Lillian Q

Zvezdana kapija

— Autor lillianq @ 18:27
“I sve ćeš moći da uradiš jer sve će ti ići od ruke samo sebe nećeš dovoljno voleti a to oni sa manjkom duše znaju da zloupotrebe.”
“A zašto neću sebe dovoljno voleti?”
“Zato što nećeš osetiti bezuslovnu ljubav i podršku majke.”
“A zašto neću osetiti?”
“Zato što si ti tu ženu davno, nesvesno povredila. I to će ti biti pečat najteži. Ali, iako puno ljubavi primiti nećeš moraš naučiti kako da je pružiš.”
“Pa hoću uspeti?”
“Hoćeš. Ali ne bez muka. Prvo ćeš jako dugo samo želeti da budeš voljena. Bez da voliš i sama. Shvataš da to nije ljubav. Onda ćeš se u jednom momentu potpuno otvoriti i cela ćeš se, bez zadrške pružiti. Bez uslova, bez rezervnih planova ali i dalje nećeš voleti sebe. Onda će to će pući. I to će te jako zaboleti. Naći ćeš se tada sama na svetu. Izgubljena, izneverena i bačena u blato. To će ti biti najteži trenutak u životu.”
“Zašto moram da ga proživim?”
“Zato što moraš da osetiš da bez obzira koliko se daš to ne može biti ljubav dok ne naučiš da voliš sebe!”
“Ne znam, deluje da će me jako boleti.”
“I hoće. Jako! Još će teže biti što se ničega ovoga što sada pričamo nećeš sećati pa nećeš shvatati da sve skupa to ima smisla. I bol i žrtva. Zato pokušaj negde u dubini duše da sakriješ trag na ovaj razgovor i onda kada 46. put budeš duvala svećice, kada se svet oko tebe sruši, kada ostaneš bez posla, bez nade, sa velikim bolom na duši, bez podrške … sama … stavi ruku na srce i pročitaj...”
“Šta?”
“Bol je dokaz postojanja duše. Mozak kombinuje samo one pojmove koje poznaje i stoga vrlo često ne vidi istinu. Srce je vodič koji gleda bez predrasuda. Njega treba da slediš … Kada ne voliš a navedeš druge da te vole – to je samoživost, bezobrazluk i greh. Kada voliš drugog a sebe ne – to je žrtvovanje. Treba naći meru. Moraš naučiti da voliš sebe da bi mogla zaista da voliš druge!”
“Samo to? Moram naučiti da volim sebe?!”
“Deluje lakše nego što jeste. Zaboravila si početne pozicije ali dosta priče. Požuri, vreme ti je!”

I toga dana, pre skoro punih 46 godina, gurnuta kroz zvezdanu kapiju, ja iskočih na ovaj svet radosna, misleći kako imam najlakši moguć zadatak. Bogovi, videvši me nasmejanu istog momenta odlučiše – Ova neće znati plitko da plače. Zato neka uvek plače u samoći.

I evo me, spremam se da duvam svećice 46. put. Moje ljubavi i dalje se kreću od samoživosti do žrtvovanja. Čini se da zadatak nije bio tako lak. Puna duša iskustava od kojih bi se i pamuk skamenio. Od posla ni traga. Nada pobegla na zapad …  

Staviću ruku na srce, možda ugledam kako ... kako da zavolim ovo ništa što se zove “JA”?

A sad me izvinite, odoh u svoj mrak, jer bogovi me prokleli da ne umem da plačem pred svetom.

I da, SREĆAN MI 47. DECEMBAR!

Strelac

— Autor lillianq @ 17:32

Lako je vama kada ste vi godinama sve pametniji. Meni Gospod dao cigansku dušu da se patim misleći o daljinama. Meni oči ostale detinje pa radoznalost i dalje iz njih pršti.

Lako je vama, noge vam se od lutanja umorile pa maštate o fotelji. Moje stalno skaču. “U POKRET” patikama viču a ja, šta ću, moram za njima.

Lako je vama, vama srce godinama sve manje i zatvorenije. Mene neko prokleo širenjem.

