Lillian Q

Medveđa dijeta

— Autor lillianq @ 16:20

Znate li priču o medvedu Nićiforu, rodom iz Šume br. 11 (od ukupno 13 koliko ih je  preostalo na kugli zemaljskoj),  koji je jednog leta nakon 101. kraja sveta rešio da drži dijetu? Ne?!

Priča kreće ovako...

Iza sedam mora, i sedam gora, sedam planina i sedam dolina ... u dnu pećine hladne i mračne začulo se strahovito krčanje creva! Znak, bar za našeg medveda Nićifora, mnogo jači i tačniji od svih visibaba i svih kukureka da je zimi kraj i da se u potragu za hranom pod hitno poći mora!

Proteglio se, glasno zevnuo, počešao stomačić i coknuo usnama suvim od višemesečnog sna.

„Ha, Boga ti, baš se ogladnilo! Da vidim kud’ću“ reče naš junak koji nije išao u osnovnu školu te nije bio u obavezi poštovanja pravila. 

Napravi prvi korak van pećine, i još onako oslepljen od spavanja u mraku, stade na donji deo grabulja koje je neko očigledno pre snega tu ostavio i zaboravio, drška se diže, udari ga po čelu i on shvati:

„Otud več NAGVABUSITI!!!“ pomisli Nićifor koji pored toga što nije umeo da izgovori slova „r“, „l“ i „lj“, nije mogao ni da ih zamisli!

„Ne tvebaju mi indijanski vvačevi i zaječavske babe gatave da bi’ s’vatio – biće ovo za mene očigvedno jedna booooovna godina!“

Kako reče, tako i nateče. Skroz! Podliv mu se sa čela već spuštao na levo oko kad, začu kukurekanje Kukureka:

„Jesi li ćorav. Pazi kud staješ sotono. Skrlja mi vrat na pravdi Boga!“

„Izvini, avi nagvabusio sam pošteno od jutvos i ne vidim baš najboje na vevo oko“ reče naš jadni Nićifor i na vrhovima šapa, vrlo netipično za medveda (pa još gladnog kao vuk) udalji se od piskavog kukurekanja od koga kao da ga je i glava počela boleti.

„Migvena! Baš ono što mi je tvebavo. Movam piti vode.“ i kako kaza, potok mu se ukaza pred desnim okom jer na levo više nije mogao gledati uopšte. Potrča, naže se, zabi glavu u potok ne bi li razladio otok, napi se vode i uz sve to još ugleda poznato svetlucanje i presijavanje krljušti pastrmke, veličine – taman!

„Vidiš ti to. Još bi gatave vadno pvomašive. Može biti da ovo i neće biti tako voša godina“.

Oštrim kandžama spretno ulovi jednu, potom još jednu ... potom još jednu pastrmku, pošteno napuni stomačić i pomisli: 

„Sad bi mog’o nešto svatko! Pvošve godine, ukoviko mi ove gvabuje nisu i mozak oštetive i ukoviko se dobvo sećam, u stavom hvastu na kvaju šume biva je jedna veeevika košnica. Odo’ tamo da pvovevim!“

U trideset tri koraka i dva-tri skoka preko starih, polomljenih debala, stiže Nićifor do starog hrasta i nestrpljivo gurnu šapu

„Tu je!“ a osmeh mu se, kao mleko, razli preko njuške.

„Tu je“ reče još jednom, ovaj put naglas, kako bi bio sigurniji u lepu stranu istine. Da je mogao da se uštine, on bi se verovatno i uštinuo ali avaj, šapa mu je već bila duboko u košnici i imala pametnijeg posla od štipanja sopstvenog ... jel ... Nićifor otkine poveći deo saća i izvuče ga zajedno sa medom. Besne pčele bockale su ga svud po šapama i njušci ali svi znamo kako je kad namirišeš nešto lepo. Sto bockanja i dvestotine zvockanja te od toga tako lako više ne može odvratiti. 

E, i baš kao što mi znamo da srljamo mečki na rupu tražeći nevolju, tako i naš medved Nićifor tog proleća kada je omirisao i probao med najlepši na svetu, krenuo je sa srljanjem pčelama u košnicu, i to ni manje ni više nego dva puta dnevno. Da nije slučajno izmedju „srljati“ i „skrljati“ razlika samo u jednom slovu, videćete uskoro.

Vreme je prolazilo i Nićifor se od starog hrasta sve manje pomerao. I to samo kada je bio jako žedan i odlazio da pije vode. Ništa drugo sem meda mesecima okusio nije. Zubi su mu se kvarili. Stomačić rastao,  a raspoloženje padalo. Nije imao ni volje ni snage da učini nešto sa vremenom koje mu je dato na dar. Znao je, oh, više nego vrlo dobro je znao, da medom neće stvoriti kvalitetne naslage koje su mu neophodne za zimski san. Znao je i da sve manje liči na medveda a sve više na gnjilu krušku, al mario nije. Ni zere.

