Zakuni se, obećaj!
„ Zakuni se. “
„ Ne kunem se. “
„ E, pa lako je tako. “
„ Zakuni se ti. “
„ Ni ja se ne kunem. “
„ Idi s milim Bogom, šta izvodiš besne gliste stalno. A stvarno, Žarko, koliko sam ti draga? “
„ 68 poena “ – izgovorio je kao iz topa. A ona je poželela da ga u top stavi. Ne. Iz ovih stopa odlazi i nikada mu se više neće javiti! Gotovo. Nikada! Kraj!!!
Da li da ga pita “ 68 od mogućih 100 ili 68/1000? “
„ Bože kako sam smešna “ pomislila je dok se, namrgodjena kao spomenik partizanima, borila sa njegovim ručerdama koje su poput hobotnice pokušavale da je obgrle. Na način na koji je znao da ona najviše voli. Voli inače. Sada ne. Sada bi ga najradije ... uf, eto kakav je on. Taman pomisli – korak su napred, a on mlatne jezikom (lajavim) i sve sruši.
„ Eeeeej! On će meni 68 poena! On. Meni! Zapamtićeš me, Žarko, zapamtićeš me kao što još uvek pamtiš tablicu množenja. A učio si je pre ... i-haj koliko! “
Bila je, uistinu, zbunjena. Zbrčkanih osećanja, gotovo kao Dražen onomad posle testa opterećenja na koji je (nepripremljen) pristao zbog mlade doktorke čije je simpatije želeo da osvoji. I kada mu je posle 10-to minutnog trčanja uzbrdo na pokretnoj traci, polugolom, poluživom ali totalno mokrom, izbečenih očiju, s dušom koja već viri iz nosa i instant upalom mišića od koje jedva da i diše nekako, stojeći sa prebačenom majicom u ruci i zalepljenim papirom svud po telu od brisanja, prišla besna medicinska sestra (od doktorke ni traga!) i prosiktala „ 50 dinara za participaciju, molim! “
„ Hoćemo popiti nešto? “ pitao ju je „ Šta ćeš ti? “
„ Ja ću demetrin. Dupli! “ rekla mu je povredjene sujete. Ubedjena da sujetna nije.
Započinjalo je drugo godišnje doba od kada su zajedno. Scenografija napolju se menjala a i njih dvoje sa njom. Postajali su sve topliji jedno prema drugom iako to nijedno nije primećivalo. Ili nije htelo da primeti. Negovanje zabluda i ignorisanje stvarnosti. Dve omiljene discipline lokalnog življa koje su i oni uvežbavali godinama.
„ Aaaa, pa ne znaš ti sa kim imaš posla. “ promrmljala je lažnu utehu sebi u bradu.
„ Izvini, rekla si nešto? “
„ Kažem – treba li ti pomoć? “ (trebaće ti kad ja završim sa tobom!)
„ Eeee, pa neće moći tako. “
„ Šta, ne čujem te ovde. “
„ Kažem – ne znam gde mi je sako. “ (sapleo se o njega da Bog da kad se budeš vraćao!)
Vratio se, nije se usput sapleo. Vratio se sa jagodama i šećerom. Stavio poslužavnik izmedju njih dvoje i pogledao je onim njegovim ušećerenim očima. Kao jelen. Jeste, na oči jelena je podsećaju njegove oči.
„ Pi, majku mu kakav je ... a da odložim kraj za drugi put? Nije kraj zec pa da u šumi utekne. Svakako ne mogu ništa izgubiti. Jer ništa i nemamo. “ proletelo joj je kroz glavu a da nije moralo ni da poleće. Dva put ništa je ništa. Biće da kraja nije ni bilo.
U glavi je danima već pevušila pesmu „ Kolo, kolo, naokolo, vilovito ... aoj Sremče – gujo ljuta ... “ :)
Kraj se očigledno sapleo o konac (vilen), zec se nekako sakrio u lonac (pun želja) ... I nek joj je sad Bog u pomoći.
7 Komentari |
0 Trekbekovi
