Lillian Q

Volim Te!

— Autor lillianq @ 13:05

„Volim Te.“

„Zašto?“

Zato što nosiš džemper crn kao oči tvoje ... i zbog tog rukava bele košulje sa crvenim tufnicama što pod njim viri. I zbog tvojih papuča sivih. I belog baden mantila koji se skupio pranjem pa mi sad rukavi taman. I zbog palca na ruci što pucketa ... zbog toga što si uvek gladan ... i uvek u pravu ... zbog glasa dok izgovaraš „Reč jednu da nisam čuo“ ... i zbog kažiprsta ozbiljno uperenog u vis ... načina na koji zakolutaš očima na moje priče ... zbog gomile reklamnih prospekata na stolu koje nisi u stanju da baciš ...

„Volim Te.“

„Koliko?“

Toliko da drhtim celim telom, iščekujući, kada me pogledaš. Toliko da se lepim i tonem kada me dodirneš. Toliko da ... ječim ... grleno ... kada se spojimo. Pa izvijam telo ka nebu noseći te na ledjima. Rukama se za zvezde hvatam ne bih li nas medju zvezdama što duže zadržala. Letim gde bez tebe ne mogu. Na izvore mira i lepote. Volim te toliko da ne znam baš ni zašto ali ...

„Volim Te.“

„Zakuni se.“

„Kunem se.“

„I ja tebe.“


Predrodjendanska zafrkancija

— Autor lillianq @ 08:35
 
Zažmuri. Razmotaj osmeh kao krila i ...
Poleti. Raširi srce kao oblak, na trbuh mi
Sleti. Pa se tu sklupčaj, sreću prizovi i ...
Oseti...

 Toplinu koja ka tebi stremi, zbog tebe teče, za tobom juri
da ti

 Oči - pod kapcima poljupcem čuva, da te
dok Letiš - od kiše i vetra brani pa dole kad god da srcem
Sletiš da te - dočeka radosna, ljubavna, meka ...

...
pa da mi veruješ ... da veruješ!!! Da to što

Osećaš - čuvati vredi ...

i da iza ledja, u ruci, ne nosim mač već ljubav ...

Centurion Kantarion bez zmaja od Noćaja

— Autor lillianq @ 09:26

Centurion Kantarion uleteo je na ledjima zmaja pravac u oči njene i iz sveg glasa zapevao:

"La, la, la, lasciate mi cantare ..."

Ona ga je gustim trepavicama istog momenta pokrila skroz, da nikada više iz očiju njenih put ne pronadje, i iz sveg srca prošaputala:

"E, sad si moj!"

Munja je zaparala nebo i iz njega je iscurila tajna.

A onda ju je centurion, u duši osvajač, uz pomoć zmaja od noćaja izvrnuo k'o čarapu uzviknuvši:


"Aha! Da te vidim sada, sunce ti dečije, ko je sad čiji! I ko će te sad, sem mene, takvu izvrnutu hteti?"

Zmaj je, kao onaj kišobran iz tašne, namah raširio svoja ogromna krila i odleteo glavom bez obzira uvidevši sa kim ima posla i da se zapravo ovde ne zna ko je .... jel ... nepametniji.
Plamenom iz nozdrva osvetlio je nebo pred sobom taman dovoljno da pročita tajnu i nasmešen frknuo kroz nos:

"A ono dvoje dole se pravi da ne zna. Dobro sam utekao. Počinje bitka jača od svih bitaka. Biće sprženih turova i bez moje vatre, ha!"

Nebo je zagrmilo, kao što grmi pred pljusak, i delić tajne je već pao na dve usijane glave dole, prenerazivši ih istinom koje su se najviše plašili ...

Ljubav je stupala na scenu a to uglavnom znači da neko (ako ne oba) od glavnih junaka mora glavom da plati.

 


Vilenjak Elf i susret u šumi

— Autor lillianq @ 19:36

Hodala sam šumom, noseći glavu punu misli i srce u kom su ključale emocije. I što sam više pokušavala sve manje reda sam u mislima svojim pronalazila kad, ispred mene iz žbunja iskoči vilenjak, jedva metar visok, sav u zelenom, sa maljem u desnoj i keksom u levoj ruci. Zelenim glasom, zeleno vičući:

„Ukoliko odmah ne prestaneš da misliš, udariću te ovim maljem tako snažno po palcu da patiku mesec dana nećeš moći na nogu obuti. Pa ti vidi šta ćeš!“

Trgnuh nogu mahinalno ka sebi (jer u uspeh brzog zaustavljanja kao voz zahuktalog procesa razmišljanja nisam previše verovala) i poslušno, kakva sam vaspitanjem postala, kao iz topa odgovorih:

„Dobro, daj mi par minuta vremena.“ - rekoh mu na crvenom, u licu crveneći .