Dok ...

Dok mu se jednoga dana, od povetarca koji je prostrujao šumom, krzno na ledjima nije nekako prijatno nakostrešilo, srce pesmu zalupalo, a nozdrve počele da love mirise ... lepše čak i od mirisa košnice.

„Šta je sad to?“

Talasi energije su ga udarali u naletima negde u visini stomaka i on se, onako lenj, naposletku ipak uspravi na zadnje šape ne bi li video kakvo se to stvorenje približava šumi i šta mu to radi kad mu ništa ne radi.
Medvedica Lenka, potpuno svesna da je u najboljim godinama, graciozno se njihala ka šumi.

Videla je Nićifora još iz daljine ali marila nije. Šapu na srce, u onako jadnom stanju i nije bio prilika za prilaženje. Lenka prodje ni ne okrznuvši ga pogledom i Nićiforu se srce slomi tako glasno i tako bez razloga da on sede istog momenta i čvrsto reši da - tog dana, toga trena i ni minutu kasnije započne najrigorozniju dijetu o kojoj se i dan danas priča u medvedjem svetu kao o gotovo pokušaju samoubistva. Ali, da idemo redom ...

Svestan da je mesecima dane gubio a sticao naslage od kojih sada više liči na krušku nego na medveda, on donese čvrstu ali vrlo nezrelu odluku da neće ništa jesti mesec dana. Ne med - nego ništa. Ni kruške, ni ribe. Ništa. A i vode će piti u malim količinama ne bi li što brže ovu gužvu sa stomaka uklonio.

Dani su prolazili, sunce je pržilo (ne zato što se inatilo Nićiforu nego zato što je Sunce to leti ionako uglavnom radilo) a Nićifor je bez hrane i vode kopnio na očigled. Sve je više ličio na prostirku kakvu srećemo u lovačkim restoranima. Oči mu se iskolačile, čeljust ispala a sve ostalo je kopnilo i nestajalo. Krzno mu je visilo na sve strane.

Kad ...

Poznati simptomi ... krzno na ledjima se prijatno nakostrešilo, srce pesmom zakucalo, nozdrve od lepote podivljale ... Lenka ... 

Videla je njega Lenka još iz daljine ali marila nije. Šapu na glavu, i Nićifor da ima mozga zamislio bi se i shvatio na šta liči i šta sebi radi, ali ... poznat je (nerazjašnjen, ali poznat)   fenomen da tamo gde se ljubav useli u srce mozak uglavnom napusti glavu, pa ni Nićifor nije bio izuzetak. Doveo je poslednjih dana sebe do granice izdržljivosti i prepoznatljivosti tako da ni za gledanje nešto baš prilika bio nije.

Lenka prodje a da ga ni okrznula pogledom nije i Nićifor, onako žedan i izgladneo, umoran i razočaran ovog puta ne da nije seo dole istog momenta već pade u nesvest iste sekunde.

I to pade tako naglo i tako odlučno kao da nema nameru skoro da se povrati. Cela šuma se oko njega sjatila (i medvedica Lenka, naravno) ... svi su ga umivali, donosili pastrmke, čupkali, štipkali, prinosili med nozdrvama ... a Nićifor, koji je u nekom momentu i došao svesti, od sramote oči nikako ne otvara. A kako 10% azbuke ne ume pravilno da izgovori – ništa ni ne progovara. Samo ćuti, žmuri, i misli se:

„E moj Nićifove, eto ti ga sada ... ti i tvoja dijeta. Ko je još video da medved dvži dijetu. Moj Nićifove, cvni Nićifove. I kako sad misviš iz ovoga da se izvučeš?“  

Svi mi u sličnim situacijama mislimo kako da se izvučemo iz neprijatnog zamešateljstva u koju nas je naša sopstvena glupost dovela i svi na kraju shvatimo da zapravo postoji samo jedan jedini put i način, uvek. A to je – diži se i napred.

Ista ta misao proleti i Nićiforu kroz ono malo pameti koja mu u glavi ostala, on otvori oči, hrabro pogleda Lenku pravo u zenice (ugleda osmeh), uspravi se na šape i kaže:

„Šta je pedevi (prim.aut. – ovo „pederi“ ne odnosi se na seksualnu orjentaciju i opciona je... tj. ne mora se naglas čitati :) ), misvivi ste da sam gotov?“ :)))

Odvali Nićifor na način kako uglavnom odvaljujemo kada želimo sakriti sramotu smehom i podje pravo napred. U budućnost. Za njim, a da je on nije ni pogledom okrznuo, podje Lenka kao što se polazi za svojim – bez suvišnih reči. Ono što je zanima videla mu je u očima i bilo joj je sasvim jasno.

