Sova i Sunce
„Huuu“ reče sova, proletevši tik ispod žica na banderi „dobro sam prošla. Ne smem više gledati u Sunce.“ I tek što izgovori ovu mudru misao, okrete glavu za 180° i namigne Suncu, pravo u pegu.
Bio je 11. čas 11. u mesecu suncokreta, i mesec je još uvek spavao na jugu dok se Sunce približavalo tački u kojoj su suncokreti najdostojanstveniji. Sve što ima noge ili leti, zavuklo se u debelu ’ladovinu čekajući suton. Zemljom (bar njenom severnom poluloptom) je vladao mir. Samo sova, avanturista, huče tamo-vamo unoseći zabunu.
Vezana kanapom natopljenim suzama za šljivu, mečka Božana ču ovaj čudni zvuk i pusti krik „Oslobodi me“.
Sova se trže ali, slepa od Sunca, nije mogla videti ko je to (i da li uopšte nju) zove.
„Oslobodi me. Vezala me ljubav i slepa poslušnost. I šta radiš, šašava, po ovome jarkome Suncu? Zar sove po danu ne spavaju? Da nisi s uma sišla? A i ako jesi, dobro je što jesi jer da nisi ne bi meni došla ...“
„Oooo, kakve torokuše. Ućuti! Ja sam Sova Luftikrilo i volim da gledam u Sunce. A tebe ću osloboditi ako prestaneš da me ispitkuješ i ako mi smisliš jedan savet za moju knjigu „Kako do Sunca u tri zamaha krila“.
Dogovoreno?“
„Tja, tvoj život tvoja stvar. Leti sestro i raširi krila. Vezan se može biti na više načina a ti, vidim, to sebi ne dozvoljavaš. Pametno, pametno. Ja umalo crkoh svezana...“
Sova očima da znak Božani da ne želi čuti više ni reč, sem saveta vezanog za Sunce, i kljunom preseče mukom i ljubomorom natopljen kanap.
Odvezana Božana kroz osmeh joj reče:
„Nemoj nikada leteti za senkom jer tako do Sunca nikada stići nećeš“
„Huuuu“ reče sova bestidnica i avanturista i nastavi svoj nelogičan let poljima teškim od mirisa kad, opet odnegde začu „Oslobodi me“
„O, sveti oče, o, majko draga, šta je to sa živim bićima danas. Da nisu svi svezani i zapleteni u pogrešna scenarija pa meni rešili da zagorčaju dane?“ pomisli sova a iz grla joj izlete „Ko to zbori? I odakle? Ja sam sova, slepa sam od Sunca i ne vidim baš najbolje ali zato čujem za dvoje!“
„Ja sam, muva Zunzara i nalazim se zatočena u muholovki. Lepotom me svojom očarala, lažnim obećanjima privukla i evo me sad gde trnem od straha u uverenju kako krila svoja vetru nikad više ja pružiti neću.
Oslobodi me.“
„Pobogu, šta vam je svima danas. Dobro, oslobodiću te ali da mi za uzvrat izgovoriš neku lepu misao ili otkriješ neku tajnu o Suncu. Želim mu oči zamagliti i u srce mu se uvući a ne znam kako! Imaš li neki savet za mene?“ reče sova i ni tri ni četiri već oslobodi Zunzaru.