„Nije vreme ovaj keks pa da ti deo odlomim. A ni keks ti ne dam. Za nekoga ko toliko razmišlja, prilično nakaradne su ti rečenice, da znaš.“

„Znam“ pokunjih se pa rekoh mirnom žutom, kao da vilenjake vidjam svakoga dana i da mi ništa čudnog nema u ovom susretu u šumi: „ Mogu li znati Vaše cenjeno ime i čemu čast da brinete baš o meni?“

„Moje ime ne možeš znati jer ako ti ga kažem samo ćeš u njemu bezveze tražiti značenje i skriveni smisao, a to me užasno mnogo nervira. Možeš me zvati Senjor Nepoznati, mada nema razloga da me zoveš jer sam, kao što vidiš, već tu. A tu sam zato što si vezana vilenim koncem nekoga iz moje bajke. Misliš li da se u bajku može neopažen ući? I da mi koja zvezda već nije o tvom ulasku zazvonila?“

"Senjor Nepoznati, dozvolite da Vas uverim da krišom ne ulazim nikada i nigde, a najmanje u bajke, ali sada sam zamoljena upravo od tog Vašeg koji mi noge vilenim koncem za sebe svezao i upozorena od bliskih nam prijatelja kako moja bajka i moj osmeh može mnoge da zaboli a da ionako neće biti dugog veka, pa me eto kako ćutim. Mada, verujte, meni to ćutanje najmanje prija.“

„Eh, ćutiš! Da ćutiš ne bih ja sad bio ovde. Probi mi uši zujanje tvojih misli. To se svakako, samo ne tišinom i ćutanjem može nazvati. Ali dobro, razumem o čemu pričaš jer ovaj moj kom sam konac na čuvanje poverio zaista zna da napravi gužvu. Nego, da ja vidim kako i tebi i sebi da pomognem jer koliko god mi gužvu u bajci pravio, moram priznati da ipak ne vezuje vilen konac baš svakoj za nogu.“

Na te reči, beskrajno slatko osećanje nalik nadi ali mnogo stidljivije, razli se srcem mojim i odmah u njemu zasadi biljku.

„I šta se sad tako rozikasto smejuljiš kao da to do sada znala nisi.“

„Nisam.“

„Tvoj nos, nisi. Samo, što umeš da ignorišeš stvarnost, posebno kada ide tebi u prilog, tu ti kapu ovu moju zelenu vilenjačku skidam. A ti znaš šta se desi kada vilenjak skine svoju kapu.“

„Znam.“ od sramote da pred vilenjakom ponovo ne ispadnem glupava, izustih laž pre nego što sam o njoj stigla i da razmislim. „Eto dokaza da više ne razmišljam“ pomislih u sebi ne znajući ni sama da li je to sad dobro ili nije.

Vilenjak, osetivši moje neizgovorene reči, nasmeja mi se po prvi put toga dana i reče:

"Idi sad kod njega i znaj da konac koji ja tkam nije lako pokidati. I smej se. Smej se naglas. Onima kojima tudja radost uzrokuje bol, duše su pune sujete i ponosa. Najmanje ljubavi tu ima. A to nikako ne može biti tvoja krivica. Smej se. Smej se na sav glas, a o trajanju i vremenu ne razmišljaj. Rekoh ti da Vreme u delovima ne postoji. Postoji večnost. I postoji tvoj prostor u večnosti. Zašto ga poklanjaš drugima?“ - reče vilenjak na filosofskom ljubičastom i rečima me svojim razveseli.

I sam srećan što se zujanje u mojoj glavi više ne čuje, željan sna, vilenjak uskoči u žbun i da ne bi mrva od keksa ispred mojih nogu (a u blizini palca) samoj sebi verovala ne bih šta mi se upravo dogodilo.

Isto veče, prateći vilen konac i još neke znake koje mi je srce pokazivalo, ja udjoh dublje u bajku. Činilo mi se, sve je više mesta u njoj za mene bilo. Ono malo brige što mi u tragovima ostalo, da li ću povrediti čiju sujetu ili ne (jer, nakon razgovora sa vilenjakom bi mi jasno da srce ljubavlju i osmehom povrediti nikako ne možeš. Sujetu i ponos – da) razvejale su mi reči: „Poljubiću te u čelo, i sve će biti u redu! Dodji!“

To veče smo, venčani svetlošću na oblaku čarolije, leteli to zvezda ... i ja sam znala da je vilenjak skinuo kapu. Za nas.

Nema drugog objašnjenja :)


Molitva i odgovor

— Autor lillianq @ 14:42
Laskate mi, Milostiva i stoga ne znam mogu li Vam verovati?“
„Ah, nemojte mi verovati, Milostivi, ne verujem ni ja Vama. Ni reč!“

A u očima nebo. Djonovi od oblaka. Sačinjeni od svetla i u svetlu spojeni osmehom viču zahvalnicu Životu ... onu najjaču ... jedinu:

„JA JESAM!“

Ovde i sada. Molitva i odgovor. Mir, blaženstvo i ispunjenje.

Ja postojim i ja jesam!


Jestvo

— Autor lillianq @ 10:44
Kao glina pod njegovim prstima nastajem. Komad drveta koji u sebi krije obrise, čekam njegovo oko da me ugleda. Kao voda, poprimam oblik svoj, davno zaboravljen u njegovim rukama.

Kao svestlost dugo skrivana, ja konačno grejem i obasjavam.

Kao dete učim, rastem ... saznajem ... koliko mnogo lica i obličja Ljubav ima.

"Ne razmišljaj toliko. Možeš li bar pokušati? Osećam da ima u tebi izvora koje želim otkriti i delova koje moram napojiti. Dopusti nam. Ne razmišljaj! Vidi reči molitve jedine, prepusti joj se:

Ja jesam molitva Tvoja i ispunjenje Tvoje Gospode.
Ja jesam Carstvo Tvoje i volja Tvoja. Svemir!
Ja jesam! Ljubav! Volim!
Ja jesam! Čovek! Grešim!!!
JA JESAM!!! ŽIVOT! ŽIVIM!"

