Lillian Q

Reči ...

— Autor lillianq @ 15:15

„Daj mi palac, moj je.“

„Ne dam.“

„Žarko, zašto mi ne daš?“

„Dobro, daću ti sledeći mesec.“

„A mogu da uzmem i ova druga dva prsta?“

„Sunce ti malo dečije, pa šta će ti?“

„Tako ću i zvanično imati šipak od tebe.“

Motale su joj se kroz glavu ove i druge detinje reči od pre neko veče dok je prilazila njegovom stanu ne znajući da li želi da se u njega popne. Neki sličan, bezazlen dijalog prethodio je i jednoj pogrešno upotrebljenoj reči koja sada preti da joj se ušunja u svakodnevicu i da je opasno nažulja. Kako će sada sa njom?

Reči ... slabo su ih upotrebljavali, još slabije se njima sporazumevali. A eto, i ono malo što su izgovarali uglavnom je dovodilo do nesporazuma.

Rode se one, krenu ka grlu ali ako neka i izadje – ne zazvuči dobro. Ne prepoznaje se. Nije dovoljno meka. Nije topla. U kontrastu je sa stanjem duše i kao da se stidi nežnosti koju bi trebala da prenese, pa se inati, šašava. Para uši. Obuče se u neku sintetičku haljinu koja je čini ružnom i jeftinom.

Zato uglavnom ćute.

Tek, on joj stisne ruku kao da joj priča. Čuje ga, razume, diše joj u potiljak i dahom kazuje. Oseti mu kožu i kako joj preliva ... sebe ... Kako izjavljuje ljubav. Bez reči.

Ćute.

I ona njemu stisne ruku kao da govori. Uzdahne, spremi usne već za reč ali je otćuti. Dahom mu svojim kazuje. On je razume. Miluje ga kožom i preliva ... sebe. Izjavljuje ljubav. Bez reči.

Uglavnom ćute ali eto – ta reč nesretna, izletela je preobrazivši se u svoju suprotnost ... I ona sada stoji u dilemi - ima li svrhe uopšte da se penje? Hoće li uspeti da ne misli? Ili da jednostavno ode ... dok još može. Da li može?

„Oh, dragi Bože, daj mi znak, jer ja ... stojim ovde izgubljena.“

I evo. Vidi tunel i njega. Crnog i toplog. Ide joj u susret, a iza ledja mu svetlo.

Znak.

Poziva je strpljenjem i prisustvom i ona mu ... kreće u susret.

Reči ... očigledno nisu za njih.

Zvrrrr .... „ja sam“ ... lift, hodnik, mrak, i on – na kraju tunela. Stoji topao i crn i prisustvom je svojim poziva.

A iza njega svetlo!

Dalje je kovitlac i čarolija.


Falim Te, Bože, za predizbornu šutnju!

— Autor lillianq @ 21:21
Nekada davno, još kada su jagode bile manje od paradajza a temperature od 33°C leti smatrane izuzetno visokim i čak tropskim, u obližnjoj bari (zove se obližnja zato što je bila u blizini mesne zajednice) živele su dve žabe - Marija i Olga. Nije se znalo koja od njih dve više voli da peva!

Sve žabe, istina je živa, u suštini vole da pevaju. U horu. Retko koja se odvaži baš da peva sama. Pa još na ruskom, kako je to Olga često činila (mada ruski nije znala baš najbolje .... Ah, šta pričam – pa nije razlikovala babu od kera!) ili podignutog desnog kraka što je nekako oduvek bio Marijin znak raspoznavanja. 

I dok su sve žabe pevale samo na jeziku regiona na kom su se nalazile i uglavnom pred kišu, noću, Marija i Olga su pevale non-stop.

U po bela dana pa i celu mrklu noć. Kiša ili sunce. Same ili u horu. Jedna na ruskom, druga na srpskom (nikakve veze izbor jezika nije imao i nema sa pravoslavnom Crkvom)

Jednoga dana, pronese se barom glas da se u obližnjoj (zove se obližnja zato što se nalazila u blizini bare) mesnoj zajednici osniva kolokvijalni žablji hor. Audicija je bila zakazana za noć pred lokalne izbore kad je svakako vladala predizborna šutnja te su kandidati sa izbornih lista (a koji su svi redom znali da krekeću) mogli da budu počasni članovi žirija.  U koji su se čak i gurali jer su nekako svi redom voleli batake. Žablje, jel.

Marija i Olga našle su se u čudu. Velika ljubav ka pesmi vukla ih je ka mesnoj zajednici ne bi li se što pre prijavile na audiciju. Sa druge strane, jeste da se o žabama priča da su ljigave i sluzave ali one su vrlo dobro znale da su u poredjenju sa političarima glatke i izglancane kao stolovi u Bakingemskoj palati. Pred dolazak gostiju. 

I sad – ljubav ili predrasude. Ljubav. Predrasude. Ljubav.

Naravno, pobedila je ljubav i naše dve žabe se nadjoše na listi za audiciju. Jaoj, kad počeše pripreme. Te, šta ću obući. Te, koju ću pesmu otpevati. Te, hoćemo u duetu ili svaka za sebe ... 

Skakutale su i kreketale čitav dan a noć kad pade i temperatura se spusti, one onako ugrejane napiše se vode iz bare (obližnje, naravno. A nisu valjda s uma sišle da odlaze u drugu baru samo da bi vode pile. Svašta i od vas!) koja više i nije bila baš dovoljno topla da bi se bez posledica po glasne žice mogla piti. Ali, kažem, onako srećne i zanesene predstojećim učešćem na audiciji i prilici da se s pesmom iz sveg glasa krene malo im se k’o pamet zamutila i one se vode, kao što rekoh, onako svojski, žablji napiše.