„Ah, Sunce, pa što ne kažeš, znam sve o njemu. Evo ti zlatnog saveta o, spasiteljko moja:
Sunce voli boje i zato prosipa dugu. Sedi na talas svetlosti, prepusti se bojama i kreni mu u susret.“
„Huuu, gde da nadjem talas svetlosti u ovoj zemlji pomračenih umova?“ pomisli sova nastavljajući let. I taman kada je pomislila da je mukama i pozivima u pomoć došao kraj – kad negde ispod sebe začu:
„Oslobodi me“
„Oslobodi me, pa oslobodi me ... sto mu zumbula pomahnitalih od mirisa, ko je sad opet?“
„Ja sam, leptir Kupusar, evo me nogu zalepljenih u med. Htedoh preko leba pogače pa dopadoh jada.“
Oslobodi me ... hoću ... savet ... odlično ... imam ... hajde
I sova u kljunu donese nešto vode, prosu ih leptiru na noge ne bi li se slatkih okova (ali ipak okova) oslobodio i leptir progovori. Na tečnom latinskom:
„Kupus, kupus in fabula lupus“ a potom doda i:
Jer, ko se sunca krije – bolje da ga nije ali ko mu bez zaštite u susret srlja stradaće načisto - sasvim.“
"Huuu, hmmmmm, huuuu, kakvu čudnu družinu sretoh na svom letu. I svi poznaju Sunce bolje od mene a samo mu ja u susret toliko hrlim. Zašto? Mora da je zbog toga što u mraku provedoh ceo svoj vek. Oh, ali koliko je samo lepo. Šta su mi ono o njemu sve danas rekli:
Nemoj nikad leteti za senkom jer tako do Sunca nikad stići nećeš.
Sunce voli boje i zato prosipa dugu. Sedi na talas svetlosti, prepusti se bojama i kreni mu u susret.
Jer, ko se sunca krije – bolje da ga nije ali ko mu bez zaštite u susret (ko muva bez glave) srlja, stradaće načisto - sasvim.
U pravu je leptir Kupusar, tako mi vuka u fabuli i svih ćufti u sosu, zaista mi je potrebna zaštita. I kud sam i krenula tako gologlava! Gde mi je pamet bila" pomisli sova i doda “Šta ću sad!”
Kad, dole ispod sebe ugleda grad pun užurbanih dvonožaca sputanijih, zavezanijih i tužnijih sto puta od mečke Božane koju je taj dan upoznala.
Raširenih krila milovana vetrom, vodjena Suncem, nošena nadom, sova je po ko zna koji put pravila krugove iznad grada, ni sama ne znajući zašto se ne usudjuje da se spusti i šta tačno traži. Čitav prizor ispod nje činio ju je nemirnom ali, iako je to ovde nekako najviše očekivala, niko joj nije dovikivao “Oslobodi me”.
“Tužno. Ne želim se dugo zadržavati ovde. Ovi mirisi mi ne prijaju.
Ovde Sunce zasigurno ne prosipa dugu. Nego da ja vidim čime oči da zaštitim kad već ne umem da trepćem k’o sav čestit narod kako ne bih stradala k’o torta na rodjendanu trogodišnjaka. Ako je ikako moguće. Ikako!”
I sova, kružeći nad tim sivilom, ugleda maleno ostrvo boja i usmeri svoj kljun ka njemu. Za manje od minute našla se na gradskoj pijaci, jedinom mestu gde se životni puls još uvek osećao. Uze sa najbliže tezge naočare za sunce koje su joj išle uz liniju obrva i praćena vikom i drekom oštećenog prodavca vinu se visoko u nebo ne bi li što pre napustila beton koji je isijavao nervozu.
“Uuuuuh” reče sova na šatrovačkom “samo kad izvukoh živo srce odande. A gle ovog plavetnila i lepote” pomisli sova, stavi naočare i dopusti kljunu da seče vazduh u smeru suprotnom od smera senki.
“Jesu šašavi svi oni ljudi dole što žive u toj čamotinji i sivilu ali, svaka im čast za naočare. Stvarno je lakše sa njima! Evo, ni vetar mi više ne suši zenice. ”
Sunce je već polako povlačilo svoje zrake ka sebi ne bi li ih spremilo na vreme za južnu poluloptu. Vazduh je postajao sve lakši a sovini kapci sve teži.
„Vreme je da nadjem granu za spavanje, valja mi na počinak poći.“ Kako pomisli, tako i učini. Smota se na borovoj grani, uvuče i ono malo vrata što je imala i sklopi oči kako ih sklapaju samo oni mirne savesti i bujne mašte. Znajući da je dok spava čeka film u boji. Premijera. Svaki put!
