Lillian Q

Nosim nebo u grudima
Nosim sunce u očima i
glavu punu zvezda.

Od sveta se ne branim.
Svetu se ne svetim.
Koračam dalje ranjena ...

Nosim svetlo u utrobi
ljubav na čelu kao znak svoj nosim.
Nosim radost.

Bacaju kamenje na mene
Nazivaju imenima.
Razumem ...

Sopstvena slabost ih vredja.
Prljavštine svoje se stide.
Od sebe se kriju. I plaše ...

Nose tugu ...

Opraštam.

HRISTOS SE RODI!

Ne, nije potreban pogled da bi se svetovi spojili. Nije potreban dodir da bi se prisustvo nečije osetilo. Glas – da bismo nekoga čuli.

Dovoljan je korak.

Taj poslednji u nizu, koga ni svesni bili nismo, korak... da se nadjemo u gravitacionom polju tudje galaksije. I nekog pustimo u naše.

A onda ...

Nije dovoljna armija da nas od osvajanja odbrani. Tenkovi nisu dovoljni da nas iz zamke izvuku. Priče, prepreke, razlozi ...

Onda nas eto gde gutamo planete jedno drugome. Uništavamo prethodne svetove stvarajući novi.  Eto nas kako rušimo carstva, zatiremo tragove i lečimo rane stvarajući svetlost.

Eto, krakova već zapetljanih, gde jedno u drugome polako nestajemo radjajući se drugačiji, ponovo.

Eto ...

Otvaramo srca puštajući strahove da lete. Prestravljeni ponovo dišemo. Zaslepljeni ponovo vidimo. Srećni, zajedno plačemo.

Na rubu naših svetova ... koji se ruše.

Ne, nije potreban pogled da bi se svetovi spojili. I ne postoje sile koje bi spajanje sprečile.

Ljubav je gravitacija koja guta galaksije. Stvarajući nove.