Kao dete ... ja ga slušam. Kao žena ... osećam ... sledim. Nebo u meni ne da mi da potonem. Ljubav u meni ne da mi da se plašim. Ne zameram sebi i ako grešim ... Život u meni ne da mi da zalutam. Jer, svemir me moj čeka ... i ja uživam u putovanju. Mirna.

Niti se išta drugo od mene očekuje, niti mi išta više od toga treba!

Razbojnik pred kapijama srca

— Autor lillianq @ 11:27

Razbojnik sam na tom polju prekaljeni (baš kao i Vi, uostalom) i mogla bih Vas sad i ovde na licu mesta, da ni ne trepnem, baciti u bunar emocija i sasvim pokoriti - ali neću.

Jer znam kako boli slomljeno srce.

Duboko u Vašim očima vidim da znate i Vi. Mada mi Vaše usne medene o tome nikada govorile nisu.

Ka čoveku takvog iskustva ne mogu da osećam ništa drugo do divljenje. Ipak, shvatate valjda, baš zato što ga tako čuvate i čak krijete njegovo postojanje, i baš zbog Vaših očiju crnih kao noć u kojima čitam najdivnije bajke, i baš zbog Vaših usana mekih kao oblaci sa kojih rosu na ledjima svojim skupljam, i baš zbog Vas takvog – ja nalazim da me Vaše srce zanima. Veoma.

I sve mi se čini da ja od njega tek tako lako odustati ne mogu.

Ali zapamtite, Ljubljeni – lom tudjeg srca za ovog Razbojnika je neuspeh. Najveći. Greh. Najteži. Otud tolike ograde u mojim mislima. Tolika opreznost u koracima mojim.

Ipak, lagati ne mogu, osvojiti ga (sve mi se više čini) želim ... i evo me gde stigoh već pred kapije njegove, do očiju sjajnih naoružana ljubavlju.

Puštate li me unutra da zavirim ... ima li tu mene buduće?


Reči ...

— Autor lillianq @ 15:15

„Daj mi palac, moj je.“

„Ne dam.“

„Žarko, zašto mi ne daš?“

„Dobro, daću ti sledeći mesec.“

„A mogu da uzmem i ova druga dva prsta?“

„Sunce ti malo dečije, pa šta će ti?“

„Tako ću i zvanično imati šipak od tebe.“

Motale su joj se kroz glavu ove i druge detinje reči od pre neko veče dok je prilazila njegovom stanu ne znajući da li želi da se u njega popne. Neki sličan, bezazlen dijalog prethodio je i jednoj pogrešno upotrebljenoj reči koja sada preti da joj se ušunja u svakodnevicu i da je opasno nažulja. Kako će sada sa njom?

Reči ... slabo su ih upotrebljavali, još slabije se njima sporazumevali. A eto, i ono malo što su izgovarali uglavnom je dovodilo do nesporazuma.

Rode se one, krenu ka grlu ali ako neka i izadje – ne zazvuči dobro. Ne prepoznaje se. Nije dovoljno meka. Nije topla. U kontrastu je sa stanjem duše i kao da se stidi nežnosti koju bi trebala da prenese, pa se inati, šašava. Para uši. Obuče se u neku sintetičku haljinu koja je čini ružnom i jeftinom.

Zato uglavnom ćute.

Tek, on joj stisne ruku kao da joj priča. Čuje ga, razume, diše joj u potiljak i dahom kazuje. Oseti mu kožu i kako joj preliva ... sebe ... Kako izjavljuje ljubav. Bez reči.

Ćute.

I ona njemu stisne ruku kao da govori. Uzdahne, spremi usne već za reč ali je otćuti. Dahom mu svojim kazuje. On je razume. Miluje ga kožom i preliva ... sebe. Izjavljuje ljubav. Bez reči.

Uglavnom ćute ali eto – ta reč nesretna, izletela je preobrazivši se u svoju suprotnost ... I ona sada stoji u dilemi - ima li svrhe uopšte da se penje? Hoće li uspeti da ne misli? Ili da jednostavno ode ... dok još može. Da li može?

„Oh, dragi Bože, daj mi znak, jer ja ... stojim ovde izgubljena.“

I evo. Vidi tunel i njega. Crnog i toplog. Ide joj u susret, a iza ledja mu svetlo.

Znak.

Poziva je strpljenjem i prisustvom i ona mu ... kreće u susret.

Reči ... očigledno nisu za njih.

Zvrrrr .... „ja sam“ ... lift, hodnik, mrak, i on – na kraju tunela. Stoji topao i crn i prisustvom je svojim poziva.

A iza njega svetlo!

Dalje je kovitlac i čarolija.


Lilit vs. Eva

— Autor lillianq @ 17:15
Rodjena kao Lilit, vaspitavana za ulogu Eve, dugo sam verovala u Adama. Nadajući se da se mogu zadržati.

Odricala se leta medju oblacima, divljeg galopa stepom medju svojima ... zvezda ... blata ... krvi i osmeha.

Vaspitana da živim kao Eva, mučila sam Adama, jer je duboko u sebi osećao ... da me ne može zadržati.

