Lillian Q

Reči ...

— Autor lillianq @ 15:15

„Daj mi palac, moj je.“

„Ne dam.“

„Žarko, zašto mi ne daš?“

„Dobro, daću ti sledeći mesec.“

„A mogu da uzmem i ova druga dva prsta?“

„Sunce ti malo dečije, pa šta će ti?“

„Tako ću i zvanično imati šipak od tebe.“

Motale su joj se kroz glavu ove i druge detinje reči od pre neko veče dok je prilazila njegovom stanu ne znajući da li želi da se u njega popne. Neki sličan, bezazlen dijalog prethodio je i jednoj pogrešno upotrebljenoj reči koja sada preti da joj se ušunja u svakodnevicu i da je opasno nažulja. Kako će sada sa njom?

Reči ... slabo su ih upotrebljavali, još slabije se njima sporazumevali. A eto, i ono malo što su izgovarali uglavnom je dovodilo do nesporazuma.

Rode se one, krenu ka grlu ali ako neka i izadje – ne zazvuči dobro. Ne prepoznaje se. Nije dovoljno meka. Nije topla. U kontrastu je sa stanjem duše i kao da se stidi nežnosti koju bi trebala da prenese, pa se inati, šašava. Para uši. Obuče se u neku sintetičku haljinu koja je čini ružnom i jeftinom.

Zato uglavnom ćute.

Tek, on joj stisne ruku kao da joj priča. Čuje ga, razume, diše joj u potiljak i dahom kazuje. Oseti mu kožu i kako joj preliva ... sebe ... Kako izjavljuje ljubav. Bez reči.

Ćute.

I ona njemu stisne ruku kao da govori. Uzdahne, spremi usne već za reč ali je otćuti. Dahom mu svojim kazuje. On je razume. Miluje ga kožom i preliva ... sebe. Izjavljuje ljubav. Bez reči.

Uglavnom ćute ali eto – ta reč nesretna, izletela je preobrazivši se u svoju suprotnost ... I ona sada stoji u dilemi - ima li svrhe uopšte da se penje? Hoće li uspeti da ne misli? Ili da jednostavno ode ... dok još može. Da li može?

„Oh, dragi Bože, daj mi znak, jer ja ... stojim ovde izgubljena.“

I evo. Vidi tunel i njega. Crnog i toplog. Ide joj u susret, a iza ledja mu svetlo.

Znak.

Poziva je strpljenjem i prisustvom i ona mu ... kreće u susret.

Reči ... očigledno nisu za njih.

Zvrrrr .... „ja sam“ ... lift, hodnik, mrak, i on – na kraju tunela. Stoji topao i crn i prisustvom je svojim poziva.

A iza njega svetlo!

Dalje je kovitlac i čarolija.


Lilit vs. Eva

— Autor lillianq @ 17:15
Rodjena kao Lilit, vaspitavana za ulogu Eve, dugo sam verovala u Adama. Nadajući se da se mogu zadržati.

Odricala se leta medju oblacima, divljeg galopa stepom medju svojima ... zvezda ... blata ... krvi i osmeha.

Vaspitana da živim kao Eva, mučila sam Adama, jer je duboko u sebi osećao ... da me ne može zadržati.

Ponekad, još, zavidim Evama na spokoju i konačnosti koja ih izgleda smiruje. Ponekad. Još. Ne razumem – ali zavidim. Kao žensko - želim da me pokore. Kao Lilit - ne dam im se jer strahujem da je mir laž i predsoblje smrti. Da prepoznavanje i predaja znače tišinu i kraj.

Rodjena kao Lilit – nosim nemir sebi i drugima, nudim oluju, čupam korenje, pustošim  ... i baš zato tražim - sličnog.

Sebi ravnog. Kog ću se i sama plašiti, a za koga se plašiti neću. 

Sebi nalik. Da me zauzda i zajaše, pa da mogu da ga zbacim i odjurim ... a da ga povredila nisam.