I tako je Nićifor, uprkos malim šansama i lošim predznacima toga leta nakon 101. kraja sveta ipak pronašao budućnost u kojoj je živeo srećno do kraja života (i malko još duže čak!) sa Lenkom i tri svoja mečeta – Mitom, Kostom i PanDorom (mezimica je bila sva na njega pa je smela da ima slovo „r“ u imenu), uspešno balansirajući izmedju gladi i prejedanja.

Za vjeki vjekova.

Sova i Sunce

— Autor lillianq @ 11:00
„Huuu“ reče sova, proletevši tik ispod žica na banderi „dobro sam prošla. Ne smem više gledati u Sunce.“ I tek što izgovori ovu mudru misao, okrete glavu za 180° i namigne Suncu, pravo u pegu.

Bio je 11. čas 11. u mesecu suncokreta, i mesec je još uvek spavao na jugu dok se Sunce približavalo tački u kojoj su suncokreti najdostojanstveniji. Sve što ima noge ili leti, zavuklo se u debelu ’ladovinu čekajući suton. Zemljom (bar njenom severnom poluloptom)  je vladao mir. Samo sova, avanturista, huče tamo-vamo unoseći zabunu. 

Vezana kanapom natopljenim suzama za šljivu, mečka Božana ču ovaj čudni zvuk i pusti krik „Oslobodi me“.

Sova se trže ali, slepa od Sunca, nije mogla videti ko je to (i da li uopšte nju) zove.

„Oslobodi me. Vezala me ljubav i slepa poslušnost. I šta radiš, šašava, po ovome jarkome Suncu? Zar sove po danu ne spavaju? Da nisi s uma sišla? A i ako jesi, dobro je što jesi jer da nisi ne bi meni došla ...“

„Oooo, kakve torokuše. Ućuti! Ja sam Sova Luftikrilo i volim da gledam u Sunce. A tebe ću osloboditi ako prestaneš da me ispitkuješ i ako mi smisliš jedan savet za moju knjigu „Kako do Sunca u tri zamaha krila“.
Dogovoreno?“

„Tja, tvoj život tvoja stvar. Leti sestro i raširi krila. Vezan se može biti na više načina a ti, vidim, to sebi ne dozvoljavaš. Pametno, pametno. Ja umalo crkoh svezana...“

Sova očima da znak Božani da ne želi čuti više ni reč, sem saveta vezanog za Sunce, i kljunom preseče mukom i ljubomorom natopljen kanap.
Odvezana Božana kroz osmeh joj reče:

„Nemoj nikada leteti za senkom jer tako do Sunca nikada stići nećeš“

„Huuuu“ reče sova bestidnica i avanturista i nastavi svoj nelogičan let poljima teškim od mirisa kad, opet odnegde začu „Oslobodi me“

„O, sveti oče, o, majko draga, šta je to sa živim bićima danas. Da nisu svi svezani i zapleteni u pogrešna scenarija pa meni rešili da zagorčaju dane?“ pomisli sova a iz grla joj izlete „Ko to zbori? I odakle? Ja sam sova, slepa sam od Sunca i ne vidim baš najbolje ali zato čujem za dvoje!“

„Ja sam, muva Zunzara i nalazim se zatočena u muholovki. Lepotom me svojom očarala, lažnim obećanjima privukla i evo me sad gde trnem od straha u uverenju kako krila svoja vetru nikad više ja pružiti neću.
Oslobodi me.“

„Pobogu, šta vam je svima danas. Dobro, oslobodiću te ali da mi za uzvrat izgovoriš neku lepu misao ili otkriješ neku tajnu o Suncu. Želim mu oči zamagliti i u srce mu se uvući a ne znam kako! Imaš li neki savet za mene?“ reče sova i ni tri ni četiri već oslobodi Zunzaru.

„Ah, Sunce, pa što ne kažeš, znam sve o njemu. Evo ti zlatnog saveta o, spasiteljko moja:

Sunce voli boje i zato prosipa dugu. Sedi na talas svetlosti, prepusti se bojama i kreni mu u susret.“

„Huuu, gde da nadjem talas svetlosti u ovoj zemlji pomračenih umova?“ pomisli sova nastavljajući let. I taman kada je pomislila da je mukama i pozivima u pomoć došao kraj – kad negde ispod sebe začu:

„Oslobodi me“  

„Oslobodi me, pa oslobodi me ... sto mu zumbula pomahnitalih od mirisa, ko je sad opet?“

„Ja sam, leptir Kupusar, evo me nogu zalepljenih u med. Htedoh preko leba pogače pa dopadoh jada.“

Oslobodi me ... hoću ... savet ... odlično ... imam ... hajde

I sova u kljunu donese nešto vode, prosu ih leptiru na noge ne bi li se slatkih okova (ali ipak okova) oslobodio i leptir progovori. Na tečnom latinskom:

„Kupus, kupus in fabula lupus“ a potom doda i:

Jer, ko se sunca krije – bolje da ga nije ali ko mu bez zaštite u susret srlja stradaće načisto - sasvim.“

"Huuu, hmmmmm, huuuu, kakvu čudnu družinu sretoh na svom letu. I svi poznaju Sunce bolje od mene a samo mu ja u susret toliko hrlim. Zašto? Mora da je zbog toga što u mraku provedoh ceo svoj vek. Oh, ali koliko je samo lepo. Šta su mi ono o njemu sve danas rekli: 

Nemoj nikad leteti za senkom jer tako do Sunca nikad stići nećeš. 
Sunce voli boje i zato prosipa dugu. Sedi na talas svetlosti, prepusti se bojama i kreni mu u susret. 
Jer, ko se sunca krije – bolje da ga nije ali ko mu bez zaštite u susret (ko muva bez glave) srlja, stradaće načisto - sasvim. 

U pravu je leptir Kupusar, tako mi vuka u fabuli i svih ćufti u sosu, zaista mi je potrebna  zaštita. I kud sam i krenula tako gologlava! Gde mi je pamet bila" pomisli sova i doda “Šta ću sad!”

Kad, dole ispod sebe ugleda grad pun užurbanih dvonožaca sputanijih, zavezanijih i tužnijih sto puta od mečke Božane koju je taj dan upoznala.

Raširenih krila milovana vetrom, vodjena Suncem, nošena nadom, sova je po ko zna koji put pravila krugove iznad grada, ni sama ne znajući zašto se ne usudjuje da se spusti i šta tačno traži. Čitav prizor ispod nje činio ju je nemirnom ali, iako je to ovde nekako najviše očekivala, niko joj nije dovikivao “Oslobodi me”. 

“Tužno. Ne želim se dugo zadržavati ovde. Ovi mirisi mi ne prijaju.
Ovde Sunce zasigurno ne prosipa dugu. Nego da ja vidim čime oči da zaštitim kad već  ne umem da trepćem k’o sav čestit narod kako ne bih stradala k’o torta na rodjendanu trogodišnjaka. Ako je ikako moguće. Ikako!”

I sova, kružeći nad tim sivilom, ugleda maleno ostrvo boja i usmeri svoj kljun ka njemu. Za manje od minute našla se na gradskoj pijaci, jedinom mestu gde se životni puls još uvek osećao. Uze sa najbliže tezge naočare za sunce koje su joj išle uz liniju obrva i praćena vikom i drekom oštećenog prodavca vinu se visoko u nebo ne bi li što pre napustila beton koji je isijavao nervozu.

“Uuuuuh” reče sova na šatrovačkom “samo kad izvukoh živo srce odande. A gle ovog plavetnila i lepote” pomisli sova, stavi naočare i dopusti kljunu da seče vazduh u smeru suprotnom od smera senki. 

“Jesu šašavi svi oni ljudi dole što žive u toj čamotinji i sivilu ali, svaka im čast za naočare. Stvarno je lakše sa njima! Evo, ni vetar mi više ne suši zenice. ”

Sunce je već polako povlačilo svoje zrake ka sebi ne bi li ih spremilo na vreme za južnu poluloptu. Vazduh je postajao sve lakši a sovini kapci sve teži.
„Vreme je da nadjem granu za spavanje, valja mi na počinak poći.“ Kako pomisli, tako i učini. Smota se na borovoj grani, uvuče i ono malo vrata što je imala i sklopi oči kako ih sklapaju samo oni mirne savesti i bujne mašte. Znajući da je dok spava čeka film u boji. Premijera. Svaki put!

Oko nje su noćne ptice vrile od života. Smeh i graja ostalih sova razlegala se šumom. Tonući u san Sova Luftikrilo na momente ih je čula i ... kao da joj malko beše krivo što ne učestvuje u svemu tome ali, ona je imala svoj san. I bezrezervno mu je sve podredila. „Stići do Sunca. Moram stići do Sunca.“ Reče, misleći da je slobodna.

E sad, postoje dve vrste snova. Oni koje sanjamo dok smo budni i oni kada spavamo. Začudo, mnogo su manje realni i manje verovatni oni koje sanjamo budni. A mnogo više sputavaju i vezuju. Tako i naša sova koja po danu, budna kad joj vreme nije, sanja o tome kako će stići do Sunca, ove večeri usni san koji joj je dobronamerno poručivao „Okani se ćorava posla, oćoravićeš načisto al do Sunca o, šašava moja ludice stići nikako ne možeš! A i šta će ti – tako uvek isto toplo, isto sjajno i dosadno? Pogledaj šta oko sebe sve zbog svog ludog, opterećujućeg sna propuštaš? Probudi se (ne sad pašćeš sa drveta, nego kad budeš budna) i razmisli – može li te ikad zavoleti neko koji srca nema? Možeš li ti, ludice neumerena i naivna voleti nekog ko ne zna da leti?“