Ja i dalje verujem da tamo … TAMO...

Ah, šta vam i pričam. Ko da vi to razumete.

 


Kosmokril i ćumurdžija

— Autor lillianq @ 07:58

“Ššššššššššš....” nebo je zaparao zvuk.


“Jesi videla” upitao je umazani ćumurdžija svoju ženu “jesi videla, Kosmokril?”


“Jesi ti video” odgovori žena držeći petlidžan power u desnoj ruci a umazano bebče koje je 100% ličilo na oca, u levoj “Jesi ti video da nam je pregorela sijalica u kupatilu. Jedva sam okupala malog juče. A ne znam zašto ga i kupam kad je uvek musav kao i ti.”


“Ah, ženski mozak. Ima li šta pliće od toga.” pomisli ćumurdžija bez ikakve namere da učini nešto po pitanju sijalice i kupatila i brzo izoštri teleskop kako bi još više uživao u prizoru.


Repati Kosmokril jurcao je bez glave Univerzumom. Bez cilja. Vodjen isključivo čulima, što je značilo da mu je i pravac bio unapred nedefinisan i nepoznat. Unazad je pravac kojim je prolazio bio vrlo vidljiv jer su zvezde za njim nekako jače sijale. Dalo bi se zaključiti da ih je budio svojim prolaskom kroz sazveždja. Nebo je pokazivalo jasne razlike “PRE” i “POSLE “ Kosmokrila.


“Eto, kako se neko rodi da uživa i ne misli gde će jer je siguran kako će. A ja? Seronja sa glavom koji zna šta mora i gde će. Samo ne zna dokle će i kako će.” pomisli ćumurdžija musav od suza koje nisu tekle niz lice ali su mu već duže vreme natapale dušu.


U tom momentu jedna od suza se ote kontroli i poteče gore, ka nebu i zvezdama. I to tačno onim zvezdama ka kojima je upravo jurcao i Kosmokril. Suza preseče put Kosmokrilu, udari ga po sred duše (ko je rekao da nema dušu? Rekli smo samo da juri bez glave!) i to ga udari tako jako da Kosmokril ispusti najtužniji uzdah u beskrajne dubine nebeskih prostranstava. A svi oni koji poznaju Kosmokrila bar malo ili bar nešto znaju o njemu, znaju da Kosmokril već godinama ni zbog čega nije TUŽNO uzdahnuo. Kako zašto? Hajde recite, a zašto bi tužan bio neko ko živi u skladu sa sobom?


“Šta ovo bi, majku mu? I čime ja to razmišljam kad sam se glave već odavno odrekao?” pomisli Kosmokril osvrćući se k'o nenaoružani pešak u sred bojnog polja.


U tom momentu namignu mu jedna zvezda u najboljim godinama i Kosmokril iste sekunde zaboravi svoje brige/misli. Onako namerno, usput. I sa žarom u očima nastavi svojim putem, tek blago okrznut nečim što nije mogao definisati. A nije se puno ni trudio.


Negde miljama dole, savijen iza teleskopa, ćumurdžija sam sebi šapnu u uho:


“Bože, zakleo bih se da sam mu osetio misli, na momenat. A ako nešto o Kosmokrilu znam i ako mu se zbog nečega divim to je zato što ne misli. Svašta.”


a potom važno doda, onako kako dodajemo sebi na važnosti kad mislimo da pomažemo drugima:


“Daj da JOJ zamenim tu prokletu sijalicu, neće me živog ostaviti dok JOJ to ne uradim.”


Žena se za to vreme, uz nesebičnu pomoć petlidžan power-a, borila sa obavezama koje je sama sebi nametnula. Naviknuta na mrak, pronalazila je u kupatilu sve što joj je bilo potrebno da kada zasija. Bez sijalice. I da mali ćumurdžijin sin (a i njen) brčne svoje nogice u toploj kupki i večeras.


“Kakve sam sreće, ništa moje ovo dete neće imati. Ni obrve. Sav je na oca. A lepo mi je majka govorila – samo se ti udaj se umetnika i preživljavanje će ti postati prava umetnost. Kakve sam samo prilike zbog njega propustila.”