Moćnog. Da mogu da izlijem na njega sve sokove svoje i otplivam ... a da ga udavila nisam.

Jakog. Da ga odmah ne prepoznam i otkrivam što duže. A kada ga opčinim da odem ... i ne strahujem kako će takav dalje.

Rodjena kao Lilit, ja sigurno ne tražim Adama. Jer sam ga imala i znam ... da mu ne donosim sreću.

Rodjena kao Lilit, ja konačno živim radost jer gorim svoja krila leteći ka Suncu. 

Na licu mi osmeh, u srcu muzika jer volim ... njega ... a znam da je nevolja :)


Zoosk

— Autor lillianq @ 23:59

Gledala ga je kako spava. Crn, ličio je na nešto toplo iz detinjstva ... možda na san... možda na princa ... nije bila sigurna. 

Želela je da mu telo celo obeleži kao žar vrelim poljupcima ... da ga žigoše da ga nijedna više ne poljubi ... da ga začara ... da nijednu više, sem nje, ne poželi. Želela je ... da u njoj pronadje sve ... a znala je da neće ... jer, on nije ...
Slušala mu srce. Milovala kožu. Uživala ...

Gledala ga je kako spava i kako u snu glavu okreće ka njoj. Udisala, upijala, topila se, prelivala ... 

Zahvaljivala dragom Bogu na ovim trenutcima ... kada joj duša, kao oblak, raste. Od ničega. I, verovatno nosi kišu ... jer on ... nije ...

“Kada si počela da pleteš mrežu oko mene?” kao grom iz vedrog neba, izgovorio je a da je nije u oči pogledao. To isto radi i ona ... kada se plaši ... da bi pogled u oči mogao izazvati ... da bi reči mogle zazvučati ... patetično ...

Da li je moguće ... da su i u tome slični? Ili se to on ... samo igra?!

Nije ju nikada lagao, i na tome mu je bila beskrajno zahvalna. Nikada joj nije rekao da je voli. Nikada - da može da traje u dvoje. Sita je laži i preterivanja. 

Nikada je nije lagao, do sada i, čemu sad ovo? Kada ona stoji na rubu ... i, samo jedna njegova reč ...

Bio joj je ... sve draži. I to bi uskoro mogao postati problem.

Jer, ona njemu nije.
 

Zakuni se, obećaj!

— Autor lillianq @ 22:11
„ Zakuni se. “
„ Ne kunem se. “
„ E, pa lako je tako. “
„ Zakuni se ti. “
„ Ni ja se ne kunem. “
„ Idi s milim Bogom, šta izvodiš besne gliste stalno. A stvarno, Žarko, koliko sam ti draga? “
„ 68 poena “ – izgovorio je kao iz topa. A ona je poželela da ga u top stavi. Ne. Iz ovih stopa odlazi i nikada mu se više neće javiti! Gotovo. Nikada! Kraj!!!

Da li da ga pita “ 68 od mogućih 100 ili 68/1000? “

„ Bože kako sam smešna “ pomislila je dok se, namrgodjena kao spomenik partizanima, borila sa njegovim ručerdama koje su poput hobotnice pokušavale da je obgrle. Na način na koji je znao da ona najviše voli. Voli inače. Sada ne. Sada bi ga najradije ... uf, eto kakav je on. Taman pomisli – korak su napred, a on mlatne jezikom (lajavim) i sve sruši.