Kad sutradan ... Belaj. Nijedna od nji’ dve ne mož’ ni da mrdne. Bahaldisale od temperature i celonoćne groznice načisto. A u grlu crvenilo i krajnici kao u slona (ja zapravo nemam pojma da li slonovi, a i žabe, uopšte imaju krajnike ali to sad nije ni bitno. Napomenuh ovo čisto iz razloga da me ne citirate negde pa kad nastane cirkus da kažete – Ljilja rekla).

Džaba oblozi od kupusa, džaba ispiranje grla rakijom, džaba šerbet čaj. Grla promukla kao u Vlade Kalembera. A čas audicije se bliži.

Imale su samo jedan izbor (da li se to onda zove izbor?) – da pevaju "O, o, o Lili" ali nijedna nije htela pesmu da posveti mome imenu jer su bile poprilično besne na mene (posebno Olga. Malko čak strahujem i za svoj život ... pa ću prestati sa sr...m sada i odo, konačno, da uključim neki od medija jer bi predizborna šutnja trebalo da je počela. Ili još uvek nije?)
.
Nema ovo dragi moji nikakve veze sa mozgom, niti ikakvu pouku iz ovoga možete izvući nego - napolju prelepo prolećno veče. Ćarlija tajfun (strahujem za one balone naših kandidata za gradonačelnika. Dal neće odleteti pa šta ćemo onda?! Neće krezubi narod znati koji je iz kog grada doleteo!). Prašina se vazdigla, ja se plašim i frižider otvoriti da mi ne bi neki deran letak neke stranke u ruke uvalio ... i meni eto ostalo da lupam po tastaturi. Šta ću.
Pa ko mož ostati pametan uz ovo? 
.
Ajd, pa se vidimo u mesnim zajednicama za koji dan! 

Zoosk

— Autor lillianq @ 23:59

Gledala ga je kako spava. Crn, ličio je na nešto toplo iz detinjstva ... možda na san... možda na princa ... nije bila sigurna. 

Želela je da mu telo celo obeleži kao žar vrelim poljupcima ... da ga žigoše da ga nijedna više ne poljubi ... da ga začara ... da nijednu više, sem nje, ne poželi. Želela je ... da u njoj pronadje sve ... a znala je da neće ... jer, on nije ...
Slušala mu srce. Milovala kožu. Uživala ...

Gledala ga je kako spava i kako u snu glavu okreće ka njoj. Udisala, upijala, topila se, prelivala ... 

Zahvaljivala dragom Bogu na ovim trenutcima ... kada joj duša, kao oblak, raste. Od ničega. I, verovatno nosi kišu ... jer on ... nije ...

“Kada si počela da pleteš mrežu oko mene?” kao grom iz vedrog neba, izgovorio je a da je nije u oči pogledao. To isto radi i ona ... kada se plaši ... da bi pogled u oči mogao izazvati ... da bi reči mogle zazvučati ... patetično ...

Da li je moguće ... da su i u tome slični? Ili se to on ... samo igra?!

Nije ju nikada lagao, i na tome mu je bila beskrajno zahvalna. Nikada joj nije rekao da je voli. Nikada - da može da traje u dvoje. Sita je laži i preterivanja. 

Nikada je nije lagao, do sada i, čemu sad ovo? Kada ona stoji na rubu ... i, samo jedna njegova reč ...

Bio joj je ... sve draži. I to bi uskoro mogao postati problem.

Jer, ona njemu nije.
 

Zakuni se, obećaj!

— Autor lillianq @ 22:11
„ Zakuni se. “
„ Ne kunem se. “
„ E, pa lako je tako. “
„ Zakuni se ti. “
„ Ni ja se ne kunem. “
„ Idi s milim Bogom, šta izvodiš besne gliste stalno. A stvarno, Žarko, koliko sam ti draga? “
„ 68 poena “ – izgovorio je kao iz topa. A ona je poželela da ga u top stavi. Ne. Iz ovih stopa odlazi i nikada mu se više neće javiti! Gotovo. Nikada! Kraj!!!

Da li da ga pita “ 68 od mogućih 100 ili 68/1000? “

„ Bože kako sam smešna “ pomislila je dok se, namrgodjena kao spomenik partizanima, borila sa njegovim ručerdama koje su poput hobotnice pokušavale da je obgrle. Na način na koji je znao da ona najviše voli. Voli inače. Sada ne. Sada bi ga najradije ... uf, eto kakav je on. Taman pomisli – korak su napred, a on mlatne jezikom (lajavim) i sve sruši.

„ Eeeeej! On će meni 68 poena! On. Meni! Zapamtićeš me, Žarko, zapamtićeš me kao što još uvek pamtiš tablicu množenja. A učio si je pre ... i-haj koliko! “

Bila je, uistinu, zbunjena. Zbrčkanih osećanja, gotovo kao Dražen onomad posle testa opterećenja na koji je (nepripremljen) pristao zbog mlade doktorke čije je simpatije želeo da osvoji. I kada mu je posle 10-to minutnog trčanja uzbrdo na pokretnoj traci, polugolom, poluživom ali totalno mokrom, izbečenih očiju, s dušom koja već viri iz nosa i instant upalom mišića od koje jedva da i diše nekako, stojeći sa prebačenom majicom u ruci i zalepljenim papirom svud po telu od brisanja, prišla besna medicinska sestra (od doktorke ni traga!)  i prosiktala „ 50 dinara za participaciju, molim! “

„ Hoćemo popiti nešto? “ pitao ju je „ Šta ćeš ti? “

„ Ja ću demetrin. Dupli! “ rekla mu je povredjene sujete. Ubedjena da sujetna nije.

Započinjalo je drugo godišnje doba od kada su zajedno. Scenografija napolju se menjala a i njih dvoje sa njom. Postajali su sve topliji jedno prema drugom iako to nijedno nije primećivalo. Ili nije htelo da primeti. Negovanje zabluda i ignorisanje stvarnosti. Dve omiljene discipline lokalnog življa koje su i oni uvežbavali godinama.

