Lillian Q

Zubar vs. Zli kočničari

— Autor lillianq @ 20:14

U zemlji ratova i čuda, na zabrdjenom Balkanu, živela su bar tri plemena zlih kočničara.

Kočenje zdravog razuma beše im genetski usadjeno u lobanje pune vetra i mraka. Oči im behu pune želje za osvetom a usta puna mržnje i bodljikavih reči.

Užas jedan!

Kao miševi, vrteli su se u svojim krugovima, grizli jedan drugoga za repove i razmenjivali otrove od kojih im vremenom osmesi sasvim presahnuše a zubi, umorni od škrgutanja i bodljikavih reči počeše svima jednoga dana grupno da ispadaju.

Sujetni kakvi već behu, kao i svi drugi zli ljudi, oni gubljenje obraza i dostojanstva nisu primećivali ali im je zato gubljenje sopstvene lepote izuzetno teško padalo.

Ograničenog dometa pameti, kakvi već jesu svi sujetni ljudi, nisu shvatali da se lepota može izgubiti jedino iznutra. I jedino svojom voljom.

Brzopleti i površni, oni pogrešno protumačiše izreku (napaćenog naroda) da se lepota nalazi u oku posmatrača te brže bolje počeše kopati oči jedni drugima, bezuspešno je tražeći.

Jeste nekad konzumirali odvratniju bajku?

To masovno kopanje očiju upade u oči medjunarodnoj zajednici naroda i narodnosti i oni, znajući da uzrok ovakvome divljačkom ponašanju može biti samo i jedino mržnja koja u potocima izlazi iz ustiju zlih kočničara rasporedjenih bar u tri plemena, poslaše hitno slabovidog zubara sa vrlo razvijenim čulom mirisa da sredi stvar.

Sišavši iz aviona zubar se umalo ne onesvesti kad oseti poznati zadah zubne truleži i ljudske mržnje.

„Au brate, sudeći po mirisu, ovde za mene ima posla do penzije. A tek mi je 30 i koja.“ promrmlja zubar onako više sebi u bradu mada je bio ćosav, kao što je ćosava većina muškaraca izuzetno guste kose.

Belim štapom pronašao je put kroz mrak koji je vladao medju zavadjenim plemenima i nastanio se u jednom čamcu, van grada, na reci koja je ni kriva ni dužna spajala sve zavadjene teritorije. Mada su kočničari tvrdili da ih razdvaja.

Onako slabovid, zubar nije bio naročito interesantan zlim kočničarima svih plemena koji behu opterećeni jedino traženjem lepote u očima posmatrača.

Oslonjen na sva druga čula sem vida, iz dana u dan sve je više shvatao pred kakvim teškim zadatkom se nalazi.

„More (bre) kakva penzija! Ovde ima posla za bar tri života. Duga.“

Umalo da zaboravim – zubar je ustvari seoski brica. Zubarom su ga zvali jer je znao mržnju sa korenom, bez anestezije iščupati. Bez da i delić ostane u desnima.

Moć i tajno oružje zubara bio je njegov nos (ne tvoj, nego njegov) kojim je nepogrešivo otkrivao svo zlo i trulež, i njegova kosa bujna koju je čupao na mahove kada mržnju negde nosom namiriše. Što veće zlo, veći busen kose je morao biti iščupan, umotan i bačen u reku da ga uzvodno do izvora mržnje odnese i doda kamen. Ne bi li izvor sasvim zagradio.

Ništa zubara to čupanje kose na mahove bolelo nije jer mu najvažnije na svetu beše da uništi mržnju. Iz korena. Mržnju, koja ga je jednom davno, mladog i neopreznog i oslabovidila.

Niti ga je to čupanje kose bolelo, niti se njegova kosa time razredjivala jer zubar se u svojoj borbi protivu mržnje i zlih kočničara vodio principima održivog razvoja.

Kosa njegova beše obnovljiv resurs, prljav ali ekološki čist, koji je mogao neštedimice u borbi svojoj koristiti, bez da se plaši da će bez svog tajnog oružja ikada ostati.

Dani su prolazili, kosa je na mahove busenima čupana, umotavana i puštana uzvodno ka izvoru, a krezubi, zli kočničari nikako da olabave sa proizvodnjom mržnje ... i kopanjem očiju. Retko koji je više mogao i da gleda. A i oni koji oči sačuvaše zaklopiše ih tako jako i tako strašno kako samo strah ume da zatvori oči;   da videli nisu, jer nisu hteli.

Zubar se umarao, zid oko izvora je rastao i konačno, jednoga dana, kada u sva tri plemena nije moglo da se nadje više od tri para očiju zubar reče:

"More (bre) nosite se u p.m.s."

spakova kofere i onako očerupan ko ubeglo pile ode kući svojoj ne pazeći kud korača, ostavivši iza sebe zle kočničare zakočene u vremenu i prostoru da sami sebe mržnjom iscede i izjedu, a medjunarodnoj zajednici naroda i narodnosti jasno i glasno poruči:

"Bolje biti berber u selu nego zubar na razvodju zavadjenih kočničara.
 ... Stevice, bokte!!! završavaj taj bedem oko njiiiii' "