„ Eeeeej! On će meni 68 poena! On. Meni! Zapamtićeš me, Žarko, zapamtićeš me kao što još uvek pamtiš tablicu množenja. A učio si je pre ... i-haj koliko! “

Bila je, uistinu, zbunjena. Zbrčkanih osećanja, gotovo kao Dražen onomad posle testa opterećenja na koji je (nepripremljen) pristao zbog mlade doktorke čije je simpatije želeo da osvoji. I kada mu je posle 10-to minutnog trčanja uzbrdo na pokretnoj traci, polugolom, poluživom ali totalno mokrom, izbečenih očiju, s dušom koja već viri iz nosa i instant upalom mišića od koje jedva da i diše nekako, stojeći sa prebačenom majicom u ruci i zalepljenim papirom svud po telu od brisanja, prišla besna medicinska sestra (od doktorke ni traga!)  i prosiktala „ 50 dinara za participaciju, molim! “

„ Hoćemo popiti nešto? “ pitao ju je „ Šta ćeš ti? “

„ Ja ću demetrin. Dupli! “ rekla mu je povredjene sujete. Ubedjena da sujetna nije.

Započinjalo je drugo godišnje doba od kada su zajedno. Scenografija napolju se menjala a i njih dvoje sa njom. Postajali su sve topliji jedno prema drugom iako to nijedno nije primećivalo. Ili nije htelo da primeti. Negovanje zabluda i ignorisanje stvarnosti. Dve omiljene discipline lokalnog življa koje su i oni uvežbavali godinama.

„ Aaaa, pa ne znaš ti sa kim imaš posla. “ promrmljala je lažnu utehu sebi u bradu.
„ Izvini, rekla si nešto? “
„ Kažem – treba li ti pomoć? “ (trebaće ti kad ja završim sa tobom!)

„ Eeee, pa neće moći tako. “
„ Šta, ne čujem te ovde. “
„ Kažem – ne znam gde mi je sako. “ (sapleo se o njega da Bog da kad se budeš vraćao!)

Vratio se, nije se usput sapleo. Vratio se sa jagodama i šećerom. Stavio poslužavnik izmedju njih dvoje i pogledao je onim njegovim ušećerenim očima. Kao jelen. Jeste, na oči jelena je podsećaju njegove oči.

„ Pi, majku mu kakav je ... a da odložim kraj za drugi put? Nije kraj zec pa da u šumi utekne. Svakako ne mogu ništa izgubiti. Jer ništa i nemamo. “ proletelo joj je kroz glavu a da nije moralo ni da poleće. Dva put ništa je ništa. Biće da kraja nije ni bilo.

U glavi je danima već pevušila pesmu „ Kolo, kolo, naokolo, vilovito ... aoj Sremče – gujo ljuta ... “ :)

Kraj se očigledno sapleo o konac (vilen), zec se nekako sakrio u lonac (pun želja) ... I nek joj je sad Bog u pomoći.


Lilit, i ples sa Đavolom

— Autor lillianq @ 18:15
Sa Venerom u škorpiji i glavom u oblacima i nije imala puno izbora sem da traži strast od koje nebo gori i da pokorava nepokorne. 

Zaogrnuta samo crvenim mantilom, nosila je vatru u utrobi i želela ga toliko da se plašila za njegov život. :)

"Dobro veče gospodine Pešić" prozborila je ulazeći u lift. Sagla glavu i sakrila pogled povlačeći rever mantila ka bradi. Večeras je bila Lilit i bila je svesna da to izbija iz svake njene pore ... Ne bi bilo zgodno da taj sjaj dotakne pogrešne ... 

“Laku noć” rekla je tiho minutu kasnije, svesna da gospodin Pešić ne trepće. I ne diše. I da živi sprat ispod.

Izašla je u hodnik koji vodi ka njemu. Nikada ne pali svetlo. Mirisi je nose nepogrešivo. On. Na vratima, kao i uvek kad ju je očekivao, velik i topao kao ljubav. I bar dva puta lepši! :) Bio je stvoren za uživanje. Aksiom. Tačka. Ništa se tome nije moglo dodati. Još manje od ništa oduzeti. Onako lep za lepotu rodjen. I kako svetu uskratiti, kako takvog osuditi samo na jednu? Kada se uživanje, kao i ljubav, deljenjem ne smanjuje. Neobuzdan kao radoznalo dete, čula su bila njegovi jedini gospodari. 

