Lillian Q

09 Nov, 2013

Kosmokril i ćumurdžija

— Autor lillianq @ 07:58

“Ššššššššššš....” nebo je zaparao zvuk.


“Jesi videla” upitao je umazani ćumurdžija svoju ženu “jesi videla, Kosmokril?”


“Jesi ti video” odgovori žena držeći petlidžan power u desnoj ruci a umazano bebče koje je 100% ličilo na oca, u levoj “Jesi ti video da nam je pregorela sijalica u kupatilu. Jedva sam okupala malog juče. A ne znam zašto ga i kupam kad je uvek musav kao i ti.”


“Ah, ženski mozak. Ima li šta pliće od toga.” pomisli ćumurdžija bez ikakve namere da učini nešto po pitanju sijalice i kupatila i brzo izoštri teleskop kako bi još više uživao u prizoru.


Repati Kosmokril jurcao je bez glave Univerzumom. Bez cilja. Vodjen isključivo čulima, što je značilo da mu je i pravac bio unapred nedefinisan i nepoznat. Unazad je pravac kojim je prolazio bio vrlo vidljiv jer su zvezde za njim nekako jače sijale. Dalo bi se zaključiti da ih je budio svojim prolaskom kroz sazveždja. Nebo je pokazivalo jasne razlike “PRE” i “POSLE “ Kosmokrila.


“Eto, kako se neko rodi da uživa i ne misli gde će jer je siguran kako će. A ja? Seronja sa glavom koji zna šta mora i gde će. Samo ne zna dokle će i kako će.” pomisli ćumurdžija musav od suza koje nisu tekle niz lice ali su mu već duže vreme natapale dušu.


U tom momentu jedna od suza se ote kontroli i poteče gore, ka nebu i zvezdama. I to tačno onim zvezdama ka kojima je upravo jurcao i Kosmokril. Suza preseče put Kosmokrilu, udari ga po sred duše (ko je rekao da nema dušu? Rekli smo samo da juri bez glave!) i to ga udari tako jako da Kosmokril ispusti najtužniji uzdah u beskrajne dubine nebeskih prostranstava. A svi oni koji poznaju Kosmokrila bar malo ili bar nešto znaju o njemu, znaju da Kosmokril već godinama ni zbog čega nije TUŽNO uzdahnuo. Kako zašto? Hajde recite, a zašto bi tužan bio neko ko živi u skladu sa sobom?


“Šta ovo bi, majku mu? I čime ja to razmišljam kad sam se glave već odavno odrekao?” pomisli Kosmokril osvrćući se k'o nenaoružani pešak u sred bojnog polja.


U tom momentu namignu mu jedna zvezda u najboljim godinama i Kosmokril iste sekunde zaboravi svoje brige/misli. Onako namerno, usput. I sa žarom u očima nastavi svojim putem, tek blago okrznut nečim što nije mogao definisati. A nije se puno ni trudio.


Negde miljama dole, savijen iza teleskopa, ćumurdžija sam sebi šapnu u uho:


“Bože, zakleo bih se da sam mu osetio misli, na momenat. A ako nešto o Kosmokrilu znam i ako mu se zbog nečega divim to je zato što ne misli. Svašta.”


a potom važno doda, onako kako dodajemo sebi na važnosti kad mislimo da pomažemo drugima:


“Daj da JOJ zamenim tu prokletu sijalicu, neće me živog ostaviti dok JOJ to ne uradim.”


Žena se za to vreme, uz nesebičnu pomoć petlidžan power-a, borila sa obavezama koje je sama sebi nametnula. Naviknuta na mrak, pronalazila je u kupatilu sve što joj je bilo potrebno da kada zasija. Bez sijalice. I da mali ćumurdžijin sin (a i njen) brčne svoje nogice u toploj kupki i večeras.


“Kakve sam sreće, ništa moje ovo dete neće imati. Ni obrve. Sav je na oca. A lepo mi je majka govorila – samo se ti udaj se umetnika i preživljavanje će ti postati prava umetnost. Kakve sam samo prilike zbog njega propustila.”



Komentari


Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me