Ponekad, još, zavidim Evama na spokoju i konačnosti koja ih izgleda smiruje. Ponekad. Još. Ne razumem – ali zavidim. Kao žensko - želim da me pokore. Kao Lilit - ne dam im se jer strahujem da je mir laž i predsoblje smrti. Da prepoznavanje i predaja znače tišinu i kraj.

Rodjena kao Lilit – nosim nemir sebi i drugima, nudim oluju, čupam korenje, pustošim  ... i baš zato tražim - sličnog.

Sebi ravnog. Kog ću se i sama plašiti, a za koga se plašiti neću. 

Sebi nalik. Da me zauzda i zajaše, pa da mogu da ga zbacim i odjurim ... a da ga povredila nisam.

Moćnog. Da mogu da izlijem na njega sve sokove svoje i otplivam ... a da ga udavila nisam.

Jakog. Da ga odmah ne prepoznam i otkrivam što duže. A kada ga opčinim da odem ... i ne strahujem kako će takav dalje.

Rodjena kao Lilit, ja sigurno ne tražim Adama. Jer sam ga imala i znam ... da mu ne donosim sreću.

Rodjena kao Lilit, ja konačno živim radost jer gorim svoja krila leteći ka Suncu. 

Na licu mi osmeh, u srcu muzika jer volim ... njega ... a znam da je nevolja :)


Falim Te, Bože, za predizbornu šutnju!

— Autor lillianq @ 21:21
Nekada davno, još kada su jagode bile manje od paradajza a temperature od 33°C leti smatrane izuzetno visokim i čak tropskim, u obližnjoj bari (zove se obližnja zato što je bila u blizini mesne zajednice) živele su dve žabe - Marija i Olga. Nije se znalo koja od njih dve više voli da peva!

Sve žabe, istina je živa, u suštini vole da pevaju. U horu. Retko koja se odvaži baš da peva sama. Pa još na ruskom, kako je to Olga često činila (mada ruski nije znala baš najbolje .... Ah, šta pričam – pa nije razlikovala babu od kera!) ili podignutog desnog kraka što je nekako oduvek bio Marijin znak raspoznavanja. 

I dok su sve žabe pevale samo na jeziku regiona na kom su se nalazile i uglavnom pred kišu, noću, Marija i Olga su pevale non-stop.

U po bela dana pa i celu mrklu noć. Kiša ili sunce. Same ili u horu. Jedna na ruskom, druga na srpskom (nikakve veze izbor jezika nije imao i nema sa pravoslavnom Crkvom)

Jednoga dana, pronese se barom glas da se u obližnjoj (zove se obližnja zato što se nalazila u blizini bare) mesnoj zajednici osniva kolokvijalni žablji hor. Audicija je bila zakazana za noć pred lokalne izbore kad je svakako vladala predizborna šutnja te su kandidati sa izbornih lista (a koji su svi redom znali da krekeću) mogli da budu počasni članovi žirija.  U koji su se čak i gurali jer su nekako svi redom voleli batake. Žablje, jel.

Marija i Olga našle su se u čudu. Velika ljubav ka pesmi vukla ih je ka mesnoj zajednici ne bi li se što pre prijavile na audiciju. Sa druge strane, jeste da se o žabama priča da su ljigave i sluzave ali one su vrlo dobro znale da su u poredjenju sa političarima glatke i izglancane kao stolovi u Bakingemskoj palati. Pred dolazak gostiju. 

I sad – ljubav ili predrasude. Ljubav. Predrasude. Ljubav.

Naravno, pobedila je ljubav i naše dve žabe se nadjoše na listi za audiciju. Jaoj, kad počeše pripreme. Te, šta ću obući. Te, koju ću pesmu otpevati. Te, hoćemo u duetu ili svaka za sebe ... 

Skakutale su i kreketale čitav dan a noć kad pade i temperatura se spusti, one onako ugrejane napiše se vode iz bare (obližnje, naravno. A nisu valjda s uma sišle da odlaze u drugu baru samo da bi vode pile. Svašta i od vas!) koja više i nije bila baš dovoljno topla da bi se bez posledica po glasne žice mogla piti. Ali, kažem, onako srećne i zanesene predstojećim učešćem na audiciji i prilici da se s pesmom iz sveg glasa krene malo im se k’o pamet zamutila i one se vode, kao što rekoh, onako svojski, žablji napiše.

Kad sutradan ... Belaj. Nijedna od nji’ dve ne mož’ ni da mrdne. Bahaldisale od temperature i celonoćne groznice načisto. A u grlu crvenilo i krajnici kao u slona (ja zapravo nemam pojma da li slonovi, a i žabe, uopšte imaju krajnike ali to sad nije ni bitno. Napomenuh ovo čisto iz razloga da me ne citirate negde pa kad nastane cirkus da kažete – Ljilja rekla).

Džaba oblozi od kupusa, džaba ispiranje grla rakijom, džaba šerbet čaj. Grla promukla kao u Vlade Kalembera. A čas audicije se bliži.