Večeras mu je bila potrebna koliko i on njoj, za ples na ivici razuma koji ih već mesecima nosi. Vazduh je vrio kao u blizini vulkana. Tlo je drhtalo ... i, usne, prethodnica, susret. Potom ruke, polako, kreću u zagrljaj. Klize. Ulje se doliva ... utroba na utrobu ... damari kao izgladnele zveri ... kidaju ... gubljenje oblika ... akvarel ... razlivanje.

Predavanje, spajanje i stapanje. Otimanje i poklanjanje. Preklinjanje, zaklinjanje ... bez ijedne izgovorene reči. Ples ... ples koji pleše plesače ... i uzdasi ... Puna ih je soba.

Otkucaji srca. Par najvećih, progutanih reči i obećanje u vazduhu “Idemo dalje”.

“Znaš šta sam hteo da ti kažem” izgovara kao pliš mekim glasom. Srce joj skače kao srna, nesvesna da ga on, bitanga, oseti na koži svojoj i baš zato ćuti ... i muči je ...
“Hteo sam da ti kažem da sam gladan.”

Nevolja. Eto šta je on. Nevolja kojoj se ona toliko raduje. A, ako ćemo pravo - i zaslužila je takvog.

Sa Venerom u biku i glavom punom oblaka, bio je k’o stvoren za nju. Vir crni iz koga će se, već vidi, teško bez posledica izvući. 

Ali, i zašto bi?

Vilen konac

— Autor lillianq @ 17:27
Skupila je hrabro svojih teško osvojenih 68 poena, ponosno digla nosić i pojurila ... što dalje ... naopačke obučene jakne ... što dalje ... ne shvatajući da joj je za noge već vezan vilen konac čarobnjaka vilenjaka sakrivenog iza slike u njegovom stanu. Vilenjaka kog joj je obećao za rodjendan. I ona će ga uzeti. Taman morala s lavovima da se rve, na Mesec popne, i sa Meseca skoči ... u čašu vode. 

Taman svih 68 poena izgubila zbog toga! Taj vilenjak će 11. decembra 2012. biti njen! I punktum.

„Baš. Kao da me je i briga koliko bodova kod njega imam osvojeno. Ima ih koji me hoće i ovakvu. I, uostalom, mnogo mi više pružaju. Hm!“

Ima. Pružaju. Hoće. Ali ...

Nisu knap. Ne upija ih koža tako kao njega, majku mu. Nisu dovoljno neuhvatljivi. Nemaju mozgove nepredvidive tako. Ni dlanovi im nekako nisu dovoljno ... šta god ... ali nisu.

„Ne valja ...“ mislila je dok se davno zaboravljena amazonka u njoj radovala celim svojim bićem „Ne-va-lja. Al - NIKAKO! I zašto ne pobegneš sada dok još uvek možeš?“  sama je sebe savetovala znajući da savet ničiji nikada poslušala nije. Pa neće ni sada. 

Igra. Konačno zadatak dostojan budjenja.

„Igra“ pomislila je i, iskreno, duboko u sebi beskrajno joj se radovala. „Neko vredan borbe.“ Dovoljno kompleksan i kompletan. Dovoljno svoj. Dovoljno jak.

Obećanje. Koje on nikada nije izgovorio. Obećanje, koje on svojim postojanjem pruža i ... slika ... vilenjak ... dani puni osmeha, nadmudrivanja i uživanja. Slika.

Knap!

Moglo bi da uspe. Ako je vilen konac dovoljno jak. I ako je tako sudjeno.

A i ako nije ... igra ... konačno. :)

Sunce ti veliko H.D. zvani Žarko. Sunce ti veliko poljubim.

Idemo ... u Zonu Sumraka ... i jedva čekam ... pa kud puklo!

Lilit

Nabrana dela

— Autor lillianq @ 17:57

H.D. zvani Žarko ustao je noseći poslužavnik i, onako velik u belom baden-mantilu, izustio “Idem da sklonim margarin da mi ne izvetri”.