Priče ispod čaršafa

— Autor lillianq @ 08:33


“Jednom kada sam bio labud, meni umalo nije uvenulo svo perje i otpalo sasvim kada mi učiteljica nije dala da trčim do kraja dvorišta i nazad. I to samo zato što je zvonilo za kraj časa. Pa ne mogu ja tek tako, zbog nekog zvona da se vratim u kavez. Jako sam bio tužan, sve dok me Sanja nije pogledala na srpskom.”


Nije to ništa, ja sam morao tako da se kontrolišem jednom kada sam se probudio kao tigar a mama nije verovala da je opasno da me baš taj dan vodi kod zubara. Ona je mislila da se ja plašim za sebe a ja sam se plašio ustvari da zubaru slučajno ne odgrizem prst. Pa šta ću onda.”


“A ja, da vidiš jednom kada sam se pretvorio u Sunce a mama me tera da obučem onaj bodljikavi džemper što me svrbi po vratu. Ja joj lepo kažem “nemoj, zapaliću se” a ona meni “oblači to odmah, ne mogu više da te vodim kod lekara”. Šta ću, obukao sam i nisam se zapalio samo zato što mi bilo žao moga kuce koji je skakao pored mene stalno. Inače bih joj pokazao.”


Ej, a moja mama meni nije dala da ostavim upaljeno svetlo pre neko veče a lepo sam joj rekao da je meni svetlo potrebno zato što ja noću letim. Pa da znam gde da se vratim. Ona to ništa mene ne razume. I čak viče na tatu kako sam sav na njega. A nisam znao da i moj tata ume da leti. I ne znam zašto je to loše?”


“Meni tata često kaže da sam isti kao mama i da ne pazim na njega i njegov posao koji me hrani, kada nacrtam neku tajnu mapu na papir koji sam našao na njegovom radnom stolu. Ja ne znam kakve veze ima hrana sa mojom mapom kada sam ja crtao put do skrivenog blaga a ne neku tamo ćurku, ili šta ja znam.”


Hajde da se ne vratimo sada sa Meseca, pa neka im bude krivo što nas nisu ozbiljno shvatali. I što misle da izmišljamo.”


“Hajde!”


Hm, u stvari, ja danas ne mogu. Mama mi je obećala griz za večeru. Sa čokoladom. Hajde sutra.”


“Hajde.”


Otvori vrata svemirskog broda, da izadjemo na Zemlju.”


“Krrrrr - vrata otvorena.”




I beli čaršav razapet preko dve stolice beše sklonjen. Dve glavice koje se ispod njega pojaviše u isti glas izgovorivše, svaki svojoj majci:


“Mama ja sam gladan!”

 


Tobom osudjena

— Autor lillianq @ 15:16

Dotakni me tu ispod krila i zauzdaj.

Dozvoli da ti pokažem put do najskrivenijih pećina ovoga ovde što se zove JA.

Znaš, ima u meni izvora nekih koje čuvam za najhrabrijeg.

A volela bih jako da to budeš baš ti.

Upozoriti te ipak moram da su izvori opasni. Za oboje.

To sam čula, jer ni ja vode sa njih još uvek probala nisam.



Uhvati me tu iznad krila i zajaši.

Eto ih … gledaj ...

Pusti neka iz mene cure...

Vidi me kako ridam... od sreće, straha ... i sramote.

Što se do kostiju pred tobom ovako ogoleh.

Cedi me … ubij … ja sam ionako zarobljena.

Gotovo je.

Meni sada više nikada neko bez krila neće biti dovoljan.




Ja kad hoću

— Autor lillianq @ 09:08
Ja kad hoću, ja stvorim univerzum. Nekada i dva. Onako, bez muke.
Samo jako zatvorim oči i on je tu.
Samo pare nikako ne mogu da stvorim.
 
Ja kad poželim da letim, meni instant izrastu krila.
I mada ih niko ne vidi svi me pitaju zašto tako sijam, a ja im kažem “To mi zvezde upale u oči”
I oni znaju da ne lažem.
 