Imale su samo jedan izbor (da li se to onda zove izbor?) – da pevaju "O, o, o Lili" ali nijedna nije htela pesmu da posveti mome imenu jer su bile poprilično besne na mene (posebno Olga. Malko čak strahujem i za svoj život ... pa ću prestati sa sr...m sada i odo, konačno, da uključim neki od medija jer bi predizborna šutnja trebalo da je počela. Ili još uvek nije?)
.
Nema ovo dragi moji nikakve veze sa mozgom, niti ikakvu pouku iz ovoga možete izvući nego - napolju prelepo prolećno veče. Ćarlija tajfun (strahujem za one balone naših kandidata za gradonačelnika. Dal neće odleteti pa šta ćemo onda?! Neće krezubi narod znati koji je iz kog grada doleteo!). Prašina se vazdigla, ja se plašim i frižider otvoriti da mi ne bi neki deran letak neke stranke u ruke uvalio ... i meni eto ostalo da lupam po tastaturi. Šta ću.
Pa ko mož ostati pametan uz ovo? 
.
Ajd, pa se vidimo u mesnim zajednicama za koji dan! 

Zoosk

— Autor lillianq @ 23:59

Gledala ga je kako spava. Crn, ličio je na nešto toplo iz detinjstva ... možda na san... možda na princa ... nije bila sigurna. 

Želela je da mu telo celo obeleži kao žar vrelim poljupcima ... da ga žigoše da ga nijedna više ne poljubi ... da ga začara ... da nijednu više, sem nje, ne poželi. Želela je ... da u njoj pronadje sve ... a znala je da neće ... jer, on nije ...
Slušala mu srce. Milovala kožu. Uživala ...

Gledala ga je kako spava i kako u snu glavu okreće ka njoj. Udisala, upijala, topila se, prelivala ... 

Zahvaljivala dragom Bogu na ovim trenutcima ... kada joj duša, kao oblak, raste. Od ničega. I, verovatno nosi kišu ... jer on ... nije ...

“Kada si počela da pleteš mrežu oko mene?” kao grom iz vedrog neba, izgovorio je a da je nije u oči pogledao. To isto radi i ona ... kada se plaši ... da bi pogled u oči mogao izazvati ... da bi reči mogle zazvučati ... patetično ...

Da li je moguće ... da su i u tome slični? Ili se to on ... samo igra?!

Nije ju nikada lagao, i na tome mu je bila beskrajno zahvalna. Nikada joj nije rekao da je voli. Nikada - da može da traje u dvoje. Sita je laži i preterivanja. 

Nikada je nije lagao, do sada i, čemu sad ovo? Kada ona stoji na rubu ... i, samo jedna njegova reč ...

Bio joj je ... sve draži. I to bi uskoro mogao postati problem.

Jer, ona njemu nije.
 

Medveđa dijeta

— Autor lillianq @ 16:20

Znate li priču o medvedu Nićiforu, rodom iz Šume br. 11 (od ukupno 13 koliko ih je  preostalo na kugli zemaljskoj),  koji je jednog leta nakon 101. kraja sveta rešio da drži dijetu? Ne?!

Priča kreće ovako...

Iza sedam mora, i sedam gora, sedam planina i sedam dolina ... u dnu pećine hladne i mračne začulo se strahovito krčanje creva! Znak, bar za našeg medveda Nićifora, mnogo jači i tačniji od svih visibaba i svih kukureka da je zimi kraj i da se u potragu za hranom pod hitno poći mora!

Proteglio se, glasno zevnuo, počešao stomačić i coknuo usnama suvim od višemesečnog sna.

„Ha, Boga ti, baš se ogladnilo! Da vidim kud’ću“ reče naš junak koji nije išao u osnovnu školu te nije bio u obavezi poštovanja pravila. 

Napravi prvi korak van pećine, i još onako oslepljen od spavanja u mraku, stade na donji deo grabulja koje je neko očigledno pre snega tu ostavio i zaboravio, drška se diže, udari ga po čelu i on shvati:

„Otud več NAGVABUSITI!!!“ pomisli Nićifor koji pored toga što nije umeo da izgovori slova „r“, „l“ i „lj“, nije mogao ni da ih zamisli!

„Ne tvebaju mi indijanski vvačevi i zaječavske babe gatave da bi’ s’vatio – biće ovo za mene očigvedno jedna booooovna godina!“

Kako reče, tako i nateče. Skroz! Podliv mu se sa čela već spuštao na levo oko kad, začu kukurekanje Kukureka:

„Jesi li ćorav. Pazi kud staješ sotono. Skrlja mi vrat na pravdi Boga!“

„Izvini, avi nagvabusio sam pošteno od jutvos i ne vidim baš najboje na vevo oko“ reče naš jadni Nićifor i na vrhovima šapa, vrlo netipično za medveda (pa još gladnog kao vuk) udalji se od piskavog kukurekanja od koga kao da ga je i glava počela boleti.

„Migvena! Baš ono što mi je tvebavo. Movam piti vode.“ i kako kaza, potok mu se ukaza pred desnim okom jer na levo više nije mogao gledati uopšte. Potrča, naže se, zabi glavu u potok ne bi li razladio otok, napi se vode i uz sve to još ugleda poznato svetlucanje i presijavanje krljušti pastrmke, veličine – taman!

„Vidiš ti to. Još bi gatave vadno pvomašive. Može biti da ovo i neće biti tako voša godina“.

Oštrim kandžama spretno ulovi jednu, potom još jednu ... potom još jednu pastrmku, pošteno napuni stomačić i pomisli: 

„Sad bi mog’o nešto svatko! Pvošve godine, ukoviko mi ove gvabuje nisu i mozak oštetive i ukoviko se dobvo sećam, u stavom hvastu na kvaju šume biva je jedna veeevika košnica. Odo’ tamo da pvovevim!“

U trideset tri koraka i dva-tri skoka preko starih, polomljenih debala, stiže Nićifor do starog hrasta i nestrpljivo gurnu šapu

„Tu je!“ a osmeh mu se, kao mleko, razli preko njuške.

