Osluškivanje dušom (ili: lupetanje petkom posle podne)
Tup!
Muva. Pokušava proleteti kroz prozor.
Tup! Tup!
Veruje očima, ne odustaje, iznova pokušava ... Mogu li joj zameriti slepo oslanjanje na čulo vida? Da li sam bolja? Koliko zaista valja očima verovati? I koje čulo nam je najverniji saveznik?
Rewind ... Utroba ...
Sluh ... prvo čulo koje nas sprema za svet (rekla bih čak – duša, ali ...). Glasovi ... otkucaji srca ... i već prepoznajemo osobe koje će nam biti drage, iako ih videli nismo i nije nam važno kako izgledaju.
Potom koža ... dodiri ... mirisi ... ukusi ... i tek na kraju – vid.
Tek na kraju, kada već sve znamo, tek na kraju – vid!
I kako onda to tako lako posle smetnemo sa uma i kako tako lako upadnemo u zamku da je očima potrebno najviše verovati? U njihov se sud uzdati? Na osnovu informacija koje nam one pružaju – suditi?
Kada bi samo češće gledali svet zatvorenih očiju kao nekada, u utrobi ... svet bi bio veselo igralište i svako bi imao para na klackalici. Koji mu je taman!
Kada bi samo češće osluškivali dušom, srcem ... svet oko sebe ... i onaj bogati svet u sebi. I kada se samo ne bi tako mnogo plašili obzorja bez granica i jasnih oblika ... prelepe beskonačnosti koja nas okružuje ... i kada bi samo više i češće verovali srcu koje nas poslednje napušta, a koje mi tako lako napustimo prvo.
Jer svi mi, naposletku, odista umiremo tek onda kada i ono digne ruke od nas.
Do tada i imamo neke šanse ... da se opametimo.