A na zemlji se stalno spotičem. I svi me pitaju “Kako si tako trapava” a ja kažem “Moje oči gledaju ka nebu, ne vidim ja te prepreke na putu. I ne osetim. Samo posle po kolenima i modricama znam da sam padala.”
 
Ja mogu da se pretvorim u svetlost. I onda idem tako kroz mrak i privlačim mušice. Pa se ugasim. Neću da mi zuje oko glave.
 
Ja kad želim, i kad hoću (a nekad i kad neću) pretvorim se u vetar pa preletim začas ravnicom i vidim sve. I što hoću i što neću. Pa onda (pokušam da) vežem sebe u sebi i kažem: Pa šta će ti pare. I baš te nešto ni brige nije za sve te zamke i rupe. Imaš ti svoj svet. I u njemu magične boje, daljine bez kraja, zvuke koji miluju. I mirise imaš. Šta će ti vise.
 
Imam ja svoj svet. Gde se priča mislima a misli srcem.
 
I u njemu ste dobrodošli svi koji znate o čemu pričam.
 
 


Prkosu u inat

— Autor lillianq @ 11:49

U džak sad sa svim tim uspomenama pa ću već negde sa njim. Sa džakom. I dobro ću ga svezati, da mi ne beže i ne lete po mislima više.
 
U zavoje srce, dok ne prestane obimno da krvari, pa ću ga već nekom ponovo pokloniti. Srce. I dobro ću paziti da mi ga taj neko kao ti ne povredi. Oh, ovo lažem Undecided
 
Pod masku. Osmeh. Pa ću ga već na nekog, nekad, detinje prosuti.
 
U lance. Pesmu. Dok mi grlo ne izadje iz moll-a.
 
A, leteću ja opet. I više i lepše. I pevaću grlenije. I osmehom ću gore tresti. I srce će se opet u pliš plišani meki pretvoriti. I nekog ću opet jako, jako zagrliti. 
 
A ti idi. Prkosi. Samo znaj da prkosu, kao i osveti i kami obe strane seku.
 
Idem i ja.
 
Jer ovde više mirisa mojih nema.


Beži mi iz priče kad ti lepo kažem

— Autor lillianq @ 17:27
„Beži mi iz priče. Pusti me da napišem bar jednu koja ne misli na tebe, molim te!“
„Mmmmm... da razmislim ... piši o papučama? Ah, ne, pisaćeš o mojim sivim. Piši o vetru ... ah, on nas je svezao. Suncu? Da, ja sam tvoje Sunce. Pišiii ... pišiii ... piši ooo ... mravu! Tako je. Ja nikakve veze sa mravima nemam niti želim da imam. Tačno, eto – piši o mravu!“
„Hmmm ... mrav ... utabane staze, poslušnost, disciplina ... u pravu si! To zaista nema nikakvih dodirnih tačaka sa tobom. Moja sledeća priča govoriće o mravu! Da vidim, šta me još asocira na mrava: dobra organizacija, planiranje budućnosti ... zima ... cvrčak. Ali ne, pa cvrčak si ti!
I eto! A lepo sam te zamolila ...“ 