„Tu je“ reče još jednom, ovaj put naglas, kako bi bio sigurniji u lepu stranu istine. Da je mogao da se uštine, on bi se verovatno i uštinuo ali avaj, šapa mu je već bila duboko u košnici i imala pametnijeg posla od štipanja sopstvenog ... jel ... Nićifor otkine poveći deo saća i izvuče ga zajedno sa medom. Besne pčele bockale su ga svud po šapama i njušci ali svi znamo kako je kad namirišeš nešto lepo. Sto bockanja i dvestotine zvockanja te od toga tako lako više ne može odvratiti. 

E, i baš kao što mi znamo da srljamo mečki na rupu tražeći nevolju, tako i naš medved Nićifor tog proleća kada je omirisao i probao med najlepši na svetu, krenuo je sa srljanjem pčelama u košnicu, i to ni manje ni više nego dva puta dnevno. Da nije slučajno izmedju „srljati“ i „skrljati“ razlika samo u jednom slovu, videćete uskoro.

Vreme je prolazilo i Nićifor se od starog hrasta sve manje pomerao. I to samo kada je bio jako žedan i odlazio da pije vode. Ništa drugo sem meda mesecima okusio nije. Zubi su mu se kvarili. Stomačić rastao,  a raspoloženje padalo. Nije imao ni volje ni snage da učini nešto sa vremenom koje mu je dato na dar. Znao je, oh, više nego vrlo dobro je znao, da medom neće stvoriti kvalitetne naslage koje su mu neophodne za zimski san. Znao je i da sve manje liči na medveda a sve više na gnjilu krušku, al mario nije. Ni zere.

Dok ...

Dok mu se jednoga dana, od povetarca koji je prostrujao šumom, krzno na ledjima nije nekako prijatno nakostrešilo, srce pesmu zalupalo, a nozdrve počele da love mirise ... lepše čak i od mirisa košnice.

„Šta je sad to?“

Talasi energije su ga udarali u naletima negde u visini stomaka i on se, onako lenj, naposletku ipak uspravi na zadnje šape ne bi li video kakvo se to stvorenje približava šumi i šta mu to radi kad mu ništa ne radi.
Medvedica Lenka, potpuno svesna da je u najboljim godinama, graciozno se njihala ka šumi.

Videla je Nićifora još iz daljine ali marila nije. Šapu na srce, u onako jadnom stanju i nije bio prilika za prilaženje. Lenka prodje ni ne okrznuvši ga pogledom i Nićiforu se srce slomi tako glasno i tako bez razloga da on sede istog momenta i čvrsto reši da - tog dana, toga trena i ni minutu kasnije započne najrigorozniju dijetu o kojoj se i dan danas priča u medvedjem svetu kao o gotovo pokušaju samoubistva. Ali, da idemo redom ...

Svestan da je mesecima dane gubio a sticao naslage od kojih sada više liči na krušku nego na medveda, on donese čvrstu ali vrlo nezrelu odluku da neće ništa jesti mesec dana. Ne med - nego ništa. Ni kruške, ni ribe. Ništa. A i vode će piti u malim količinama ne bi li što brže ovu gužvu sa stomaka uklonio.

Dani su prolazili, sunce je pržilo (ne zato što se inatilo Nićiforu nego zato što je Sunce to leti ionako uglavnom radilo) a Nićifor je bez hrane i vode kopnio na očigled. Sve je više ličio na prostirku kakvu srećemo u lovačkim restoranima. Oči mu se iskolačile, čeljust ispala a sve ostalo je kopnilo i nestajalo. Krzno mu je visilo na sve strane.

Kad ...

Poznati simptomi ... krzno na ledjima se prijatno nakostrešilo, srce pesmom zakucalo, nozdrve od lepote podivljale ... Lenka ... 

Videla je njega Lenka još iz daljine ali marila nije. Šapu na glavu, i Nićifor da ima mozga zamislio bi se i shvatio na šta liči i šta sebi radi, ali ... poznat je (nerazjašnjen, ali poznat)   fenomen da tamo gde se ljubav useli u srce mozak uglavnom napusti glavu, pa ni Nićifor nije bio izuzetak. Doveo je poslednjih dana sebe do granice izdržljivosti i prepoznatljivosti tako da ni za gledanje nešto baš prilika bio nije.

Lenka prodje a da ga ni okrznula pogledom nije i Nićifor, onako žedan i izgladneo, umoran i razočaran ovog puta ne da nije seo dole istog momenta već pade u nesvest iste sekunde.

I to pade tako naglo i tako odlučno kao da nema nameru skoro da se povrati. Cela šuma se oko njega sjatila (i medvedica Lenka, naravno) ... svi su ga umivali, donosili pastrmke, čupkali, štipkali, prinosili med nozdrvama ... a Nićifor, koji je u nekom momentu i došao svesti, od sramote oči nikako ne otvara. A kako 10% azbuke ne ume pravilno da izgovori – ništa ni ne progovara. Samo ćuti, žmuri, i misli se:

„E moj Nićifove, eto ti ga sada ... ti i tvoja dijeta. Ko je još video da medved dvži dijetu. Moj Nićifove, cvni Nićifove. I kako sad misviš iz ovoga da se izvučeš?“  

Svi mi u sličnim situacijama mislimo kako da se izvučemo iz neprijatnog zamešateljstva u koju nas je naša sopstvena glupost dovela i svi na kraju shvatimo da zapravo postoji samo jedan jedini put i način, uvek. A to je – diži se i napred.