Vilenjak Elf i susret u šumi

— Autor lillianq @ 19:36

Hodala sam šumom, noseći glavu punu misli i srce u kom su ključale emocije. I što sam više pokušavala sve manje reda sam u mislima svojim pronalazila kad, ispred mene iz žbunja iskoči vilenjak, jedva metar visok, sav u zelenom, sa maljem u desnoj i keksom u levoj ruci. Zelenim glasom, zeleno vičući:

„Ukoliko odmah ne prestaneš da misliš, udariću te ovim maljem tako snažno po palcu da patiku mesec dana nećeš moći na nogu obuti. Pa ti vidi šta ćeš!“

Trgnuh nogu mahinalno ka sebi (jer u uspeh brzog zaustavljanja kao voz zahuktalog procesa razmišljanja nisam previše verovala) i poslušno, kakva sam vaspitanjem postala, kao iz topa odgovorih:

„Dobro, daj mi par minuta vremena.“ - rekoh mu na crvenom, u licu crveneći .

„Nije vreme ovaj keks pa da ti deo odlomim. A ni keks ti ne dam. Za nekoga ko toliko razmišlja, prilično nakaradne su ti rečenice, da znaš.“

„Znam“ pokunjih se pa rekoh mirnom žutom, kao da vilenjake vidjam svakoga dana i da mi ništa čudnog nema u ovom susretu u šumi: „ Mogu li znati Vaše cenjeno ime i čemu čast da brinete baš o meni?“

„Moje ime ne možeš znati jer ako ti ga kažem samo ćeš u njemu bezveze tražiti značenje i skriveni smisao, a to me užasno mnogo nervira. Možeš me zvati Senjor Nepoznati, mada nema razloga da me zoveš jer sam, kao što vidiš, već tu. A tu sam zato što si vezana vilenim koncem nekoga iz moje bajke. Misliš li da se u bajku može neopažen ući? I da mi koja zvezda već nije o tvom ulasku zazvonila?“

"Senjor Nepoznati, dozvolite da Vas uverim da krišom ne ulazim nikada i nigde, a najmanje u bajke, ali sada sam zamoljena upravo od tog Vašeg koji mi noge vilenim koncem za sebe svezao i upozorena od bliskih nam prijatelja kako moja bajka i moj osmeh može mnoge da zaboli a da ionako neće biti dugog veka, pa me eto kako ćutim. Mada, verujte, meni to ćutanje najmanje prija.“

„Eh, ćutiš! Da ćutiš ne bih ja sad bio ovde. Probi mi uši zujanje tvojih misli. To se svakako, samo ne tišinom i ćutanjem može nazvati. Ali dobro, razumem o čemu pričaš jer ovaj moj kom sam konac na čuvanje poverio zaista zna da napravi gužvu. Nego, da ja vidim kako i tebi i sebi da pomognem jer koliko god mi gužvu u bajci pravio, moram priznati da ipak ne vezuje vilen konac baš svakoj za nogu.“

Na te reči, beskrajno slatko osećanje nalik nadi ali mnogo stidljivije, razli se srcem mojim i odmah u njemu zasadi biljku.

„I šta se sad tako rozikasto smejuljiš kao da to do sada znala nisi.“

„Nisam.“

„Tvoj nos, nisi. Samo, što umeš da ignorišeš stvarnost, posebno kada ide tebi u prilog, tu ti kapu ovu moju zelenu vilenjačku skidam. A ti znaš šta se desi kada vilenjak skine svoju kapu.“

„Znam.“ od sramote da pred vilenjakom ponovo ne ispadnem glupava, izustih laž pre nego što sam o njoj stigla i da razmislim. „Eto dokaza da više ne razmišljam“ pomislih u sebi ne znajući ni sama da li je to sad dobro ili nije.

Vilenjak, osetivši moje neizgovorene reči, nasmeja mi se po prvi put toga dana i reče:

"Idi sad kod njega i znaj da konac koji ja tkam nije lako pokidati. I smej se. Smej se naglas. Onima kojima tudja radost uzrokuje bol, duše su pune sujete i ponosa. Najmanje ljubavi tu ima. A to nikako ne može biti tvoja krivica. Smej se. Smej se na sav glas, a o trajanju i vremenu ne razmišljaj. Rekoh ti da Vreme u delovima ne postoji. Postoji večnost. I postoji tvoj prostor u večnosti. Zašto ga poklanjaš drugima?“ - reče vilenjak na filosofskom ljubičastom i rečima me svojim razveseli.

I sam srećan što se zujanje u mojoj glavi više ne čuje, željan sna, vilenjak uskoči u žbun i da ne bi mrva od keksa ispred mojih nogu (a u blizini palca) samoj sebi verovala ne bih šta mi se upravo dogodilo.

Isto veče, prateći vilen konac i još neke znake koje mi je srce pokazivalo, ja udjoh dublje u bajku. Činilo mi se, sve je više mesta u njoj za mene bilo. Ono malo brige što mi u tragovima ostalo, da li ću povrediti čiju sujetu ili ne (jer, nakon razgovora sa vilenjakom bi mi jasno da srce ljubavlju i osmehom povrediti nikako ne možeš. Sujetu i ponos – da) razvejale su mi reči: „Poljubiću te u čelo, i sve će biti u redu! Dodji!“

To veče smo, venčani svetlošću na oblaku čarolije, leteli to zvezda ... i ja sam znala da je vilenjak skinuo kapu. Za nas.

Nema drugog objašnjenja :)


Powered by blog.rs