„ Aaaa, pa ne znaš ti sa kim imaš posla. “ promrmljala je lažnu utehu sebi u bradu.
„ Izvini, rekla si nešto? “
„ Kažem – treba li ti pomoć? “ (trebaće ti kad ja završim sa tobom!)

„ Eeee, pa neće moći tako. “
„ Šta, ne čujem te ovde. “
„ Kažem – ne znam gde mi je sako. “ (sapleo se o njega da Bog da kad se budeš vraćao!)

Vratio se, nije se usput sapleo. Vratio se sa jagodama i šećerom. Stavio poslužavnik izmedju njih dvoje i pogledao je onim njegovim ušećerenim očima. Kao jelen. Jeste, na oči jelena je podsećaju njegove oči.

„ Pi, majku mu kakav je ... a da odložim kraj za drugi put? Nije kraj zec pa da u šumi utekne. Svakako ne mogu ništa izgubiti. Jer ništa i nemamo. “ proletelo joj je kroz glavu a da nije moralo ni da poleće. Dva put ništa je ništa. Biće da kraja nije ni bilo.

U glavi je danima već pevušila pesmu „ Kolo, kolo, naokolo, vilovito ... aoj Sremče – gujo ljuta ... “ :)

Kraj se očigledno sapleo o konac (vilen), zec se nekako sakrio u lonac (pun želja) ... I nek joj je sad Bog u pomoći.


Lilit, i ples sa Đavolom

— Autor lillianq @ 18:15
Sa Venerom u škorpiji i glavom u oblacima i nije imala puno izbora sem da traži strast od koje nebo gori i da pokorava nepokorne. 

Zaogrnuta samo crvenim mantilom, nosila je vatru u utrobi i želela ga toliko da se plašila za njegov život. :)

"Dobro veče gospodine Pešić" prozborila je ulazeći u lift. Sagla glavu i sakrila pogled povlačeći rever mantila ka bradi. Večeras je bila Lilit i bila je svesna da to izbija iz svake njene pore ... Ne bi bilo zgodno da taj sjaj dotakne pogrešne ... 

“Laku noć” rekla je tiho minutu kasnije, svesna da gospodin Pešić ne trepće. I ne diše. I da živi sprat ispod.

Izašla je u hodnik koji vodi ka njemu. Nikada ne pali svetlo. Mirisi je nose nepogrešivo. On. Na vratima, kao i uvek kad ju je očekivao, velik i topao kao ljubav. I bar dva puta lepši! :) Bio je stvoren za uživanje. Aksiom. Tačka. Ništa se tome nije moglo dodati. Još manje od ništa oduzeti. Onako lep za lepotu rodjen. I kako svetu uskratiti, kako takvog osuditi samo na jednu? Kada se uživanje, kao i ljubav, deljenjem ne smanjuje. Neobuzdan kao radoznalo dete, čula su bila njegovi jedini gospodari. 

Večeras mu je bila potrebna koliko i on njoj, za ples na ivici razuma koji ih već mesecima nosi. Vazduh je vrio kao u blizini vulkana. Tlo je drhtalo ... i, usne, prethodnica, susret. Potom ruke, polako, kreću u zagrljaj. Klize. Ulje se doliva ... utroba na utrobu ... damari kao izgladnele zveri ... kidaju ... gubljenje oblika ... akvarel ... razlivanje.

Predavanje, spajanje i stapanje. Otimanje i poklanjanje. Preklinjanje, zaklinjanje ... bez ijedne izgovorene reči. Ples ... ples koji pleše plesače ... i uzdasi ... Puna ih je soba.

Otkucaji srca. Par najvećih, progutanih reči i obećanje u vazduhu “Idemo dalje”.

“Znaš šta sam hteo da ti kažem” izgovara kao pliš mekim glasom. Srce joj skače kao srna, nesvesna da ga on, bitanga, oseti na koži svojoj i baš zato ćuti ... i muči je ...
“Hteo sam da ti kažem da sam gladan.”

Nevolja. Eto šta je on. Nevolja kojoj se ona toliko raduje. A, ako ćemo pravo - i zaslužila je takvog.

Sa Venerom u biku i glavom punom oblaka, bio je k’o stvoren za nju. Vir crni iz koga će se, već vidi, teško bez posledica izvući. 

Ali, i zašto bi?

Vilen konac

— Autor lillianq @ 17:27
Skupila je hrabro svojih teško osvojenih 68 poena, ponosno digla nosić i pojurila ... što dalje ... naopačke obučene jakne ... što dalje ... ne shvatajući da joj je za noge već vezan vilen konac čarobnjaka vilenjaka sakrivenog iza slike u njegovom stanu. Vilenjaka kog joj je obećao za rodjendan. I ona će ga uzeti. Taman morala s lavovima da se rve, na Mesec popne, i sa Meseca skoči ... u čašu vode. 

Taman svih 68 poena izgubila zbog toga! Taj vilenjak će 11. decembra 2012. biti njen! I punktum.

„Baš. Kao da me je i briga koliko bodova kod njega imam osvojeno. Ima ih koji me hoće i ovakvu. I, uostalom, mnogo mi više pružaju. Hm!“

Ima. Pružaju. Hoće. Ali ...

Nisu knap. Ne upija ih koža tako kao njega, majku mu. Nisu dovoljno neuhvatljivi. Nemaju mozgove nepredvidive tako. Ni dlanovi im nekako nisu dovoljno ... šta god ... ali nisu.

„Ne valja ...“ mislila je dok se davno zaboravljena amazonka u njoj radovala celim svojim bićem „Ne-va-lja. Al - NIKAKO! I zašto ne pobegneš sada dok još uvek možeš?“  sama je sebe savetovala znajući da savet ničiji nikada poslušala nije. Pa neće ni sada. 

Igra. Konačno zadatak dostojan budjenja.