Ista ta misao proleti i Nićiforu kroz ono malo pameti koja mu u glavi ostala, on otvori oči, hrabro pogleda Lenku pravo u zenice (ugleda osmeh), uspravi se na šape i kaže:

„Šta je pedevi (prim.aut. – ovo „pederi“ ne odnosi se na seksualnu orjentaciju i opciona je... tj. ne mora se naglas čitati :) ), misvivi ste da sam gotov?“ :)))

Odvali Nićifor na način kako uglavnom odvaljujemo kada želimo sakriti sramotu smehom i podje pravo napred. U budućnost. Za njim, a da je on nije ni pogledom okrznuo, podje Lenka kao što se polazi za svojim – bez suvišnih reči. Ono što je zanima videla mu je u očima i bilo joj je sasvim jasno.

I tako je Nićifor, uprkos malim šansama i lošim predznacima toga leta nakon 101. kraja sveta ipak pronašao budućnost u kojoj je živeo srećno do kraja života (i malko još duže čak!) sa Lenkom i tri svoja mečeta – Mitom, Kostom i PanDorom (mezimica je bila sva na njega pa je smela da ima slovo „r“ u imenu), uspešno balansirajući izmedju gladi i prejedanja.

Za vjeki vjekova.

Zakuni se, obećaj!

— Autor lillianq @ 22:11
„ Zakuni se. “
„ Ne kunem se. “
„ E, pa lako je tako. “
„ Zakuni se ti. “
„ Ni ja se ne kunem. “
„ Idi s milim Bogom, šta izvodiš besne gliste stalno. A stvarno, Žarko, koliko sam ti draga? “
„ 68 poena “ – izgovorio je kao iz topa. A ona je poželela da ga u top stavi. Ne. Iz ovih stopa odlazi i nikada mu se više neće javiti! Gotovo. Nikada! Kraj!!!

Da li da ga pita “ 68 od mogućih 100 ili 68/1000? “

„ Bože kako sam smešna “ pomislila je dok se, namrgodjena kao spomenik partizanima, borila sa njegovim ručerdama koje su poput hobotnice pokušavale da je obgrle. Na način na koji je znao da ona najviše voli. Voli inače. Sada ne. Sada bi ga najradije ... uf, eto kakav je on. Taman pomisli – korak su napred, a on mlatne jezikom (lajavim) i sve sruši.

„ Eeeeej! On će meni 68 poena! On. Meni! Zapamtićeš me, Žarko, zapamtićeš me kao što još uvek pamtiš tablicu množenja. A učio si je pre ... i-haj koliko! “

Bila je, uistinu, zbunjena. Zbrčkanih osećanja, gotovo kao Dražen onomad posle testa opterećenja na koji je (nepripremljen) pristao zbog mlade doktorke čije je simpatije želeo da osvoji. I kada mu je posle 10-to minutnog trčanja uzbrdo na pokretnoj traci, polugolom, poluživom ali totalno mokrom, izbečenih očiju, s dušom koja već viri iz nosa i instant upalom mišića od koje jedva da i diše nekako, stojeći sa prebačenom majicom u ruci i zalepljenim papirom svud po telu od brisanja, prišla besna medicinska sestra (od doktorke ni traga!)  i prosiktala „ 50 dinara za participaciju, molim! “

„ Hoćemo popiti nešto? “ pitao ju je „ Šta ćeš ti? “

„ Ja ću demetrin. Dupli! “ rekla mu je povredjene sujete. Ubedjena da sujetna nije.

Započinjalo je drugo godišnje doba od kada su zajedno. Scenografija napolju se menjala a i njih dvoje sa njom. Postajali su sve topliji jedno prema drugom iako to nijedno nije primećivalo. Ili nije htelo da primeti. Negovanje zabluda i ignorisanje stvarnosti. Dve omiljene discipline lokalnog življa koje su i oni uvežbavali godinama.

„ Aaaa, pa ne znaš ti sa kim imaš posla. “ promrmljala je lažnu utehu sebi u bradu.
„ Izvini, rekla si nešto? “
„ Kažem – treba li ti pomoć? “ (trebaće ti kad ja završim sa tobom!)

„ Eeee, pa neće moći tako. “
„ Šta, ne čujem te ovde. “
„ Kažem – ne znam gde mi je sako. “ (sapleo se o njega da Bog da kad se budeš vraćao!)

Vratio se, nije se usput sapleo. Vratio se sa jagodama i šećerom. Stavio poslužavnik izmedju njih dvoje i pogledao je onim njegovim ušećerenim očima. Kao jelen. Jeste, na oči jelena je podsećaju njegove oči.

„ Pi, majku mu kakav je ... a da odložim kraj za drugi put? Nije kraj zec pa da u šumi utekne. Svakako ne mogu ništa izgubiti. Jer ništa i nemamo. “ proletelo joj je kroz glavu a da nije moralo ni da poleće. Dva put ništa je ništa. Biće da kraja nije ni bilo.

U glavi je danima već pevušila pesmu „ Kolo, kolo, naokolo, vilovito ... aoj Sremče – gujo ljuta ... “ :)

Kraj se očigledno sapleo o konac (vilen), zec se nekako sakrio u lonac (pun želja) ... I nek joj je sad Bog u pomoći.