Sutradan, dok se lepotan sa Istoka ponovo pojavljivao u punom sjaju (kao i da zna drugačije!), sova ga osmotri dobro. I sa koje god strane da ga je gledala uvek joj je bio isti. Jednoličan. Ušminkan. I, zapravo beživotan. „Bogara mu njegovog, šta je sad ovo? Možda je zbog naočara?“ pomisli sova i baci napravu koja joj je ionako oduzimala boje i menjala stvarnost „Ne. I bez naočara mi je dosadan. Šta sam ja sebi uvrtela u glavu, huhuuuu, uvrtela mi se  glava da Bog da na pravu stranu. Odmah sada!“ 

„I kud ću sad bez sna da me vodi?“

Kako to reče tako joj ispred nosa, pardon kljuna, prolete drug iz detinjstva, koga je znala čitav svoj život a da ga je zapravo tek tog momenta uistinu prepoznala. I srce se osmehnu. Onako kako se smeje kada prepozna oči.

„Vidi njega, molim te lepo. Šta radi u ovo doba budan, skitnica jedna.“  Srce joj se sve više smejalo, iako to glava još uvek primećivala nije.

„Odoh da ga pitam“ reče sova, na svom maternjem, okrenu guzicu Suncu svetlome i poleti, prvi put posle dužeg vremena, sebi u susret!  Slobodna. A da nije ni znala.

„Eeee, kakve domaćice“ reče joj drug iz detinjstva „prava si prilika za udaju. Ako ti je dosadno – uzmi pa kopaj. Ne brukaj sebe skitnjom po sumnjivim krajevima u sumnjivim časovima.“

„Možeš da me poljubiš odmah ispod repnog krila jer, vidim, domaćin mi pravi kaže pa se i ne ljutim“ odgovori mu sova i pruži krilo čiji su se zamasi toliko poklapali sa njegovim i čije ju je srce toliko veselilo (a i njega njeno) da ni on ni ona zapravo nisu imali nikakvog izbora iako su, šašavi, glumili da drže stvar pod kontrolom i da im nije ništa.

„Huuuu“ reče sova „huuuu“ dopuni je drug iz detinjstva i prepirući se, nasmejani, odleteše kući. 

Oslobodjena opsesije koja vezuje najjače, čvršće od lanaca, bolnije od kanapa, a neprimetno – Sova Luftikrilo pusti srce da leti. 

„Huuuu“ odzvanjalo je nebo kao pesma a priroda se smejala tiho. Onako kako se smeje kada zna da će nešto trajati. 

Kraj. Ili početak ;)


Bila jednom ljubav jedna

— Autor lillianq @ 19:13
Bio jednom jedan most. Most Slobode se zvao. Na izlazu iz grada jednog, kraj reke najveće. Ovdašnje.

Bio jednom jedan prevodilac, u Irigu, i bio jedan semafor u Rumi, i  trubači u Platičevu. I bio jednom jedan san – odavde pa do tamo. Samo granica nigde kao da bilo nije. Do neba samoga. Ispostavilo se, da ih mi videli nismo.

I izgovorene behu jednom, zabranjene reči - „zauvek“ i „nikad“, i život beše izazvan da uz osmeh naokolo pobaca zamke, kao radarske kontrole. Svuda usput. I mi u trku upadosmo u njih. Onako zagledani jedno u drugo, gazeći po oblacima.

Bio jednom još jedan most. Na ulasku u taj drugi grad, kraj te druge po veličini reke. Ovdašnje. I on je bio most slobode jer je spajao dva srca i prelazio granicu. Odavde do tamo. Granicu koja postoji, samo je videli nismo.

I bilo jednom Ušće, u trećem nekom, najvećem gradu. Ovdašnjem. I te dve zaljubljene reke su se tamo utapale jedna u drugu - noseći kadgod poruke naše i snove.

Ali snova više kao da nema. Prekrio ih mulj dva  pomenuta grada, nažuljalo kamenje svagdašnje i zatrpale laži i sitna potkusurivanja. Zamutili ljudi, isprljalo naneto djubre. Ko zna čije i ko zna odakle.

I bio jednom Ti, i bila jednom Ja, i jedna Ljubav silna beše. Jednom. Sećaš li je se?

Ali, mi je dorasli bili nismo i digosmo ruke od nje ... od nas ... i sada nas više nema.

Šteta.

Za oboje.                                                                         
                                                                                            
                                                                                 

Ivica i Marica - na drugačiji način

— Autor lillianq @ 22:23
Jednoga dana, u jednom gradu (znam kom ali neću da vam kažem) srela Marica Ivicu. Ivica je imao šesto čulo i u Marici je prepoznao nekoga s kim bi mogao doživeti avanturu. Marica je imala veliko srce i u Ivici je odmah prepoznala ljubav. 