„Igra“ pomislila je i, iskreno, duboko u sebi beskrajno joj se radovala. „Neko vredan borbe.“ Dovoljno kompleksan i kompletan. Dovoljno svoj. Dovoljno jak.

Obećanje. Koje on nikada nije izgovorio. Obećanje, koje on svojim postojanjem pruža i ... slika ... vilenjak ... dani puni osmeha, nadmudrivanja i uživanja. Slika.

Knap!

Moglo bi da uspe. Ako je vilen konac dovoljno jak. I ako je tako sudjeno.

A i ako nije ... igra ... konačno. :)

Sunce ti veliko H.D. zvani Žarko. Sunce ti veliko poljubim.

Idemo ... u Zonu Sumraka ... i jedva čekam ... pa kud puklo!

Lilit

Sova i Sunce

— Autor lillianq @ 11:00
„Huuu“ reče sova, proletevši tik ispod žica na banderi „dobro sam prošla. Ne smem više gledati u Sunce.“ I tek što izgovori ovu mudru misao, okrete glavu za 180° i namigne Suncu, pravo u pegu.

Bio je 11. čas 11. u mesecu suncokreta, i mesec je još uvek spavao na jugu dok se Sunce približavalo tački u kojoj su suncokreti najdostojanstveniji. Sve što ima noge ili leti, zavuklo se u debelu ’ladovinu čekajući suton. Zemljom (bar njenom severnom poluloptom)  je vladao mir. Samo sova, avanturista, huče tamo-vamo unoseći zabunu. 

Vezana kanapom natopljenim suzama za šljivu, mečka Božana ču ovaj čudni zvuk i pusti krik „Oslobodi me“.

Sova se trže ali, slepa od Sunca, nije mogla videti ko je to (i da li uopšte nju) zove.

„Oslobodi me. Vezala me ljubav i slepa poslušnost. I šta radiš, šašava, po ovome jarkome Suncu? Zar sove po danu ne spavaju? Da nisi s uma sišla? A i ako jesi, dobro je što jesi jer da nisi ne bi meni došla ...“

„Oooo, kakve torokuše. Ućuti! Ja sam Sova Luftikrilo i volim da gledam u Sunce. A tebe ću osloboditi ako prestaneš da me ispitkuješ i ako mi smisliš jedan savet za moju knjigu „Kako do Sunca u tri zamaha krila“.
Dogovoreno?“

„Tja, tvoj život tvoja stvar. Leti sestro i raširi krila. Vezan se može biti na više načina a ti, vidim, to sebi ne dozvoljavaš. Pametno, pametno. Ja umalo crkoh svezana...“

Sova očima da znak Božani da ne želi čuti više ni reč, sem saveta vezanog za Sunce, i kljunom preseče mukom i ljubomorom natopljen kanap.
Odvezana Božana kroz osmeh joj reče:

„Nemoj nikada leteti za senkom jer tako do Sunca nikada stići nećeš“

„Huuuu“ reče sova bestidnica i avanturista i nastavi svoj nelogičan let poljima teškim od mirisa kad, opet odnegde začu „Oslobodi me“

„O, sveti oče, o, majko draga, šta je to sa živim bićima danas. Da nisu svi svezani i zapleteni u pogrešna scenarija pa meni rešili da zagorčaju dane?“ pomisli sova a iz grla joj izlete „Ko to zbori? I odakle? Ja sam sova, slepa sam od Sunca i ne vidim baš najbolje ali zato čujem za dvoje!“

„Ja sam, muva Zunzara i nalazim se zatočena u muholovki. Lepotom me svojom očarala, lažnim obećanjima privukla i evo me sad gde trnem od straha u uverenju kako krila svoja vetru nikad više ja pružiti neću.
Oslobodi me.“

„Pobogu, šta vam je svima danas. Dobro, oslobodiću te ali da mi za uzvrat izgovoriš neku lepu misao ili otkriješ neku tajnu o Suncu. Želim mu oči zamagliti i u srce mu se uvući a ne znam kako! Imaš li neki savet za mene?“ reče sova i ni tri ni četiri već oslobodi Zunzaru.

„Ah, Sunce, pa što ne kažeš, znam sve o njemu. Evo ti zlatnog saveta o, spasiteljko moja:

Sunce voli boje i zato prosipa dugu. Sedi na talas svetlosti, prepusti se bojama i kreni mu u susret.“

„Huuu, gde da nadjem talas svetlosti u ovoj zemlji pomračenih umova?“ pomisli sova nastavljajući let. I taman kada je pomislila da je mukama i pozivima u pomoć došao kraj – kad negde ispod sebe začu:

„Oslobodi me“  

„Oslobodi me, pa oslobodi me ... sto mu zumbula pomahnitalih od mirisa, ko je sad opet?“

„Ja sam, leptir Kupusar, evo me nogu zalepljenih u med. Htedoh preko leba pogače pa dopadoh jada.“

Oslobodi me ... hoću ... savet ... odlično ... imam ... hajde

I sova u kljunu donese nešto vode, prosu ih leptiru na noge ne bi li se slatkih okova (ali ipak okova) oslobodio i leptir progovori. Na tečnom latinskom:

„Kupus, kupus in fabula lupus“ a potom doda i:

Jer, ko se sunca krije – bolje da ga nije ali ko mu bez zaštite u susret srlja stradaće načisto - sasvim.“

"Huuu, hmmmmm, huuuu, kakvu čudnu družinu sretoh na svom letu. I svi poznaju Sunce bolje od mene a samo mu ja u susret toliko hrlim. Zašto? Mora da je zbog toga što u mraku provedoh ceo svoj vek. Oh, ali koliko je samo lepo. Šta su mi ono o njemu sve danas rekli: 

Nemoj nikad leteti za senkom jer tako do Sunca nikad stići nećeš. 
Sunce voli boje i zato prosipa dugu. Sedi na talas svetlosti, prepusti se bojama i kreni mu u susret. 
Jer, ko se sunca krije – bolje da ga nije ali ko mu bez zaštite u susret (ko muva bez glave) srlja, stradaće načisto - sasvim. 