Belim baden-mantilom, kao plaštom čarobnjaka, jednim potezom izbrisao je sve što je valjalo izbrisati i poklonio joj magiju detinje čistih očiju. 

Napolju je vejao sneg, a unutra čarolija.

“Pričaj mi nešto” rekao joj je “stalno ćutiš.”

Ćutala je jer se plašila reči koje su se spremale da iskoče. “Prija mi da ćutim” rekla mu je i ušuškala se dublje u njegove mirise, misleći - kako su se to sneg koji obožava i on urotili, i obrušavaju se na nju neverovatnom količinom lepote koja pokorava.

Bujica je vrila u njoj. Nagomilana osećanja čekala su kao stari beogradski autobusi na stanici, brekćući. Ćutala je jer ga je upijala svim čulima. I sva su redom uživala. Telo i glava već su mu pokleknuli. Srce? Nije smela ni da ga pita. Mada je sve češće kucalo “Volim Te”. Ne, ne, ne, ne, ne .... ne .... NE!

A nebo nad gradom sipa li sipa ... taj svetlucavi čarobni prah Petra Pana .... od kog se poleti!

I ajd sad, ostani pametan.Smile


Oh, Bože, čuvaj me!!! Zar ja to skačem u ponor, ponovo?!?!?!?!

Igra Sunca Samotnog i Vetra Laufera (pod okriljem hobitske noći)

— Autor lillianq @ 20:55


Zviždao je Vetar Laufer što je glasnije mogao, ne bi li ga Sunce okruženo mnogim lepotama tako nevidljivog primetilo.
Sunce Samotno, u centru pažnje Venere same a i ostalih igrača, beše uspavano uvek istim odstojanjima i istim uglovima posmatranja. Sito.
Zvižduk koji para probudilo ga je usnulog i on pomisli „Ovaj ruši sve u prolazu. Gle kakav je trapav. Oslovljavaću ga prezimenom – Laufer.“
Vetar, po prirodi nestalan, beše opčinjen lakoćom kojom Sunce podnosi poglede i oduševljen slobodom koju je za sebe obezbedilo. Hteo mu je bliže. Da vidi šta ga to kod Sunca podseća na njega samog i zašto ga baš toliko privlači. „Pogled na njega mi uvek ulepša dan. Tako je toplo i lepo. Postojano i u sebe sigurno. Sve ono što ja nisam a opet, osećam neverovatnu sličnost. Zvaću ga imenom – Sunce.“
Nezauzdani Vetrov um, uvek gladan znanja, imao je sliku celog sistema. Preleteo je njime stotinama puta i upio milione nevažnih informacija. Znao tačne distance na koje je Sunce ostale igrače postavilo. Osetio toplotu, ako je medju nekima postojala. Ali osetio i čežnju kojom ih je Sunce sve privlačilo. Osetio planove koje su imali ne bi li Sunce zadržali u svojoj blizini. Za pod stare dane. Da im greje kosti.
Sunce, centar sveta, nije mislilo o starim danima. Ono se uvek radja. Nije vapilo za informacijama. Ionako je znalo sve. I radilo po svom.
Vetar mu je zujanjem ponekad blago išao  na živce. Ali, moralo je priznati da ga je privlačio trapavi Laufer i to baš tim nečim što ga podseća na njega samog. Odsustvom planova, definisanih putanja, šta li?
Teoretski, zalaufani Vetar mogao je prići sasvim blizu Suncu i raspaliti njegov sjaj. Da li jeste?
I pored čestih solarnih oluja niko ništa slično ne sme da tvrdi. Mada neki slute.
Zajedno nikada vidjeni nisu jer, u Sunce se ne gleda a Vetar ionako ne možete videti.
I samo oni u Avaksu znaju tajnu. Ako ista postoji. I ako je to Avaks :)


«Prethodni   1 2

Powered by blog.rs