I baš zato ga izbegavala. 

E sad, da li je Ivicina potreba za avanturom bila veća, pa zato, ili je Marica na kraju ipak rešila da rizikuje i korača po ivici, tek njih dvoje vrlo brzo zajedno dotakoše zvezde. 

Bilo je proleće i život je preda njih posipao puteve slatkišima, mameći ih sve dublje u duše. Cvetali su osmesi na njihovim usnama, leteli leptiri u njihovim telima a vazduh je postao lepljiv od ljubavi toliko da - Ivica zaboravi na avanturu i zaljubi se u Maricu sasvim, a Marica, slepa od ljubavi, pristade na najopasniju avanturu svoga života. 
 
Jer, Ivica (kao i svaki Ivica sa ovih prostora) hteo ju je samo za sebe. Potpuno. Tražio od nje da zaboravi prijatelje. Zanemari sve druge želje i preda mu se bezrezervno. Marica (kao i većina Marica sa ovih prostora) gotovo bez protivljenja ga je poslušala.

„Ja sam sve što ti treba“ govorio joj je svaki njegov gest.
„Ja ću ti pružiti sve što ti treba“ poručivala su njegova dela svakoga dana.
„Ja sam centar, jedan-jedini, tvoga sveta...“ zahtevao je njegov pogled.
„Sve dok meni tako odgovara“  ... mislio je njegov mozak ... nezrelo.

Bio je sve što joj treba i pružao joj svet na dlanu. Pa zašto da ne postane centar njenog sveta – mislila je srcem. Nezrelo.

Jednoga letnjeg dana, dok je Sunce bilo na vrhuncu moći, zakoračili su smelo u gustu šumu tražeći hlad. Držali su se rukama, srcima, mislima, pogledima. Držali su se čvrsto jedno za drugo. On je bio njen vodja i obeležavao je put. Ona mu je slepo verovala i nije vodila računa kuda korača. Važno joj je bilo da korača uz Ivicu, pa makar i uz ivicu. Nije preterano marila kuda je Ivica vodi jer je bila tačno tamo gde je htela da bude. U sadašnjem trenutku. Potpuna i cela. Ne mareći za prošlost. Ne misleći o budućnosti. Baš tu. Baš cela. Baš zadovoljna. Baš sa njim. Sasvim. Retki trenuci i retki od nas ih dožive. Eto, ona jeste.

Ali, kao što rekosmo, beše leto a leti često, bez ikakve najave iz vedra neba krenu oluje. Strašne. Šuma je počela da huči celim telom i jezivi zvuci za čas su zamenili cvrkute ptica. Nebo se namah zatamnilo i postalo je mračno kao u špajizu. Ivica ju je čvrsto zagrlio i rekao „Tu sam, ne boj se“. Nije se bojala jer je bio tu. Ali, oluja se nije smirivala satima, noć se spuštala i Ivica joj u jednom momentu reče „Idem da nadjem gde ćemo prespavati. Sačekaj me tu. Brzo se vraćam“ i, pre nego što je uspela išta da izusti – on nestade u gustoj šumi bez odjeka.

Ostala je sama. A mrak se kao testo spuštao sa nebesa. Zvuci su se pojačavali a od Ivice ni traga ni glasa. Nije obraćala pažnju kuda ju je vodio, niti kako je obeležavao put kojim su došli i tek sada, prvi put, shvati koliko je to nesmotreno od nje bilo. „Iviceee“ dozivala ga je. „Ivice, molim te, ako se šališ – prestani. Dodji po mene. Plašim se. Ivice!“ Nije ga bilo.

Tada shvati da je brzina straha, bez obzira na to šta su je u školi učili, mnogo veća od brzine svetlosti jer svetlost, eto, već duže putuje a nikako ne uspeva da prodre u šumu do nje, dok joj je Strah sve bliži i sve veći.

Tada shvati da svet postoji i kada centra nestane i da ni šuma ni oluja ne mare mnogo za njeno pronalaženje Istoka i Zapada.  Upade u vrtlog sopstvenih misli i jeza joj prodje celim telom.

Tada joj se učini da noć neće imati kraj, te da ne liči na nju (uopšte) što je tako nespremna i potpuno oslonjena na drugo biće krenula u šumu.

Tada se trže i – probudi.
 
Ivica je spavao kraj nje ne sluteći dramu u njenoj glavi. Poljubila ga je nežno u (od sna topao) obraz i dalje se tresući kao prut na vetru. Ušuškala se pored njega i ubacila svoja stopala medju njegove noge pokušavajući da odagna strah i da ponovo utone u san. Sutra joj valja ići na posao.

A sledeći put kada je neko bude pitao - „Koja je najopasnija stvar koju je u životu uradila“ - znaće pravi odgovor.

Zavolela je. Potpuno i sasvim. I predala svoj život njemu u ruke.