U pravu je leptir Kupusar, tako mi vuka u fabuli i svih ćufti u sosu, zaista mi je potrebna  zaštita. I kud sam i krenula tako gologlava! Gde mi je pamet bila" pomisli sova i doda “Šta ću sad!”

Kad, dole ispod sebe ugleda grad pun užurbanih dvonožaca sputanijih, zavezanijih i tužnijih sto puta od mečke Božane koju je taj dan upoznala.

Raširenih krila milovana vetrom, vodjena Suncem, nošena nadom, sova je po ko zna koji put pravila krugove iznad grada, ni sama ne znajući zašto se ne usudjuje da se spusti i šta tačno traži. Čitav prizor ispod nje činio ju je nemirnom ali, iako je to ovde nekako najviše očekivala, niko joj nije dovikivao “Oslobodi me”. 

“Tužno. Ne želim se dugo zadržavati ovde. Ovi mirisi mi ne prijaju.
Ovde Sunce zasigurno ne prosipa dugu. Nego da ja vidim čime oči da zaštitim kad već  ne umem da trepćem k’o sav čestit narod kako ne bih stradala k’o torta na rodjendanu trogodišnjaka. Ako je ikako moguće. Ikako!”

I sova, kružeći nad tim sivilom, ugleda maleno ostrvo boja i usmeri svoj kljun ka njemu. Za manje od minute našla se na gradskoj pijaci, jedinom mestu gde se životni puls još uvek osećao. Uze sa najbliže tezge naočare za sunce koje su joj išle uz liniju obrva i praćena vikom i drekom oštećenog prodavca vinu se visoko u nebo ne bi li što pre napustila beton koji je isijavao nervozu.

“Uuuuuh” reče sova na šatrovačkom “samo kad izvukoh živo srce odande. A gle ovog plavetnila i lepote” pomisli sova, stavi naočare i dopusti kljunu da seče vazduh u smeru suprotnom od smera senki. 

“Jesu šašavi svi oni ljudi dole što žive u toj čamotinji i sivilu ali, svaka im čast za naočare. Stvarno je lakše sa njima! Evo, ni vetar mi više ne suši zenice. ”

Sunce je već polako povlačilo svoje zrake ka sebi ne bi li ih spremilo na vreme za južnu poluloptu. Vazduh je postajao sve lakši a sovini kapci sve teži.
„Vreme je da nadjem granu za spavanje, valja mi na počinak poći.“ Kako pomisli, tako i učini. Smota se na borovoj grani, uvuče i ono malo vrata što je imala i sklopi oči kako ih sklapaju samo oni mirne savesti i bujne mašte. Znajući da je dok spava čeka film u boji. Premijera. Svaki put!

Oko nje su noćne ptice vrile od života. Smeh i graja ostalih sova razlegala se šumom. Tonući u san Sova Luftikrilo na momente ih je čula i ... kao da joj malko beše krivo što ne učestvuje u svemu tome ali, ona je imala svoj san. I bezrezervno mu je sve podredila. „Stići do Sunca. Moram stići do Sunca.“ Reče, misleći da je slobodna.

E sad, postoje dve vrste snova. Oni koje sanjamo dok smo budni i oni kada spavamo. Začudo, mnogo su manje realni i manje verovatni oni koje sanjamo budni. A mnogo više sputavaju i vezuju. Tako i naša sova koja po danu, budna kad joj vreme nije, sanja o tome kako će stići do Sunca, ove večeri usni san koji joj je dobronamerno poručivao „Okani se ćorava posla, oćoravićeš načisto al do Sunca o, šašava moja ludice stići nikako ne možeš! A i šta će ti – tako uvek isto toplo, isto sjajno i dosadno? Pogledaj šta oko sebe sve zbog svog ludog, opterećujućeg sna propuštaš? Probudi se (ne sad pašćeš sa drveta, nego kad budeš budna) i razmisli – može li te ikad zavoleti neko koji srca nema? Možeš li ti, ludice neumerena i naivna voleti nekog ko ne zna da leti?“

Sutradan, dok se lepotan sa Istoka ponovo pojavljivao u punom sjaju (kao i da zna drugačije!), sova ga osmotri dobro. I sa koje god strane da ga je gledala uvek joj je bio isti. Jednoličan. Ušminkan. I, zapravo beživotan. „Bogara mu njegovog, šta je sad ovo? Možda je zbog naočara?“ pomisli sova i baci napravu koja joj je ionako oduzimala boje i menjala stvarnost „Ne. I bez naočara mi je dosadan. Šta sam ja sebi uvrtela u glavu, huhuuuu, uvrtela mi se  glava da Bog da na pravu stranu. Odmah sada!“ 

„I kud ću sad bez sna da me vodi?“

Kako to reče tako joj ispred nosa, pardon kljuna, prolete drug iz detinjstva, koga je znala čitav svoj život a da ga je zapravo tek tog momenta uistinu prepoznala. I srce se osmehnu. Onako kako se smeje kada prepozna oči.

„Vidi njega, molim te lepo. Šta radi u ovo doba budan, skitnica jedna.“  Srce joj se sve više smejalo, iako to glava još uvek primećivala nije.

„Odoh da ga pitam“ reče sova, na svom maternjem, okrenu guzicu Suncu svetlome i poleti, prvi put posle dužeg vremena, sebi u susret!  Slobodna. A da nije ni znala.

