Lillian Q

Čarobnjak

Nekako s proleća, rodio se na Severu zemlje Čarobnjak izuzetne moći. Nosio je sobom uživanja za sva čula. U ogromnim količinama! Medjutim, pravu čaroliju nikako nije uspevao da iskusi.

Svestan da mu bez traženja značajno opadaju šanse da će naći ... to što traži .... šta god to bilo ... ali sve više smoren i opkoljen dosadom istovetnog, polako je tonuo u san.

Delio ga je korak od predaje.

Magija

Nekako s jeseni kad magije i nastaju, rodila se na tom istom Severu - Magija. Bila je obeležena brojem vilenjaka. Brojem 11. Koliko godina i beše mladja od Čarobnjaka. Nosila je sobom šareni mozak i prosipala, doduše pažljivo, boje na one oko sebe ali nije dobijala sliku koju želi. Pravu čaroliju nikako nije uspevala da proizvede.

Iako svesna da joj se bez traženja značajno sužava krug onih koje sreće i smanjuju šanse da će naći ... to što traži ...... šta god to bilo ... morala je sebi da prizna da se vremenom nadala sve redje, očekivala sve manje i - polako tonula u san.

Bila je na korak do predaje.

Vrata Raja

Nekako pred Božić, kada se čarolije i dešavaju, Magija i Čarobnjak ukrstili su moći po prvi put ... nedovoljno svesni da su utrli put čaroliji koju su godinama tražili. Veliki lovci na čaroliju, stepski vuci – samotnjaci, ignorisali su tragove koji su se pred njima pojavili ... strahujući da ih vode u zagrljaj. Zagrljaj znači dvoje. Kad postojiš u dvoje ne zavisi sve i isključivo samo od tebe. Zagrljaj znači predavanje i, na neki način, moguću slabost. Ahilovu petu.

A oni nisu želeli da budu slabi.

Na svu sreću, jednom kada ih je prepoznala Čarolija ih više ništa nije pitala. Čarobnim prahom nemilice je posipala uvlačeći ih u sebe sve dublje. Puštajući da naivno misle kako im nije ništa.

Vreme je postojalo i oni su ga bogatili uzdasima, stvarajući oblak koji ih je nosio sve češće i sve više .... ubedjeni kako im nije ništa. Doduše, ne baš ništa ali svakako ništa što ne bi mogli kontrolisati. Samo da žele.

Sve dok jednoga dana ...

... oblak koji su punili Čarolijom ... nije dostigao tačku uzletanja ...

I dok njih dvoje nisu poleteli tim oblakom ... ravno ka svetlu. Ne, nije se tu radilo o gubitku svesti (kontrolu svakako odavno već nisu imali). Upravo suprotno. Oblak ih je poneo, a da ih ni pitao nije, u nove visine i osvajanja svesti.

Magija je klečala na oblaku, okrenuta zvezdama. Čarobnjak je, bez reči, naslonio svoje dlanove na njena gola ledja. Kao da želi da je digne. Ona je znala da treba da zabaci glavu i otvori se ... iskustvu. Kroz njegove ruke (a bio je njeno Sunce) u njeno telo (a bila je njegov vazduh kroz koji je voleo da leti) ubačen je zmaj. Plav od mlade svetlosti. Treperenje, drhtanje, izvijanje, talasi miline ... dok svetlost u njoj raste i postaje žuta, zrela, jaka ...

Ritual. Čišćenja, spajanja i ... venčanja. A da ih niko ni pitao za dozvolu nije.

Njegove ruke, mirno položene na njenim ledjima ... tonu ... i njih dvoje spaja svetlost. Drhtanje ... vrhunac ... krik. Nemi, naslanjaju se na oblak ... zatečeni iskustvom, zure ... i onda ... kao da im nije već dosta Čarolije priredjeno ...

Vetar!

Uleće kroz prozor i još onako omamljene i zbunjene ... vezuje Čarobnjaka i Magiju jedno za drugo ... ne tražeći saglasnost ... i nestaje u trenu!

Gurnuti kroz vrata raja, Čarobnjak i Magija venčani su te večeri, uz prisustvo dva svedoka – Svetla Sunčevoga i Vetra Laufera ... i eno ih gde i dalje u čudu sede ... ne mogavši ni sebi (a nekmoli drugima) da objasne – šta im se to, pobogu, desilo te večeri ... na oblaku ... u sobi?!?!

Naglas i dalje tvrdeći kako im nije ništa.