Dan kada su padale zvezde

— Autor lillianq @ 22:21
„Jako zažmuri i zamisli želju, sada će pasti zvezda.“
„Kako znaš?“
„Znam.“
Bilo je letnje prepodne i nije bilo šanse da se vidi zvezda padalica ali, zar samo zato što se nešto ne vidi treba verovati i da se ne dešava? Zar oči nisu čulo koje nas najviše zavarava?
„Teško meni sa tobom“  progovorio je kao neko ko govori srcem. Glasom toplim od ljubavi, teškim od zebnje i mekim od nežnosti. Uz osmeh.
„Brzo, zažmuri i zamisli želju ... tri ... četiri...“
Ispred njih, na stolu, dve zamagljene čaše hladne limunade ulepšavale su pogled na reku, zamagljen isparenjima sa asfalta.
„... buć! Jesi video!!! Upala ti je pravo u čašu!!! Brzo je popij i obogati taj kosmos iza crnih očiju još jednom zvezdom punom ljubavi.“
Radost. Eto šta mu je ona. Radost i strast. Veseo sagovornik, dete. I moguća nevolja... Kao da je čitala šta mu kroz srce prolazi, progovori:
„Trebaš mi. Jako. Ne mogu da držim nebo sama. Znaš li da ljubav drži zvezde na nebu visoko i da svakoga dana strašno mnogo ljudi od ljubavi odustane i pusti svoju zvezdu da padne?“
„Pa onda zvezda padalica i nije baš romantičan prizor?“
„A ko je rekao da jeste. Ali, ako je ugledaš ili, tako kao ti – u čašu uloviš – onda nije uzalud pala i nestala. Onda se ljubav nije sasvim ugasila, samo je pojačala tvoju. Nemoj nikada da odustaneš od ljubavi, molim te, najgore je umreti prazan. Ja znam, jednom sam tako umrla.“
„Oh, Bože, šta ja sve od ove žene neću čuti.“ - pomislio je, očima gutajući svaku njenu misao i osmehom otkrivajući koliko je ponosan na nju.
„Znaš li da si luckasta?“
„Ah, stvar ugla posmatranja.“
„Evo, neću nikada da odustanem od ljubavi a ti nemoj nikada da odrasteš. Ja sam jednom odrastao i mogu ti reći, pomalo mi liči na tu tvoju strašnu praznoću.“
Zaboli su noseve svako u svoju knjigu, a ispred njih, u dve zamagljene čaše hladne limunade, upadale su zvezde.
Nebo je bilo oslonjeno na njihove trepavice pune sna i, bar za sada, nije bilo opasnosti da sklizne.
„Zažmuri i zamisli želju, pada zvezda.“
„Želim ... želim ... želim da više nikada nijedna zvezda ne padne!“


Ako

— Autor lillianq @ 14:17

Ako ti nije jasno kako ja to mogu da se zaljubim u papuče i ako ti mesec nikad, baš nikad nije pesmu nijednu došapnuo ...

Ako ti Dunav nikada nije sačuvao tajnu u suzu ili uzdah umotanu i ako zaista ne vidiš da se na jastuku može nebom ploviti ...

Tebi se onda ni deca ne raduju, kučići ti za cipelom sigurno ne trče i proleće ti pred nos behar svoj ne prosipa.

Ti onda nemaš zašto čekati pred mojim vratima.

Ja takve voleti ne mogu!


Peti element

— Autor lillianq @ 19:40

Klize. Ja ne znam više da li to oči tvoje pogledom po meni klize, da li me nebo iznad nas vazduhom mazi? Ili su to ipak tvoji prsti?

Ne. Neću ponovo. Ne vredi ...

Odmaknem se – spoji nas svetlo. Ne gledam te – mazi nas vazduh. Ukočena stojim – tektonske ploče ispod nas se spajaju.

Ja ne znam kako ... kako od tebe da pobegnem. I kako niko drugi ne ume to što ti umeš?

Evo, hladna sam. Gledaj me, kao led. A ti me voliš svadjom. Topiš glasom. Zamadjijavaš dahom. Jedeš. Goriš. Boliš. Svetiš, praštaš, voliš, teraš ... ne vredi...

Ja ne znam kako ... i odakle ti pravo da me pečeš tako mislima i žigošeš trajno sećanjima.

Sedam u svoja kola. Neću sa tobom. Vozimo. Pratim i drhtim. Obilazim. Pogledi nas kao lasa udaraju i vezuju. Obilaziš. Ubrzavaš. Stižem. Semafori puštaju.

Klizimo kroz ravnicu i gradove a iznad nas oblaci teški od želje. Baš kao i mi.

Zaklela bih se da istu muziku slušamo.

Žmigavac. Žmigavac. Dva prazna mesta ispred zgrade. Jedno za drugim. U centru. Vodili smo ljubav kolima?

Lift ćuti. Gori. Mi takodje.

