Lillian Q

“Ššššššššššš....” nebo je zaparao zvuk.

“Jesi videla” upitao je umazani ćumurdžija svoju ženu “jesi videla, Kosmokril?”

“Jesi ti video” odgovori žena držeći petlidžan power u desnoj ruci a umazano bebče koje je 100% ličilo na oca, u levoj “Jesi ti video da nam je pregorela sijalica u kupatilu. Jedva sam okupala malog juče. A ne znam zašto ga i kupam kad je uvek musav kao i ti.”

“Ah, ženski mozak. Ima li šta pliće od toga.” pomisli ćumurdžija bez ikakve namere da učini nešto po pitanju sijalice i kupatila i brzo izoštri teleskop kako bi još više uživao u prizoru.

Repati Kosmokril jurcao je bez glave Univerzumom. Bez cilja. Vodjen isključivo čulima, što je značilo da mu je i pravac bio unapred nedefinisan i nepoznat. Unazad je pravac kojim je prolazio bio vrlo vidljiv jer su zvezde za njim nekako jače sijale. Dalo bi se zaključiti da ih je budio svojim prolaskom kroz sazveždja. Nebo je pokazivalo jasne razlike “PRE” i “POSLE “ Kosmokrila.

“Eto, kako se neko rodi da uživa i ne misli gde će jer je siguran kako će. A ja? Seronja sa glavom koji zna šta mora i gde će. Samo ne zna dokle će i kako će.” pomisli ćumurdžija musav od suza koje nisu tekle niz lice ali su mu već duže vreme natapale dušu.

U tom momentu jedna od suza se ote kontroli i poteče gore, ka nebu i zvezdama. I to tačno onim zvezdama ka kojima je upravo jurcao i Kosmokril. Suza preseče put Kosmokrilu, udari ga po sred duše (ko je rekao da nema dušu? Rekli smo samo da juri bez glave!) i to ga udari tako jako da Kosmokril ispusti najtužniji uzdah u beskrajne dubine nebeskih prostranstava. A svi oni koji poznaju Kosmokrila bar malo ili bar nešto znaju o njemu, znaju da Kosmokril već godinama ni zbog čega nije TUŽNO uzdahnuo. Kako zašto? Hajde recite, a zašto bi tužan bio neko ko živi u skladu sa sobom?

“Šta ovo bi, majku mu? I čime ja to razmišljam kad sam se glave već odavno odrekao?” pomisli Kosmokril osvrćući se k'o nenaoružani pešak u sred bojnog polja.

U tom momentu namignu mu jedna zvezda u najboljim godinama i Kosmokril iste sekunde zaboravi svoje brige/misli. Onako namerno, usput. I sa žarom u očima nastavi svojim putem, tek blago okrznut nečim što nije mogao definisati. A nije se puno ni trudio.

Negde miljama dole, savijen iza teleskopa, ćumurdžija sam sebi šapnu u uho:

“Bože, zakleo bih se da sam mu osetio misli, na momenat. A ako nešto o Kosmokrilu znam i ako mu se zbog nečega divim to je zato što ne misli. Svašta.”

a potom važno doda, onako kako dodajemo sebi na važnosti kad mislimo da pomažemo drugima:

“Daj da JOJ zamenim tu prokletu sijalicu, neće me živog ostaviti dok JOJ to ne uradim.”

Žena se za to vreme, uz nesebičnu pomoć petlidžan power-a, borila sa obavezama koje je sama sebi nametnula. Naviknuta na mrak, pronalazila je u kupatilu sve što joj je bilo potrebno da kada zasija. Bez sijalice. I da mali ćumurdžijin sin (a i njen) brčne svoje nogice u toploj kupki i večeras.

“Kakve sam sreće, ništa moje ovo dete neće imati. Ni obrve. Sav je na oca. A lepo mi je majka govorila – samo se ti udaj se umetnika i preživljavanje će ti postati prava umetnost. Kakve sam samo prilike zbog njega propustila.”

Upravo se propinjala pokušavajući da dohvati vilin šećer a da ne isključuje mikser kad joj se u deliciju, gotovo završenu, prosu znatna količina alave paprige.

“Ova supremačica mi stalno premeće stvari. Lepo sam joj rekla da mi ne suprema začine ali ne, mora ona sve kontra glavnoj vodi. I kakav će sad ovo vajakonkretoš biti sa toliko alave paprige?”

“Zvrrrr...” - začulo se na ulaznim vratima.

“Ko je sad? Ne može čovek na miru da bude ni koliko da izgovori “Karlobag-Virovitica-Ogulin”

“Pošta. Isporuka iz Vajominga, Naručili ste quattro mudate” izgovori poštar odmeravajući je šeretski od glave do pete “potpišite ovde da ste primili i, ako smem da dodam, mnogo biste bolje prošli da ste ih poručili iz Hag pjeska. Jeftiniji su a bolji. ”

“Kako ste rekli da se zovete?”