Brrrr....
 
In vino veritas 


Novi Sad ili - kako je moglo biti

— Autor lillianq @ 11:33
Priča se, doduše ljudi svašta pričaju, da je Marija Terezija imala dasu sa ovih naših prostora i da se u pomenutog dasu, dal zahvaljujući travkama iz bermeta ili ružama vetrova koji su ovuda oduvek raznosili emocije i tajne, jednog prolećnog dana do ušiju  nesrećno zaljubila. Kako nije bila visoka žena – reći ćete da to i nije neka nepodnošljiva količina ljubavi. Ali, ko smo mi da sudimo o tudjoj muci i nevolji. I koliki stepen boli je kome neizdrživ!
 
Elem, ljubav nije bila nesrećna i tužna zato što je bila neuzvraćena – naprotiv – i naš deran (a priča se da je bio od Kuzmanovića sa Čeneja, što slave Sv. Nikolu) se pošteno zatreskao u Mariju (otud tako puno Marija na ovim našim prostorima al – nijedna medju Kuzmanovićima. Ne daju snajke. Kažu, ime donosi nesreću. Jes, kako da ne). A, kako nije mogao da joj pokloni svet (njegovu većinu, bar onu vredniju, već je posedovala) – rešio je da joj pokloni cvet. Ne makar kakav cvet. Neg – djurdjevak! Beli. Onaj što mu prvo miris opazite pa tek onda njega, sa šlingerajem umesto latica, što raste sakriven u 'ladovini. Uglavnom iza kapija. E, baš o(d)te fele, uzeo je novi stručak i zasadio duž cele obale Dunava, a preko puta stene po kojoj se Marija često šetala mučeći se sa žiponima i uzdišući u korsetima.

I tako je novi sâd djurdjevka posadjen u čast Marijinu, a kao znak velike ljubavi. 

Ruže vetrova su se pobrinule da miris djurdjevka ubrzo zagolica Marijinu maštu (o srcu da ne govorimo. Ono se već grohotom smejalo). Poklon joj se toliko svideo da je zapovedila da se sa druge strane Dunava (onoj po kojoj se ona šetala. Na steni) podigne Tvrdjava. Sa puno klupa i osmatračnica. Tvrdjava sa čijih staza će moći na miru da posmatra najlepši poklon koji je ikada dobila! Tvrdjava sa bedemima i kapijama iza kojih će moći da se šeta kako ona hoće i udiše punim plućima. Bez steznika.

E. Tako je nastao Új videk...Neo Planta... Neu Satz...ili Novi Sâd... a odmah do njega (i zbog njega) i Petrovaradin.

S tim što je Petrovaradin od početka bio od kamena ali je imao dušu a Novi Sad je prvo bio duša da bi se tek kasnije pretvorio u kamen ... dragi kamen ljubavi.

Pitate se zašto je ljubav bila nesrećna kad su jedno drugo već toliko voleli?! Znate kako to ide - njegova žena, njen muž, Crkve i familije.... Treba li više?
 
Ali, djurdjevak i dan danas miriše po Mariji (iako je iz porodice ljiljana) i svako proleće zagolica nečiju dušu, unese nemire i razvuče osmeh od Istoka do Zapada. Spajajući carstva. Baš u inat!
 
Hristos Voskrese! 


