Nekada davno Zemljom su vladali suša i glad. Kako bi se sačuvao red medju životinjama kojih je bilo sve manje te su stoga bivale sve gladnije i neposlušnije, Savet životinja sa sedištem u Africi kojim je predsedavao kralj Lav (zbog koga je sedište Saveta i bilo u Africi), doneo je Odluku da se ima strogo poštovati „Lanac ishrane“. Na vrhu toga lanca, normalno, bio je sam Lav jer svi predsedavajući za sebe uvek nekako nadju najpovoljnije mesto sa koga ih je ponekad nemoguće skinuti.
Po tom lancu slon i miš nikako nisu mogli biti neprijatelji pa se svi sigurno pitate što ga onda ovde uopšte i pominjemo. Ali, zakon je jedno a život se često odvija mimo zakona. Ko tu onda nije u pravu: zakon ili život nije tema ove bajke.
Nas priča vodi u jedno seoce na jugu Indije (to vam je tamo gde ne žive Indijanci) gde se desilo da punih godinu dana nije pala ni kap kiše. Oni koji su nekada putovali u Indiju znaju koliko je to čudno i neverovatno no, verujte, nastavak je još neverovatniji.
Iz tog sela su, iz pomenutih razloga, otišle sve životinje sem jednog krda slonova i velikog čopora kućnih miševa.
Slonovi su svoj ostanak pravdali poštovanjem tradicije i nemogućnosti da se napusti staza slonova kojom su još njihovi preci hodili i za koju su, uostalom, bile vezane sve lepe uspomene iz njihovog života. Praktično, po njihovim tvrdnjama beše to kolevka slonovske civilizacije koju su bili spremni da brane do poslednje kljove. Nešto kao nama Kosovo. E! Baš tako! :)
Svi znamo da slonovi imaju slonovsko pamćenje i da stoga u verodostojnost njihovih uspomena ne treba nikako sumnjati.
Miševi su, sa druge strane, verovali da se za njih uvek mora naći bar neka mrvica hrane u napuštenim domovima. Nažalost, već dugo nisu bili u pravu. Sve što su mišji želuci mogli svariti bilo je već pojedeno.
Svi znamo da u sposobnost mišjih želudaca da svare nesvarljivo ne treba sumnjati. Zato vam je sigurno jasno koliko je situacija bila ozbiljna a koliko nedostatak hrane evidentan.
U pomenutom čoporu miševa živeo je izvesni miš Mile i bio taman u godinama koje vrlo često ne poštuju zakone i propise starijih. Opet, da li su krive godine ili zakoni – nije tema ove bajke.
Dakle, jedno toplo veče kada je pamet svima već polako bivala na izdisaju (jeste primetili da srce ipak uvek dobije bitku i živi duže od pameti?) miš Mile i njegovi drugari, svi vrlo gladni i svi u buntovnim godinama pokušavaju zametnuti razgovor ne bi li skrenuli misli sa svojih praznih mišjih želudaca na neke mnogo uzbudljivije stvari.
Ali, avaj. Iz minuta u minut Miletov apetit sve je brže rastao dok Mile na kraju ne uzviknu: „Toliko sam gladan da bih slona mogao pojesti!“ i ideja, ma kako ona neverovatna bila i ma koliko se protivila zakonu životinjskog Saveta, rodjena je u Miletovoj glavi. A kako to već biva sa neverovatnim idejama, jednom kada vas dotaknu, ma koliko se posle trudili da ih zaboravite, one kao u inat rastu i muče vas dok ih ne prihvatite kao nešto sasvim normalno i neizbežno. Zapravo, niste više sigurni kako ste do tada uopšte mogli i živeti bez njih!
Uzaludni su bili pokušaji Miletovih drugara da ga odvrate i upozore na opasnost kojoj se izlaže i samom pričom o tome kako će pojesti slona. Lanac ishrane bio je istaknut na svim vidnim mestima i svakome ko ga se ne bi pridržavao pretila je oštra kazna. Džaba! Mile, rodjeni buntovnik, rešio je čvrsto i neopozivo da poštuje samo zakon svoga praznog mišjeg stomačića koji je glasno zahtevao da bude nahranjen. I to vrlo brzo!
To veče, pod okriljem noći, iskrao se Mile iz svoje mišje jazbine i otišao put severa odakle se prethodnog dana čula rika slonova. Sutradan, većina pripadnika čopora nije ni primetila Miletov nestanak. Bili su zaokupljeni traženjem hrane i punjenjem stomačića na raznorazne načine. Sve u skladu sa zakonom. Normalno.
Da Mileta nema, primetili su samo njegovi drugari, i sami buntovnih godina i bogati maštom koja pomera granice. I ostvaruje nemoguće.
Mile je postao jedina tema njihovih tajnih sastanaka, njihov heroj. A proglasili su ga i za vodju, mada sam Mile o tome još nije bio obavešten. Željno su iščekivali njegov povratak i, da ih je neko od starijih samo malo pažljivije pogledao, po zavereničkom sjaju u očima zaključio bi vrlo lako da oni skrivaju neku veliku tajnu. Srećom, stariji imaju tu lošu naviku da sve rade po navici i vrlo se retko gledaju duboko u oči pa im tako mnoge važne stvari nepovratno promaknu. Kažem, srećom po našu družinu jer vremena su bila opasna i njihovo ćutanje bilo bi kažnjeno kao saučesništvo u nepoštovanju zakona. A kazna bi bila visoka. I oštra. I široka. Kako se uzme.
Tri puta je još užarena sunčeva lopta prešla svoj put sa jedne na drugu stranu neba pre nego što je Mile, upadljivo zadovoljan i čudno zaokružen, ušetao nazad u svoje selo, obavijen tajnom.
Drugari su ga dočekali kao što se dočekuju heroji. Zažarenih pogleda, istovremeno i u glas, postavljali su mu bezbroj pitanja. A sva su se mogla svesti na jedno:
„Da li si ili nisi pojeo slona?!“
Okrznuvši ih vragolastim pogledom, Mile je prošao kroz okupljenu gomilu prozborivši samo:
„Uf! Strahovito sam žedan!“ i - legao da spava! Kao što se spava posle dobrog i obilnog obroka.
Neki su se posle kleli kako im je Mile šapatom priznao da jeste pojeo slona, dok su drugi njegov stomačić objašnjavali napuštenom vodenicom na severu zemlje (do koje Mile, ako ćemo pravo, nije mogao za tako kratko vreme ni da stigne) gde je, nema sumnje, pronašao džak pirinča ali, alav kakav je u njihovim pričama bio, nije hteo ništa da donese u svoje selo.
Bilo kako bilo, i jedni i drugi su zavideli Miletu na osmehu, stomačiću a ponajviše na veri. Veri koju oni behu odavno izgubili.
Zlim jezicima zalud su pokušavali da umanje Miletov uspeh i sruše mit koji se počeo stvarati.
A mitovi su, kao što sigurno znate, posvećeni onim retkim pojedincima koji čine čudnovate i junačke podvige i pomeraju granice mogućeg. Pojedincima koji svojim primerom dokazuju da su krila mašte najšira i da nas uz snagu vere mogu odneti daleko, najdalje i ispisati naše ime medju zvezdama.
Ako to zaslužimo.
Ja na nebu vidim Miletovo ime. A vi?