„Eeee, kakve domaćice“ reče joj drug iz detinjstva „prava si prilika za udaju. Ako ti je dosadno – uzmi pa kopaj. Ne brukaj sebe skitnjom po sumnjivim krajevima u sumnjivim časovima.“

„Možeš da me poljubiš odmah ispod repnog krila jer, vidim, domaćin mi pravi kaže pa se i ne ljutim“ odgovori mu sova i pruži krilo čiji su se zamasi toliko poklapali sa njegovim i čije ju je srce toliko veselilo (a i njega njeno) da ni on ni ona zapravo nisu imali nikakvog izbora iako su, šašavi, glumili da drže stvar pod kontrolom i da im nije ništa.

„Huuuu“ reče sova „huuuu“ dopuni je drug iz detinjstva i prepirući se, nasmejani, odleteše kući. 

Oslobodjena opsesije koja vezuje najjače, čvršće od lanaca, bolnije od kanapa, a neprimetno – Sova Luftikrilo pusti srce da leti. 

„Huuuu“ odzvanjalo je nebo kao pesma a priroda se smejala tiho. Onako kako se smeje kada zna da će nešto trajati. 

Kraj. Ili početak ;)


Nabrana dela

— Autor lillianq @ 17:57

H.D. zvani Žarko ustao je noseći poslužavnik i, onako velik u belom baden-mantilu, izustio “Idem da sklonim margarin da mi ne izvetri”.

Belim baden-mantilom, kao plaštom čarobnjaka, jednim potezom izbrisao je sve što je valjalo izbrisati i poklonio joj magiju detinje čistih očiju. 

Napolju je vejao sneg, a unutra čarolija.

“Pričaj mi nešto” rekao joj je “stalno ćutiš.”

Ćutala je jer se plašila reči koje su se spremale da iskoče. “Prija mi da ćutim” rekla mu je i ušuškala se dublje u njegove mirise, misleći - kako su se to sneg koji obožava i on urotili, i obrušavaju se na nju neverovatnom količinom lepote koja pokorava.

Bujica je vrila u njoj. Nagomilana osećanja čekala su kao stari beogradski autobusi na stanici, brekćući. Ćutala je jer ga je upijala svim čulima. I sva su redom uživala. Telo i glava već su mu pokleknuli. Srce? Nije smela ni da ga pita. Mada je sve češće kucalo “Volim Te”. Ne, ne, ne, ne, ne .... ne .... NE!

A nebo nad gradom sipa li sipa ... taj svetlucavi čarobni prah Petra Pana .... od kog se poleti!

I ajd sad, ostani pametan.Smile


Oh, Bože, čuvaj me!!! Zar ja to skačem u ponor, ponovo?!?!?!?!

Igra Sunca Samotnog i Vetra Laufera (pod okriljem hobitske noći)

— Autor lillianq @ 20:55


Zviždao je Vetar Laufer što je glasnije mogao, ne bi li ga Sunce okruženo mnogim lepotama tako nevidljivog primetilo.
Sunce Samotno, u centru pažnje Venere same a i ostalih igrača, beše uspavano uvek istim odstojanjima i istim uglovima posmatranja. Sito.
Zvižduk koji para probudilo ga je usnulog i on pomisli „Ovaj ruši sve u prolazu. Gle kakav je trapav. Oslovljavaću ga prezimenom – Laufer.“
Vetar, po prirodi nestalan, beše opčinjen lakoćom kojom Sunce podnosi poglede i oduševljen slobodom koju je za sebe obezbedilo. Hteo mu je bliže. Da vidi šta ga to kod Sunca podseća na njega samog i zašto ga baš toliko privlači. „Pogled na njega mi uvek ulepša dan. Tako je toplo i lepo. Postojano i u sebe sigurno. Sve ono što ja nisam a opet, osećam neverovatnu sličnost. Zvaću ga imenom – Sunce.“
Nezauzdani Vetrov um, uvek gladan znanja, imao je sliku celog sistema. Preleteo je njime stotinama puta i upio milione nevažnih informacija. Znao tačne distance na koje je Sunce ostale igrače postavilo. Osetio toplotu, ako je medju nekima postojala. Ali osetio i čežnju kojom ih je Sunce sve privlačilo. Osetio planove koje su imali ne bi li Sunce zadržali u svojoj blizini. Za pod stare dane. Da im greje kosti.
Sunce, centar sveta, nije mislilo o starim danima. Ono se uvek radja. Nije vapilo za informacijama. Ionako je znalo sve. I radilo po svom.
Vetar mu je zujanjem ponekad blago išao  na živce. Ali, moralo je priznati da ga je privlačio trapavi Laufer i to baš tim nečim što ga podseća na njega samog. Odsustvom planova, definisanih putanja, šta li?
Teoretski, zalaufani Vetar mogao je prići sasvim blizu Suncu i raspaliti njegov sjaj. Da li jeste?
I pored čestih solarnih oluja niko ništa slično ne sme da tvrdi. Mada neki slute.
Zajedno nikada vidjeni nisu jer, u Sunce se ne gleda a Vetar ionako ne možete videti.
I samo oni u Avaksu znaju tajnu. Ako ista postoji. I ako je to Avaks :)


Beži ...

— Autor lillianq @ 20:48
Mojoj duši nedostaje deo. I ja znam njegovo ime.


Zalud tražiš da Te volim, rekla sam Ti. I odakle Ti pravo da me tako zoveš? 

Ja sam samo njegov Andjeo.

Uzalud se nadaš da ćeš me osvojiti. Ja drhtim iz pogrešnih razloga. Zato bežim. Ne želim da Te povredim ... a nemam Ti šta pružiti.

Kod njega mi ostala duša. Srce mi kuca u grudima njegovim. Njegovim očima gledam svet i njegovo ime kao molitvu svakoga dana izgovaram. Njegovim koracima se nadam i glasom njegovim uveče pokrivam.

Beži! Lepo Ti kažem. Beži ... Nemam ja za Tebe ničega.


Uzalud me pitaš da li Te volim. Ja voleti više ne mogu. Nemam čim.

Izvini!
 
3. juli ... 
 