Oko nje su noćne ptice vrile od života. Smeh i graja ostalih sova razlegala se šumom. Tonući u san Sova Luftikrilo na momente ih je čula i ... kao da joj malko beše krivo što ne učestvuje u svemu tome ali, ona je imala svoj san. I bezrezervno mu je sve podredila. „Stići do Sunca. Moram stići do Sunca.“ Reče, misleći da je slobodna.
E sad, postoje dve vrste snova. Oni koje sanjamo dok smo budni i oni kada spavamo. Začudo, mnogo su manje realni i manje verovatni oni koje sanjamo budni. A mnogo više sputavaju i vezuju. Tako i naša sova koja po danu, budna kad joj vreme nije, sanja o tome kako će stići do Sunca, ove večeri usni san koji joj je dobronamerno poručivao „Okani se ćorava posla, oćoravićeš načisto al do Sunca o, šašava moja ludice stići nikako ne možeš! A i šta će ti – tako uvek isto toplo, isto sjajno i dosadno? Pogledaj šta oko sebe sve zbog svog ludog, opterećujućeg sna propuštaš? Probudi se (ne sad pašćeš sa drveta, nego kad budeš budna) i razmisli – može li te ikad zavoleti neko koji srca nema? Možeš li ti, ludice neumerena i naivna voleti nekog ko ne zna da leti?“
Sutradan, dok se lepotan sa Istoka ponovo pojavljivao u punom sjaju (kao i da zna drugačije!), sova ga osmotri dobro. I sa koje god strane da ga je gledala uvek joj je bio isti. Jednoličan. Ušminkan. I, zapravo beživotan. „Bogara mu njegovog, šta je sad ovo? Možda je zbog naočara?“ pomisli sova i baci napravu koja joj je ionako oduzimala boje i menjala stvarnost „Ne. I bez naočara mi je dosadan. Šta sam ja sebi uvrtela u glavu, huhuuuu, uvrtela mi se glava da Bog da na pravu stranu. Odmah sada!“
„I kud ću sad bez sna da me vodi?“
Kako to reče tako joj ispred nosa, pardon kljuna, prolete drug iz detinjstva, koga je znala čitav svoj život a da ga je zapravo tek tog momenta uistinu prepoznala. I srce se osmehnu. Onako kako se smeje kada prepozna oči.
„Vidi njega, molim te lepo. Šta radi u ovo doba budan, skitnica jedna.“ Srce joj se sve više smejalo, iako to glava još uvek primećivala nije.
„Odoh da ga pitam“ reče sova, na svom maternjem, okrenu guzicu Suncu svetlome i poleti, prvi put posle dužeg vremena, sebi u susret! Slobodna. A da nije ni znala.
„Eeee, kakve domaćice“ reče joj drug iz detinjstva „prava si prilika za udaju. Ako ti je dosadno – uzmi pa kopaj. Ne brukaj sebe skitnjom po sumnjivim krajevima u sumnjivim časovima.“
„Možeš da me poljubiš odmah ispod repnog krila jer, vidim, domaćin mi pravi kaže pa se i ne ljutim“ odgovori mu sova i pruži krilo čiji su se zamasi toliko poklapali sa njegovim i čije ju je srce toliko veselilo (a i njega njeno) da ni on ni ona zapravo nisu imali nikakvog izbora iako su, šašavi, glumili da drže stvar pod kontrolom i da im nije ništa.
„Huuuu“ reče sova „huuuu“ dopuni je drug iz detinjstva i prepirući se, nasmejani, odleteše kući.
Oslobodjena opsesije koja vezuje najjače, čvršće od lanaca, bolnije od kanapa, a neprimetno – Sova Luftikrilo pusti srce da leti.
„Huuuu“ odzvanjalo je nebo kao pesma a priroda se smejala tiho. Onako kako se smeje kada zna da će nešto trajati.
Kraj. Ili početak ;)
7 Komentari |
0 Trekbekovi