“Nisam rekao. A zovem se Udo. Udo Brikman.”

“Udo, Vi ste baš neki direktan čovek. Niste imali dozvolu da dodate ali sad kada ste se već dodali, udjite da mi objasnite sve o mudatama iz Hag pjeska. Veliki sam fan mudata.”

Uvela ga je u kuhinju, skinula kecelju a crvena suknja je prosto zavrištala Udu u krilo te on izgovori:
“Gospodjo, kako ste znali da sam bik u horoskopu?”

“Još uvek gospodjica. Bik? Ja sam devica. Kažu da se ta dva znaka slažu. Nego, recite mi da li ste vi iz Hag pjeska pa zato hvalite njihove proizvode ili su zaista dobri? ”

“Oh ne, ja sam iz Krokora Pčinjskog. Mi smo vam poznati po proizvodnji ćurekatanskog konca.”

“Prvi put čujem. Čemu to služi?”

“Vidite, svake godine u proleće kada trava sasvim ozeleni desi se jedan neverovatan fenomen o kojem malo ljudi zna. A i ti što znaju o njemu ne govore. Naime, labudovi željni sunca, topline i svežeg vazduha dolete umorni iz daljina, noseći na krilima svojim belim tugu hladnog severa. Ta tuga koja se celu zimu taložila, u sudaru sa Suncem i zelenilom, krene da izbija iz njih tako jako da perje počne da im vene i otpada. Ima to i neki svoj stručan naziv ali Vam ga ja sad ne znam izgovoriti.”

“Ma šta pričate. Čula sam da životinje s proleća menjaju dlaku ali perje?”

“Da, da, kažem vam, retko ko zna uopšte za taj fenomen. A ne znam da li ste nekada videli labuda bez perja. Verujte, nije neki prizor.”

“Mogu da zamislim. Kao Kazanova bez kose.”

“Recimo. Dobro ste to zapazili. E sad, mi u Krokoru pčinjskom nalazimo se nekako na mestu gde ih tuga najjače pritisne pa mi svakog proleća, verujte, budemo zatrpani uginulim perjem. Mislim, u početku smo pravili jastuke. Pa ih prodavali i izvozili. Potom smo proširili asortiman na jakne i prsluke ali tog perja je bilo toliko da smo na kraju svi postali alergični. Tešilo nas je jedino to što su ovi iz Hag pjeska još gore prošli. Znate, na nas pada perje a na njih mudata od labudata. Pardon, labudova. Nije zgodno, verujte mi.”

“Uopšte nije zgodno. Jadni ljudi. Nisam zaista niti slutila da se takvo šta dogadja tu u našem komšiluku. I, nastavite, pričali ste o tom …. kako ste rekli da se zove?”

“Ćurekatanski konac. Da, to vam je zapravo vitaminski dodatak ishrani za labudove (jer i oni su samo jedna vrsta ćuraka, kad ih bolje pogledate) koji im pomaže u otklanjanju simptoma te, kako bih rekao, prolećne malodušnosti. Da tako to nazovemo. Poveže im hormone sreće jače za srce te nekako većina njih ipak progura proleće bez da im ijedan deo otpadne. Kažu da i ljudima verovatno pomaže ali niko se ne usudjuje da proba.”

“I kažete, to rešava problem skroz?”

“Ah, ne baš skroz. I dalje se dešavaju sporadični slučajevi otpadanja perja i, da kažem, mudata od labuda nad Krokorom pčinjskim i Hag pjeskom (tim redom) ali sad je to podnošljivo za gradjane tih mesta. Čak, u poverenju ću Vam priznati – mi im i dajemo taman toliko ćurekatanskog konca da se simptomi ipak potpuno ne iskorene jer, znate, i mi u manjim mestima moramo od nečega živeti. Ne može sve u Beograd! Labudovo perje i mudate su veoma traženi proizvodi, znate. Mnogim porodicama tako je obezbedjena bar neka materijalna sigurnost. Zato vam kažem gospodjice – kupujte domaće. Na taj način pomažete svojim komšijama a verujte, kvalitet naših mudata je mnogo bolji od uvoznih. Sa druge strane, tako ste bar sigurni da nisu kineska.”

“Udo, hvala Vam puno na ovim korisnim informacijama. Nisam ni slutila da veći deo Srbije preživljava upravo zahvaljujući prodaji mudata o labudata, pardon – labudova. Sledeći put svakako naručujem mudate iz Hag pjeska a ne Vajominga. Verujte, dirnuli ste me duboko. I od sada molim Vas uvek zvonite dva puta. Zar Vas tome ne uče u školi za poštare?”

"Od sada uvek dva puta" reče poštar i pomisli "konačno neka korist i od škole."