Srećan rodjendan

— Autor lillianq @ 18:41
 
Želim da budeš moja jeSen!
Kada već pRolEĆe bio nisi.
PA da mi kao jeseN do kostiju pROdreš.
Da mi kose zamrsiš kao košava jesenja
I da u mene, tako hladnu,
toplo telo svoje iznenada uneseš.
Da te imam svuda po sebi.
Pod sobom, u sebi…
Da mi miris tvoj u nozdrve uĐE
kao magla jesenja.
Ruke plodovima da mi Napuniš
a telo sokom svojim napojiš.
Reči poljupcima zatrpaš, DA zaćutim!!!
Pa da me tako ćutljivu, samu i golu,
kao jeseN lipu, ostaviš
da te čekaM i zA povraTak tvOj
blago iznova spRemam;
A tI da ga, kao jesen,
onako divlje, u trku
poharaš opet.
I opet! I opet…

Budi moja jesen!
I dočekaj sa mnom zimu.


Prvi sneg

— Autor lillianq @ 17:04
 
Večeras, kada sklopiš oči
biću tu.
Pašću kao pahulja, nežno, na usne tvoje
i nestati u trenu.
Dodirnuću te.
Tek toliko da me poželiš
a da se ne zasitiš.
Sasvim dovoljno da me osetiš...
... i zadrhtiš.
Taman onoliko da se setiš
i poželiš da me pronadješ.
U nekom novom snu.
 
Pada prvi sneg... poželi želju!

Per i miei amici

— Autor lillianq @ 18:22
Život je, u suštini, vrlo često - sranje.
I to je fakat.
Nekad do članaka duboko. Nekad - duboko lakat. A nekad, Boga mi, do nosa ... pa i više. Katkad jedva da može da se diše.

Život je, u suštini, vrlo često - sranje.
Znam.
Nekad u njega budeš gurnut. Nekada uskočiš sam. Onako, sa osmehom, bez razmišljanja, smelo ... na tri. A onda ti bore namršte čelo i shvatiš da si se zezn’o. I da za tobom nisu skočili svi. Koji su se kleli da hoće. 

Onako - jedan, dva ... tri. Ajde prvo ti...

Potom slede časovi samoće i neprihvatanje greške. Zatim optužbe teške. Da si baš ispao blesav, i mulac, i budala. I da su i vrapci znali. I da je svačija baba znala ... da to tako neće na dobro izaći. 

Kao što i nije. 

Ali, zašto da se krije. Greške su za ljude. Duša, ako je imaš, mora katkad i da zaboli. Srce je tu da voli ... a mozak da srce truje.

Život je - da se snuje. Za snovima uglavnom stižu suze ... da ono, isperu oči. E, tada ti baš jako treba  prijatelj – da u nevolji priskoči. 

Kad si u g... do guše. 

Baš onaj što ga se setio nisi kada ti je u životu Sunce sijalo. Što mu se javljao skoro uopšte nisi dok ti je sve prijalo ... i potaman bilo. I baš taj i baš onda te meko pusti u krilo i počne da sluša pažljivo. Dozvoli ti da plačeš ... i da ga daviš kada te tuga potpuno dotuče. Pa kao remorker počne da te vuče. I vuče ... I izvlači iz blata. 

Milimetar po milimetar. Pazeći da naglo ne zategne uže.

I što je blato bilo veće – izvlačenje traje duže. Al, on je tu. Strpljivo sluša. I istinom pomalo soli - ranu koja još uvek jaaako boli. Ali koja mora da se dezinfikuje i zaceli.

Prijatelj je tu da sa tobom podeli i razbije na komade manje, nevolju tešku. Da ti pomogne da prihvatiš grešku i nastaviš dalje.

Do novih snova. I, možda, greške nove.

Prijatelj je zapravo tu – da ne prestaneš da veruješ u snove, jer ...

Život je, u suštini, vrlo često – sranje! I snovi su zapravo - jedino što vredi. 

Zato sanjaj. Srce ne štedi. A prijateljstvu ... ne daj da izbledi ... 

Gagi, Olgi, Mladenu, Maji, Draganu, Čupavoj, Anji ... i ostalim emotivnim remorkerima koji su me izvlačili poslednjih XY meseci. Milimetar po milimetar. I savetovali da počnem da pijem jer će me lakše izlečiti od alkohola neg’ od njega :-D

Fala Vam! 

Baš! ;-)
 
Ljubim ... 


