaaa...« - pevušio je sedeći na vrhu merdevina krečeći plafon njihove dnevne, spavaće, radne ... zapravo - jedine sobe. Deca i žena otišli su na selo kod njenih da tamo provedu zimski raspust, a on je upravo krečio poslednju od tri prostorije u njihovom stanu. Al' kako kaže narod: »Kad čeljad nisu besna ni kuća nije tesna«. Iskustvo kaže da kad je kuća tesna, čeljad obavezno postaju besna.
 
No, narod je pametniji od iskustva. Posebno ovaj. Zato ih iznova ponavlja.

Bio je zadovoljan. Hladno pivo, muzika ... a žena i deca dovoljno daleko. Mir i tišina. Šta ćeš više. I dok se istezao da prekreči ćošak još jedan put ... merdevine su se sklopile, a on je pao, glasno psujući i ćošak i merdevine, i ženu ... i kad ju je poslušao da je krečenje neophodno. Nema ni pet godina kako su krečili prošli put. A te mrlje oko prekidača za svetlo koje ona spominje, ionako niko sem nje nije primećivao. Uostalom, kad joj tako smeta – što nije ona krečila?! Gde je sad? Nego je on morao da se muči tu dok ona uživa sa decom na selu.

Dopuzao je nekako do telefona i pozvao komšinicu s petog sprata u pomoć. Žena se družila sa njom. On je oduvek želeo da se druži. Noga mu je bila slomljena, osećao je to po bolu koji ga je sprečavao da se pomera, i bio je svestan da ne može sam da vozi do bolnice.

.....

Ko je rekao da su žene opasni vozači – ne zna, ali sigurno je poznavao njegovu komšinicu i provozao se sa njom bar jednom. Ispravka, provozao se sa njom - samo jednom.
 
Stigli su na ortopediju. Hodnici sa čijih zidova su pločice dobrim delom pootpadale, bili su prepuni bolesnika i njihovih pratioca. Zima je, i nadležna služba u gradu je tradicionalno iznenadjena snegom i ledom. Grad je postao klizalište za koje se karte ne naplaćuju. Doba je godine kada ortopedi ionako imaju najviše posla, a on je baš sad našao da padne i polomi nogu.
 
Ma, svemu je kriva njegova žena.
 
I mrlje oko prekidača.

Rendgen, nameštanje, gips ... sve je to trajalo poprilično dugo i on nije znao kako da se oduži komšinici koja je zbog njega dan provela po čekaonicama pa ju je, u skladu sa dobrim komšijskim pravilima, pozvao kod sebe u stan a večeru je planirao da poruči iz obližnjeg restorana.

.....
    
Večera, vino, muzika, pahulje.... a žene i dece nema. Bio je zadovoljan. Noga u gipsu mnogo  je manji problem od, ne daj Bože, srca u gipsu. Čak, noga u gipsu izaziva komšinicino sažaljenje, dok mu srce u gispu sada ništa ne bi pomoglo.

»Komšija, ako nešto zatreba – slobodno pozovite« - rekla je uzimajući kaput sa čiviluka - »I, hvala na večeri.« - dodala je, zatvarajući vrata njegovog stana.

Ostao je sam sa svojim mislima. Ako je morao nogu da slomi da bi joj se približio ... nije mu žao. Jedino, mogao je to baš i ranije da uradi. Sutra je 13. januar i raspust se bliži kraju. Žena i deca se vraćaju sa sela.
 
Žena će sigurno biti srećna kada vidi da mrlja oko prekidača više nema. A uželeo se i dece. Usne su mu se razvukle u osmeh i on je zadovoljan utonuo u snove.

Powered by blog.rs