Lilit, i ples sa Đavolom

— Autor lillianq @ 18:15
Sa Venerom u škorpiji i glavom u oblacima i nije imala puno izbora sem da traži strast od koje nebo gori i da pokorava nepokorne. 

Zaogrnuta samo crvenim mantilom, nosila je vatru u utrobi i želela ga toliko da se plašila za njegov život. :)

"Dobro veče gospodine Pešić" prozborila je ulazeći u lift. Sagla glavu i sakrila pogled povlačeći rever mantila ka bradi. Večeras je bila Lilit i bila je svesna da to izbija iz svake njene pore ... Ne bi bilo zgodno da taj sjaj dotakne pogrešne ... 

“Laku noć” rekla je tiho minutu kasnije, svesna da gospodin Pešić ne trepće. I ne diše. I da živi sprat ispod.

Izašla je u hodnik koji vodi ka njemu. Nikada ne pali svetlo. Mirisi je nose nepogrešivo. On. Na vratima, kao i uvek kad ju je očekivao, velik i topao kao ljubav. I bar dva puta lepši! :) Bio je stvoren za uživanje. Aksiom. Tačka. Ništa se tome nije moglo dodati. Još manje od ništa oduzeti. Onako lep za lepotu rodjen. I kako svetu uskratiti, kako takvog osuditi samo na jednu? Kada se uživanje, kao i ljubav, deljenjem ne smanjuje. Neobuzdan kao radoznalo dete, čula su bila njegovi jedini gospodari. 

Večeras mu je bila potrebna koliko i on njoj, za ples na ivici razuma koji ih već mesecima nosi. Vazduh je vrio kao u blizini vulkana. Tlo je drhtalo ... i, usne, prethodnica, susret. Potom ruke, polako, kreću u zagrljaj. Klize. Ulje se doliva ... utroba na utrobu ... damari kao izgladnele zveri ... kidaju ... gubljenje oblika ... akvarel ... razlivanje.

Predavanje, spajanje i stapanje. Otimanje i poklanjanje. Preklinjanje, zaklinjanje ... bez ijedne izgovorene reči. Ples ... ples koji pleše plesače ... i uzdasi ... Puna ih je soba.

Otkucaji srca. Par najvećih, progutanih reči i obećanje u vazduhu “Idemo dalje”.

“Znaš šta sam hteo da ti kažem” izgovara kao pliš mekim glasom. Srce joj skače kao srna, nesvesna da ga on, bitanga, oseti na koži svojoj i baš zato ćuti ... i muči je ...
“Hteo sam da ti kažem da sam gladan.”

Nevolja. Eto šta je on. Nevolja kojoj se ona toliko raduje. A, ako ćemo pravo - i zaslužila je takvog.

Sa Venerom u biku i glavom punom oblaka, bio je k’o stvoren za nju. Vir crni iz koga će se, već vidi, teško bez posledica izvući. 

Ali, i zašto bi?

Vilen konac

— Autor lillianq @ 17:27
Skupila je hrabro svojih teško osvojenih 68 poena, ponosno digla nosić i pojurila ... što dalje ... naopačke obučene jakne ... što dalje ... ne shvatajući da joj je za noge već vezan vilen konac čarobnjaka vilenjaka sakrivenog iza slike u njegovom stanu. Vilenjaka kog joj je obećao za rodjendan. I ona će ga uzeti. Taman morala s lavovima da se rve, na Mesec popne, i sa Meseca skoči ... u čašu vode. 

Taman svih 68 poena izgubila zbog toga! Taj vilenjak će 11. decembra 2012. biti njen! I punktum.

„Baš. Kao da me je i briga koliko bodova kod njega imam osvojeno. Ima ih koji me hoće i ovakvu. I, uostalom, mnogo mi više pružaju. Hm!“

Ima. Pružaju. Hoće. Ali ...

Nisu knap. Ne upija ih koža tako kao njega, majku mu. Nisu dovoljno neuhvatljivi. Nemaju mozgove nepredvidive tako. Ni dlanovi im nekako nisu dovoljno ... šta god ... ali nisu.

„Ne valja ...“ mislila je dok se davno zaboravljena amazonka u njoj radovala celim svojim bićem „Ne-va-lja. Al - NIKAKO! I zašto ne pobegneš sada dok još uvek možeš?“  sama je sebe savetovala znajući da savet ničiji nikada poslušala nije. Pa neće ni sada. 

Igra. Konačno zadatak dostojan budjenja.

„Igra“ pomislila je i, iskreno, duboko u sebi beskrajno joj se radovala. „Neko vredan borbe.“ Dovoljno kompleksan i kompletan. Dovoljno svoj. Dovoljno jak.

Obećanje. Koje on nikada nije izgovorio. Obećanje, koje on svojim postojanjem pruža i ... slika ... vilenjak ... dani puni osmeha, nadmudrivanja i uživanja. Slika.

Knap!

Moglo bi da uspe. Ako je vilen konac dovoljno jak. I ako je tako sudjeno.

A i ako nije ... igra ... konačno. :)

Sunce ti veliko H.D. zvani Žarko. Sunce ti veliko poljubim.

Idemo ... u Zonu Sumraka ... i jedva čekam ... pa kud puklo!

Lilit

Powered by blog.rs