Čarobna činija

— Autor lillianq @ 21:17

Jednom davno, u jednom gradu imena nevažna, rodio se čovek nevažna porekla. Sudbina mu nije dala kralja za oca i kraljicu majku već osmeh od uha do uha, pogled pun zvezda i noge - taman za trčanje.
Jurcajući tako, nasmejana lica, nabasao je jednog majskog dana na svoju srodnu dušu. Beše to osoba po svemu slična njemu ali u ženskom obličju.
I ljubav se prepoznala. Poljane su postale njihov dom. Nebo njihovo pozorište, a planine zagonetka koju su zajedno velikim zadovoljstvom odgonetali.
Svet je bio pun boja i mirisa i radost je stanovala u njihovim srcima.
Ali....
Jednoga dana tumarajući pokraj potoka u obližnjem šumarku, pronašli su staru činiju zanimljivih šara. Vetar, probijajući se kroz gusto lišće došapnuo im je da je činija čarobna i da se čarolija činije sastoji u tome što svaku suzu koja u nju kane istog momenta pretvara u biser.
Suza? Biser?
I jedno i drugo behu suvišne reči koje nisu nikada upotrebljavali. Jer od imovine imahu samo zvezde u očima, osmeh na usnama i radost u srcu. Duše pune pesama i noge - taman za trčanje. I nisu primećivali da im nešto fali. Pa tako ni biseri, a još manje (ili baš sasvim podjednako) suze.
Ali...
„Sa biserima... mogli bismo da otkrijemo neke nove planine.“ – rekao joj je.
„I ove naše su divne i nismo ni njih sasvim odgonetnuli.“ – odgovorila je.
„Znam, ali od bisera bih mogao da ti napravim najlepšu ogrlicu.“
„ Ja sam mislila da sam ti i ovako lepa.“
„Mogli bismo da kupimo dvorac i potpuno zaštićeni od svega živimo u njemu.“
„Tvoje grudi su moj jastuk najmekši, a ruka tvoja jedini pokrivač koji mi treba. Tvoj pogled pun topline jedina hrana, a naša ljubav pruža mi zaštitu  jaču od zidova svih dvoraca, zar ne misliš i ti tako?“
„Da“ rekao joj je oborena pogleda i krišom poneo šarenu činiju sa sobom.
„Zbog nje. Ona je moja Princeza i hoću život da joj učinim bajkom“ - prošaputao je sebi u bradu.
Ne znajući da je on činiju ipak poneo, bila je srećna što živi u bajci. Jedinoj koja joj treba. Njenoj bajci uz njenog Princa. Najlepšeg. Jedinog. Ikad!
I tako je puna tajni, činija bez poklopca, krišom uneta u njihove živote.
On – željan i nestrpljiv da je iznenadi, odlazio bi svakoga dana negde sam. Sedao na travu ispred pećine i bezuspešno pokušavao da zaplače.
Jer...
Iako je bio siromašan (ako se pod siromaštvom podrazumeva odsustvo bisera i dvoraca), moglo bi se reći da je imao sve što mu treba i stoga ama baš nikakvog razloga za suze.
Ona – nije joj bilo jasno gde on to svakoga dana žuri i zašto je ostavlja samu. Postajala je sve češće i sve duže tužna. Pokušavala da odgonetne razlog. Postavljala pitanja i dobijala lažne odogovore. Prepoznavala je laž, jer laž pušta otrove ... i hladna je kao smrt sama... ali istinu nikako nije mogla da dokuči.
Tako je činija u njihove živote unela i prvi mehur praznine. Prazninu je popunio kao noć crni muk. Kada jedno ne zna šta treba da pita a drugo izbegava da bude pitano.
„Ionako to radim za nas. Ko zna koliko novih svetova sa biserima možemo zajedno otkriti. Biće joj drago. Videće. I biće ponosna na mene!“
Nije shvatao da ona misli kako je on više ne voli. Nije shvatao kakav je to bol u njoj izazivalo. Da joj duša svakodnevno trune a celo telo pati. Nije video, jer ju je sve manje gledao, da joj se u očima gasi sjaj. A naviru hladnoća i strah. Laž, i bol koju ta laž donosi rasle su. Pojavile su se prve svadje. Sa prvim svadjama –  i prve suze. Odmah potom njegov osmeh.
„Radi! Zaista pretvara suze u bisere! A njena tuga je izvor mojih suza! Izdržaćemo malo, posle ću joj sve objasniti. Samo još malo bisera da nam sakupim. Za nas. I našu sreću!“
Njena tuga je svakoga dana rasla, pa su se i njegove suze i biseri nizali.
„Volim je, samo sada ne mogu još sve da joj objasnim. Trenutno moramo ovako. Biće mi zahvalna. A naša ljubav, pa - rekla je i sama, ionako je jača od svakoga zla. Ako me voli, zaista voli – izdržaće!“
Dani su prolazili i ona je polako prestala da ga pita gde ide. Prestala da misli kome to žuri. Prestala da se nada njegovom zagrljaju. Zaboravila da se smeje.
Ni on se više nije smejao ali je bio zadovoljan što se biseri množe „Još malo“ pravdao se „Još samo mesec-dva. Pa šta je to za večnost koju želim sa njom da provedem!“
Pesma je usahla. Zvezde su padale jedna po jedna. Želja se sušila. Damari prestali. Osmeh potpuno iščezao, a sokovi iz tela isparili. I jednoga dana – život ju je i sasvim napustio.
Vrativši se iz pećine u kojoj je sakupljao bisere, našao je nepomično telo jedine žene koju je iskreno voleo, staklenih očiju uprtih u nebo na kom su nekada sijale njihove zvezde vodilje. I svuda oko njenog tela, po pesku u pećini, rukom ispisano:
„Zašto si me ostavio?“
Zurio je u neverici u kesicu punu najlepših bisera, probranih samo za nju, koju joj je taj dan poneo – rešen da joj konačno otkrije prave razloge i obraduje je planovima koje ima za njih dvoje.
Danas je, zapravo, prvi put posle dužeg vremena ponovo potrčao nošen vetrom i željom.
Danas mu se, zapravo, prvi put posle dužeg vremena u očima ponovo pojavila ljubav.
 
(obećao je da ćemo kraj pisati zajedno .... čekam ... kontračarolija, naravno, postoji ali je mora otkriti sam ... nastaviće se ...)




 


Limeni doboš

— Autor lillianq @ 10:41
Ukoliko sam dobro informisana, "Limeni doboš" je film o dečaku koji je odbio da odraste. Tako mi bar rekao Petar Pan (opet dečak?! Šta je sa devojčicama koje odbijaju da odrastu?! Ili su one primorane na odrastanje...po kratkom postupku?!).
Nisam gledala film. Ali mi se postojanje "limenog doboša" kao simbola odbrane nevinosti detinjstva jako dopada.

Zato sam ja danas ubrala sunčev zrak i spremila ga u svoj doboš. Da ima lepši zvuk. Jednom, kad mi zatreba.
Udahnula jesen punim plućima i razvukla usne u osmeh. Da puste lepši glas. Kad zapevam.
Obula cipele za šetnju po oblacima i krenula u polje uspomena. Da pronadjem svoje. One paperjaste. Da koje druge?!

Sve ću ih u doboš!

Pa nek mi se smeju!


Powered by blog.rs