Lillian Q

Vilen konac

— Autor lillianq @ 17:27
Skupila je hrabro svojih teško osvojenih 68 poena, ponosno digla nosić i pojurila ... što dalje ... naopačke obučene jakne ... što dalje ... ne shvatajući da joj je za noge već vezan vilen konac čarobnjaka vilenjaka sakrivenog iza slike u njegovom stanu. Vilenjaka kog joj je obećao za rodjendan. I ona će ga uzeti. Taman morala s lavovima da se rve, na Mesec popne, i sa Meseca skoči ... u čašu vode. 

Taman svih 68 poena izgubila zbog toga! Taj vilenjak će 11. decembra 2012. biti njen! I punktum.

„Baš. Kao da me je i briga koliko bodova kod njega imam osvojeno. Ima ih koji me hoće i ovakvu. I, uostalom, mnogo mi više pružaju. Hm!“

Ima. Pružaju. Hoće. Ali ...

Nisu knap. Ne upija ih koža tako kao njega, majku mu. Nisu dovoljno neuhvatljivi. Nemaju mozgove nepredvidive tako. Ni dlanovi im nekako nisu dovoljno ... šta god ... ali nisu.

„Ne valja ...“ mislila je dok se davno zaboravljena amazonka u njoj radovala celim svojim bićem „Ne-va-lja. Al - NIKAKO! I zašto ne pobegneš sada dok još uvek možeš?“  sama je sebe savetovala znajući da savet ničiji nikada poslušala nije. Pa neće ni sada. 

Igra. Konačno zadatak dostojan budjenja.

„Igra“ pomislila je i, iskreno, duboko u sebi beskrajno joj se radovala. „Neko vredan borbe.“ Dovoljno kompleksan i kompletan. Dovoljno svoj. Dovoljno jak.

Obećanje. Koje on nikada nije izgovorio. Obećanje, koje on svojim postojanjem pruža i ... slika ... vilenjak ... dani puni osmeha, nadmudrivanja i uživanja. Slika.

Knap!

Moglo bi da uspe. Ako je vilen konac dovoljno jak. I ako je tako sudjeno.

A i ako nije ... igra ... konačno. :)

Sunce ti veliko H.D. zvani Žarko. Sunce ti veliko poljubim.

Idemo ... u Zonu Sumraka ... i jedva čekam ... pa kud puklo!

Lilit

Nabrana dela

— Autor lillianq @ 17:57

H.D. zvani Žarko ustao je noseći poslužavnik i, onako velik u belom baden-mantilu, izustio “Idem da sklonim margarin da mi ne izvetri”.

Belim baden-mantilom, kao plaštom čarobnjaka, jednim potezom izbrisao je sve što je valjalo izbrisati i poklonio joj magiju detinje čistih očiju. 

Napolju je vejao sneg, a unutra čarolija.

“Pričaj mi nešto” rekao joj je “stalno ćutiš.”

Ćutala je jer se plašila reči koje su se spremale da iskoče. “Prija mi da ćutim” rekla mu je i ušuškala se dublje u njegove mirise, misleći - kako su se to sneg koji obožava i on urotili, i obrušavaju se na nju neverovatnom količinom lepote koja pokorava.

Bujica je vrila u njoj. Nagomilana osećanja čekala su kao stari beogradski autobusi na stanici, brekćući. Ćutala je jer ga je upijala svim čulima. I sva su redom uživala. Telo i glava već su mu pokleknuli. Srce? Nije smela ni da ga pita. Mada je sve češće kucalo “Volim Te”. Ne, ne, ne, ne, ne .... ne .... NE!

A nebo nad gradom sipa li sipa ... taj svetlucavi čarobni prah Petra Pana .... od kog se poleti!

I ajd sad, ostani pametan.Smile


Oh, Bože, čuvaj me!!! Zar ja to skačem u ponor, ponovo?!?!?!?!

Igra Sunca Samotnog i Vetra Laufera (pod okriljem hobitske noći)

— Autor lillianq @ 20:55


Zviždao je Vetar Laufer što je glasnije mogao, ne bi li ga Sunce okruženo mnogim lepotama tako nevidljivog primetilo.
Sunce Samotno, u centru pažnje Venere same a i ostalih igrača, beše uspavano uvek istim odstojanjima i istim uglovima posmatranja. Sito.
Zvižduk koji para probudilo ga je usnulog i on pomisli „Ovaj ruši sve u prolazu. Gle kakav je trapav. Oslovljavaću ga prezimenom – Laufer.“
Vetar, po prirodi nestalan, beše opčinjen lakoćom kojom Sunce podnosi poglede i oduševljen slobodom koju je za sebe obezbedilo. Hteo mu je bliže. Da vidi šta ga to kod Sunca podseća na njega samog i zašto ga baš toliko privlači. „Pogled na njega mi uvek ulepša dan. Tako je toplo i lepo. Postojano i u sebe sigurno. Sve ono što ja nisam a opet, osećam neverovatnu sličnost. Zvaću ga imenom – Sunce.“
Nezauzdani Vetrov um, uvek gladan znanja, imao je sliku celog sistema. Preleteo je njime stotinama puta i upio milione nevažnih informacija. Znao tačne distance na koje je Sunce ostale igrače postavilo. Osetio toplotu, ako je medju nekima postojala. Ali osetio i čežnju kojom ih je Sunce sve privlačilo. Osetio planove koje su imali ne bi li Sunce zadržali u svojoj blizini. Za pod stare dane. Da im greje kosti.
Sunce, centar sveta, nije mislilo o starim danima. Ono se uvek radja. Nije vapilo za informacijama. Ionako je znalo sve. I radilo po svom.
Vetar mu je zujanjem ponekad blago išao  na živce. Ali, moralo je priznati da ga je privlačio trapavi Laufer i to baš tim nečim što ga podseća na njega samog. Odsustvom planova, definisanih putanja, šta li?
Teoretski, zalaufani Vetar mogao je prići sasvim blizu Suncu i raspaliti njegov sjaj. Da li jeste?
I pored čestih solarnih oluja niko ništa slično ne sme da tvrdi. Mada neki slute.
Zajedno nikada vidjeni nisu jer, u Sunce se ne gleda a Vetar ionako ne možete videti.
I samo oni u Avaksu znaju tajnu. Ako ista postoji. I ako je to Avaks :)


«Prethodni   1 2

Powered by blog.rs