Tuš, kapljice ... ili mi to već tečemo jedno u drugome? Telo na meni, ili smo već jedno?

Ja ne znam kako ... I odakle ti pravo da tu tačku opet dotakneš? Pobogu, sakrivena je duboko... i kako niko drugi ...

Ne vredi.

To se utrobe pronadju ili ne pronadju ... a onda nastane pakao. Ili raj. Ja ne znam kako se zove ono mesto gde sve gori od lepote.

„Zar ti se ne čini da je sve do malopre svirala muzika?“

„Sasvim sam sigurna da jeste.“

Peti element ... ljubav ili muzika ... a ima li razlike?


Da se nisam ja to ...

— Autor lillianq @ 15:15

Bacim misli, daleko ispred sebe,

a one mi se iza ledja opet nekako prišunjaju

i dahću mi u potiljak ime Tvoje.

Razvežem niti oko srca i pustim ga.

Neka leti kuda hoće.

A ono od Tvoga ni da pokuša da se odmakne.

Obujem čizme skitalice,

pa dam znak nogama da nas odnesu gde nam je lepo.

Ni da mrdnu! Ukopane.

U papuče Tvoje, kažu, žele.

Pa se nešto mislim ...

Da se nisam ja to ...???

A?!


Srce

— Autor lillianq @ 12:37

No, pa evo vam.
Evo vam ga, pa ga u blato bacite.
Nogama zatrpajte i izgazite.

Slažem se.
Sedimo svi  na njega.
Ne dajmo mu da diše i zaboravimo na njegovo postojanje.

Ako hoćete,
u kutiju od cipela ga stavite
i odložite u najdalji kutak na kugli zemaljskoj.
Nek se paučina po njemu uhvati!

Vredjajte  ga.
Da je malo, nikakvo i knjezavo.
Da samo pravi probleme.
Da je naivno i jadno.
Uvek isto, čak pomalo dosadno.

Prospite na njega sve otrove u dušama vašim nagomilane.
Udrite ga iz sve snage!

Moje srce će ostati čisto,
i u njemu će uvek biti mesta samo za ljubav!
I nešto malo ljubomore ;)


Opomene!

— Autor lillianq @ 09:33

Slušaj Sunce,

ako mi još samo jednom srce zagreješ tako jako da pomislim kako me on voli - zamračiću sve prozore na kugli zemaljskoj i nikada bez crnih naočara na ulicu izaći neću. Pa da vidiš kako peče neuzvraćena ljubav.

A ti kišo,

ako me još jednom pomiluješ po licu da ja pomislim kako su to poljupci njegovi - razbiću ti sve oblake u paramparčad i nikada više na zemlju sići nećeš. Pa visi tamo gore i čekaj, kao što ja čekam poljupce njegove.

Oooooo vetre ...

Skitnice. Dodirni me samo još jednom po vratu da pomislim da on to topao diše iza mojih ledja - svezaću te u džakove. I te džakove u nove džakove. A njih opet u džakove ... da nikada više izlaz ne pronadješ i vidiš kako boli samoća.

Jedino sneg...

On je na mojoj strani. Pokrio mu je sve tragove, izbrisao puteve i meni zatrpao nadu ... nadu da može greškom da mi dodje. Slučajno zaluta. Jer ne želim da bez velike želje na moj prag zakorači.

Jedino sneg. On zna da se lagati ne isplati.


Hristos se rodi

— Autor lillianq @ 10:27

Nosim nebo u grudima
Nosim sunce u očima i
glavu punu zvezda.

Od sveta se ne branim.
Svetu se ne svetim.
Koračam dalje ranjena ...

Nosim svetlo u utrobi
ljubav na čelu kao znak svoj nosim.
Nosim radost.

Bacaju kamenje na mene
Nazivaju imenima.
Razumem ...

Sopstvena slabost ih vredja.
Prljavštine svoje se stide.
Od sebe se kriju. I plaše ...

Nose tugu ...

Opraštam.

HRISTOS SE RODI!


1 2 3  Sledeći»

Powered by blog.rs