Čarobna činija

— Autor lillianq @ 21:17

Jednom davno, u jednom gradu imena nevažna, rodio se čovek nevažna porekla. Sudbina mu nije dala kralja za oca i kraljicu majku već osmeh od uha do uha, pogled pun zvezda i noge - taman za trčanje.
Jurcajući tako, nasmejana lica, nabasao je jednog majskog dana na svoju srodnu dušu. Beše to osoba po svemu slična njemu ali u ženskom obličju.
I ljubav se prepoznala. Poljane su postale njihov dom. Nebo njihovo pozorište, a planine zagonetka koju su zajedno velikim zadovoljstvom odgonetali.
Svet je bio pun boja i mirisa i radost je stanovala u njihovim srcima.
Ali....
Jednoga dana tumarajući pokraj potoka u obližnjem šumarku, pronašli su staru činiju zanimljivih šara. Vetar, probijajući se kroz gusto lišće došapnuo im je da je činija čarobna i da se čarolija činije sastoji u tome što svaku suzu koja u nju kane istog momenta pretvara u biser.
Suza? Biser?
I jedno i drugo behu suvišne reči koje nisu nikada upotrebljavali. Jer od imovine imahu samo zvezde u očima, osmeh na usnama i radost u srcu. Duše pune pesama i noge - taman za trčanje. I nisu primećivali da im nešto fali. Pa tako ni biseri, a još manje (ili baš sasvim podjednako) suze.
Ali...
„Sa biserima... mogli bismo da otkrijemo neke nove planine.“ – rekao joj je.
„I ove naše su divne i nismo ni njih sasvim odgonetnuli.“ – odgovorila je.
„Znam, ali od bisera bih mogao da ti napravim najlepšu ogrlicu.“
„ Ja sam mislila da sam ti i ovako lepa.“
„Mogli bismo da kupimo dvorac i potpuno zaštićeni od svega živimo u njemu.“
„Tvoje grudi su moj jastuk najmekši, a ruka tvoja jedini pokrivač koji mi treba. Tvoj pogled pun topline jedina hrana, a naša ljubav pruža mi zaštitu  jaču od zidova svih dvoraca, zar ne misliš i ti tako?“
„Da“ rekao joj je oborena pogleda i krišom poneo šarenu činiju sa sobom.
„Zbog nje. Ona je moja Princeza i hoću život da joj učinim bajkom“ - prošaputao je sebi u bradu.
Ne znajući da je on činiju ipak poneo, bila je srećna što živi u bajci. Jedinoj koja joj treba. Njenoj bajci uz njenog Princa. Najlepšeg. Jedinog. Ikad!
I tako je puna tajni, činija bez poklopca, krišom uneta u njihove živote.
On – željan i nestrpljiv da je iznenadi, odlazio bi svakoga dana negde sam. Sedao na travu ispred pećine i bezuspešno pokušavao da zaplače.
Jer...
Iako je bio siromašan (ako se pod siromaštvom podrazumeva odsustvo bisera i dvoraca), moglo bi se reći da je imao sve što mu treba i stoga ama baš nikakvog razloga za suze.
Ona – nije joj bilo jasno gde on to svakoga dana žuri i zašto je ostavlja samu. Postajala je sve češće i sve duže tužna. Pokušavala da odgonetne razlog. Postavljala pitanja i dobijala lažne odogovore. Prepoznavala je laž, jer laž pušta otrove ... i hladna je kao smrt sama... ali istinu nikako nije mogla da dokuči.
Tako je činija u njihove živote unela i prvi mehur praznine. Prazninu je popunio kao noć crni muk. Kada jedno ne zna šta treba da pita a drugo izbegava da bude pitano.
„Ionako to radim za nas. Ko zna koliko novih svetova sa biserima možemo zajedno otkriti. Biće joj drago. Videće. I biće ponosna na mene!“
Nije shvatao da ona misli kako je on više ne voli. Nije shvatao kakav je to bol u njoj izazivalo. Da joj duša svakodnevno trune a celo telo pati. Nije video, jer ju je sve manje gledao, da joj se u očima gasi sjaj. A naviru hladnoća i strah. Laž, i bol koju ta laž donosi rasle su. Pojavile su se prve svadje. Sa prvim svadjama –  i prve suze. Odmah potom njegov osmeh.
„Radi! Zaista pretvara suze u bisere! A njena tuga je izvor mojih suza! Izdržaćemo malo, posle ću joj sve objasniti. Samo još malo bisera da nam sakupim. Za nas. I našu sreću!“
Njena tuga je svakoga dana rasla, pa su se i njegove suze i biseri nizali.
„Volim je, samo sada ne mogu još sve da joj objasnim. Trenutno moramo ovako. Biće mi zahvalna. A naša ljubav, pa - rekla je i sama, ionako je jača od svakoga zla. Ako me voli, zaista voli – izdržaće!“
Dani su prolazili i ona je polako prestala da ga pita gde ide. Prestala da misli kome to žuri. Prestala da se nada njegovom zagrljaju. Zaboravila da se smeje.
Ni on se više nije smejao ali je bio zadovoljan što se biseri množe „Još malo“ pravdao se „Još samo mesec-dva. Pa šta je to za večnost koju želim sa njom da provedem!“
Pesma je usahla. Zvezde su padale jedna po jedna. Želja se sušila. Damari prestali. Osmeh potpuno iščezao, a sokovi iz tela isparili. I jednoga dana – život ju je i sasvim napustio.
Vrativši se iz pećine u kojoj je sakupljao bisere, našao je nepomično telo jedine žene koju je iskreno voleo, staklenih očiju uprtih u nebo na kom su nekada sijale njihove zvezde vodilje. I svuda oko njenog tela, po pesku u pećini, rukom ispisano:
„Zašto si me ostavio?“
Zurio je u neverici u kesicu punu najlepših bisera, probranih samo za nju, koju joj je taj dan poneo – rešen da joj konačno otkrije prave razloge i obraduje je planovima koje ima za njih dvoje.
Danas je, zapravo, prvi put posle dužeg vremena ponovo potrčao nošen vetrom i željom.
Danas mu se, zapravo, prvi put posle dužeg vremena u očima ponovo pojavila ljubav.
 
(obećao je da ćemo kraj pisati zajedno .... čekam ... kontračarolija, naravno, postoji ali je mora otkriti sam ... nastaviće se ...)




 


Powered by blog.rs